IGOR BESERMENJI: Guslanje Vojvodine

30 Aug 2014

Naučeni na ćutanje i ponižavanje

Imam ozbiljan problem sa starijim gospodinom koji gusla od ranih jutarnjih sati kad god sam u ?itaonici Gradske biblioteke u Novom Sadu. Gusla u neposrednoj blizini, samo nekoliko metara od prozora ?itaonice. Tolerantan i naj?eš?e hladan, kakav jesam u ovakvim situacijama, nisam se previše jedio neko vreme. Osim toga, bacio sam pogled kroz prozor i video da taj ?ovek na taj na?in zara?uje za život. Pa, dobro, neka ga, pomislio sam. Osim toga, ako samo meni smeta, a tako mi je izgledalo jer sam s vremena na vreme ?kiljio ?ekaju?i da ispratim grimase na licima drugih ljudi u ?itaonici, onda je možda u meni problem?! Grimasa nije bilo, svima je dobro, svi koncentrisani, svi u?e bez problema. Ja ne mogu, sa svakim zvukom instrumenta tako, recimo, egzoti?nog zvuka koji je dopirao iz neposredne blizine od samo nekoliko metara u svojoj punoj ja?ini, meni je bilo sve teže da ?ujem svoje misli, ali sam ubedio sebe da nastavim da ?itam, pa dok ide – ide. Zatvorio sam prozor, ali nije vredelo. “Igore, u?i ili odlazi”, pomislio sam.

Me?utim, onda sam razmišljao gde bih mogao da odem. Postoji još jedan ogranak biblioteke u koji ponekad svratim, ali problem je u tome što je sto izuzetno mali, a morate da ga delite sa još nekoliko ljudi, naj?eš?e starije generacije kojima je ?ini mi se najve?i gušt da do?u i ?itaju dnevnu štampu baš tamo, kao i da je rašire po celom stolu, valjda da imaju bolji pregled situacije u razli?itim strana?kim taborima i njihovim glasilima. A ja, sa sadržajem iz svoje sportske torbe koja broji predmeta koliko i najmanje pet „ženskih tašni“, trebam prostor. Sveska za pisanje teza za rad, notes, pa još nekoliko papira koji su uvek na stolu (ne znam za šta ta?no ali mi trebaju), hemijske olovke, telefon jedan, telefon drugi, tablet, kafa koja je neizbežna posle jutarnjeg treninga jer pre treninga nije zdravo, pa i flaša vode. Naravno, nekoliko knjiga koje koristim u tim situacijama i zbog kojih sam i došao a koje moraju biti otvorene u isto vreme jer sam tako navikao. Uz to, ako bih još poneo i laptop… Jasno je, tamo retko kada mogu da odem.

Ono što mi se ipak dopada kod tog manjeg ogranka biblioteke pored neverovatno ljubaznih bibliotekarki, jesu cini?ni, simpati?ni i neprocenjivo iskreno izre?eni komentari gospode sedih glava. Tako sam pre dva-tri dana slušao o tome kako je supruga jednog bivšeg srpskog predsednika, “iz proverenih izvora”, bila nimfomanka i kako to sve ima neke sulude veze sa politikom. Ma sjajno. Ali kada se ispostavi da te sede glave imaju sli?ne poglede “na stvar” kao i ja, onda postaje pravo zadovoljstvo biti tamo. “Majku im j*bem beogradsku”, rekao je jedan gospodin ju?e. Ne znam šta je ta?no pro?itao, mada sam istezao vrat koliko god sam mogao, ali nisam uspeo. Mada, zar je važno? Ko može da mu zameri? ?itao je “Dnevnik”. Na?isto su nas upropastili, u svemu. Ovi “naši” ih nisu zaustavili na vreme, ta?no je. I ta?no i razo?aravaju?e, ?ak i sa ove distance kada je to ve? postala davno prežvakana tema.

No ipak najbolje se ovih dana ose?am u ?itaonici, naro?ito zato što znam da ve? od septembra više ne?u imati vremena da odlazim tamo, ?im se poslovne, fakultetske i druge obaveze umnože nekoliko puta. I ne volim što mi vreme provedeno u ?itaonici remete gusle. Da budem jasan, nemam ja problem sa guslama u Novom Sadu. Ovo je grad koji pripada svima nama. Isto tako, nemam ni najmanji problem sa Beogradom ve? sa njegovim nerazumnim politi?arima. Ali, imam problem sa guslama u Dunavskoj ulici koje nemaju sluha za moj problem, a to je kako da maksimalno iskoristim poslednje tri nedelje za u?enje pred polaganje ispita.

U to neko prvo vreme bio sam miran, tolerisao i prihvatio da samo ja cok?em a da to onda verovatno nije relevantno. Ipak, nisam bio jedini. Ispostavilo se da su i drugi tugovali, ali u tišini. Uši i razum nisu izