IGOR BESERMENJI: Ideja koja spaja različite

29 Feb 2016

Vojvodina ima budućnost

Dvanaest je godina od kada se vojvođanska zastava, ona koja jeste i ona koja ima svoje mesto u budućnosti, vijori širom Vojvodine. 27. februara 2004. godine Skupština Vojvodine usvojila je odluku o vojvođanskoj zastavi koja je, uprkos tome što je mnogo puta u naletima ludila fašista, nacionalista i velikosrba gažena, paljena i javno sramoćena – nastavljala da se vijori posle svakog nevremena. Neki je zovu “krpom”.

Ima onih koji kažu da Vojvodina mora da bude tema i kada prođu izbori, ali ja ne mislim da je pitanje da li je Vojvodina tema – sporno. Vojvodina je uvek tema. Samo je, nažalost, tema kojom se najglasnije bave pogrešni ljudi sa sumnjivim namerama, koji tako imaju i vlasništvo nad “metodama”, poput intenziteta “bavljenja” Vojvodinom i prilikama zbog kojih je Vojvodina tema malo više nego u nekim drugim danima. Neiskrenih branitelja Vojvodine ne manjka, ali sada najpre mislim na metode onih koji još uvek veruju da je Vojvodina danas isto što i Vojvodina 1918. godine, namerno previđajući lopovluk i devastaciju koja je Vojvodinu zadesila u međuvremenu, a po diktatu beogradskih političkih krugova moći. To su nacionalisti i velikosrbi. Oni su danas najglasniji.

Te godine (1918), Vojvodina je spadala u najrazvijenija područja tadašnje Jugoslavije, po ekonomskoj moći gotovo izjednačena sa Slovenijom, a ispred svih ostalih delova novostvorene države, uključujući Hrvatsku. Pljačkaškim poreskim nametima i drugim merama koje su služile tome da se od Vojvodine uzme da bi se drugim delovima države dalo, Vojvodina je u decenijama koje su usledile postala žrtva velikosrpske politike čiji je um stanovao (i stanuje) u Beogradu. Od 1920. do 1928. godine, Vojvodina, s 11.5% stanovnika u državi, plaćala je više od 25% ukupnih poreza zemlje u kojoj se našla (D. Jankov) i tako bila poreski najopterećeniji deo tadašnje države, opterećeniji čak i od Slovenije i Hrvatske. To ne govori ništa drugo osim da je namera bila uzeti iz Vojvodine što se više moglo. U Vojvodini su se 1925. godine naplaćivala 22 poreza, dok je u drugim krajevima broj poreza bio pet do šest. Najvišu cenu agrarne reforme u decenijama posle nastanka nove države, takođe je platilo stanovništvo Vojvodine. Od 807 veleposeda obuhvaćenih agrarnom reformom, 419 nalazilo se u Vojvodini. Da je namera bila poniziti nesrpsko i neslovensko stanovništvo, potvrđuje činjenica da je dobar deo agrarnom reformom razorenih poseda, pripadao Nemcima, Mađarima i Jevrejima. Prezimena uglednih stanovnika Vojvodine, koji su oduzimanjem velikih delova poseda u Bačkoj bili među onima koji su platili visoku cenu napada na Vojvodinu, govore mnogo: Kotek, Lelbah, Polak, Šafer, Gomboši…

Današnje antivojvođanske grupe, partije i pojedinci vam to neće reći, a neće vas podsetiti ni na to da je samo priključenje Vojvodine Srbiji počivalo na diskriminaciji prema nacionalnoj pripadnosti i to do nivoa koji obara legitimitet te odluke. I to nije nikakva fatamorgana nas navodnih “separatista”, kako nas zovu, već proverljiva činjenica. Na Velikoj narodnoj skupštini, održanoj novembra 1918. u Novom Sadu, kada je doneta odluka o priključenju Srbiji, nije se čuo glas čak 59 procenata stanovništva Vojvodine (Nemci, Mađari, Rumuni i drugi), odlukom Srpskog narodnog odbora pravo glasa bilo im je uskraćeno.

Ništa od ovoga vam velikosrpska bratija iz većine političkih partija neće reći, ali zato će da imaju obraza da pričaju o legitimitetu današnje vojvođanske vlasti, na primer, ili o tome da li smemo ili ne da Novi Sad zovemo glavnim gradom Vojvodine. Ovo samo potvrđuje da najglasniji, pa makar bili i totalne fukare, u nezdravim sistemima kakav je ovaj u kojem se Vojvodina i danas nalazi (ali i čitava Srbija), visinom svog tona i količinom svog bezobrazluka, kupuju pravo nad ustanovljavanjem nekakvih kvazi-istina koje pričaju i pišu, dok se činjenice namerno izostavljaju. Smetao im je sastav stanovništva Vojvodine pre stotinu godina, smetali su im Mađari, Nemci, Jevreji. Kasnije, smetali su i Hrvati, onda i druge nacionalne manjine.

Onda im je zasmetao i ekonomski razvoj Vojvodine u periodu od 1974. do 1988, pa su jogurtom rešili da ga prekinu. Tokom pomenutih 14 godina vojvođanske autonomije u okviru Republike Srbije, a u SFRJ, došlo je do velikog napretka u hemijskoj, metalnoj i prehrambenoj industriji Vojvodine, u samo desetak godina izgrađeno je šest velikih mostova na Dunavu, podignuto je stotinu novih škola i obdaništa, rekonstruisane su ili građene nove bolnice i domovi zdravlja…

Šta se tačno danas dešava u Vojvodini, kada autonomiju i nema? Uz sve zamerke vojvođanskoj vladi kojih nesumnjivo ima, moramo znati da sve polazi od toga što je vojvođanska autonomija svedena na papire i formalnosti, na fasadu. Vojvodina danas nema autonomiju. Da je ima, svaka vojvođanska vlada bila bi obavezna da radi bolje, morala bi bolje, stvarala bi više. Nema odakle, jer je sve uzeto. Pomenuti četrnaestogodišnji opšti rast standarda u Vojvodini, postignut isključivo i samo višim stepenom njene autonomije, prekinuli su jogurtom. Ali, ni to im nije dovoljno. Sada smeta i zastava. Zovu je krpom. Iako sama zastava svojim bojama nedvosmisleno ukazuje na to da je Vojvodina u sastavu Republike Srbije. Ali, nije dovoljno. Smeta im i što Novi Sad nazivamo prestonicom Vojvodine. A, to je, valjda, jedino što je i ostalo, da u svakodnevnom govoru s ponosom kažemo da smo iz Novog Sada, iz Vojvodine. Smeta im i što besno ponavljamo da je Vojvodina krava muzara Srbije, iako svi relevantni podaci i brojke govore o tome, već decenijama. Nazivaju nas separatistima, iako se nijedna politička partija ne zalaže za odvajanje Vojvodine od Srbije, već u mnogim partijama koje shvataju važnost postojanja autonomije za Vojvodinu, koja je i istorijska i politička koliko i ekonomska kategorija, postoje pojedinci ili grupe koje ta ideja, uprkos drugim razlikama, spaja.

Zašto velikosrbi i nacionalisti imaju potrebu da nam “ćirilicom viču” da je Vojvodina samo severna srpska pokrajina i da Vojvodina nikada neće napustiti Srbiju, kada je njih toliko mnogo, a nas, Vojvođana, navodno, tako malo? Malo ko o Vojvodini-državi, osim srpskih nacionalista, danas govori. Danas više nema ni pojedinaca koji sa takvim stavom nastupaju (u javnosti). Svuda se oglašavaju i bez ikakvih problema pričaju oni koji se otvoreno zalažu za ukidanje vojvođanske autonomije, a njih jeste mnogo. Da li im to neko brani? Ne. Saslušamo, pročitamo, iako se nikada nećemo složiti. A, zašto im je onda smetao pokojni profesor Radivoj Stepanov, koji je rekao da će zbog ponašanja srpskih vlasti prema različitim fenomenima, Vojvodina “pre ili kasnije” postati država? Ako oni svakodnevno u Vojvodini mogu da govore o ukidanju Vojvodine i da ne snose nikakve posledice takve retorike, zašto im smeta da se javno čuju argumenti za drugi “ekstrem”, ma koliko se mi sa njim slagali ili ne? Uvek ću podsećati na reči profesora Stepanova i braniti pravo onih koji se s njim apsolutno slažu da javno govore i brane svoje stavove prema Vojvodini, iako ne mislim da je ovo istorijski trenutak koji može da podnese ideju vojvođanske države.

Onima koji svakodnevno pišu, pričaju, govore, masovno viču protiv vojvođanske autonomije, ukidaju njene nadležnosti, institucionalno je podrivaju, rade šta im se hoće, ni sva ta bahatost u odnosu na pitanje ovakve faktički nepostojoće autonomije nije dovoljna, pa im smetaju pojedinci koji se danas na prste mogu izbrojati, koji nemaju moć koja njima pripada, ali koji su spremni da im jasno i glasno kažu da se ne slažu sa daljim ugnjetavanjem Vojvodine. Te pojedince treba braniti. Moramo mi, jer nema ko. A i ta krpa svakako ima svoju budućnost.

(Autonomija)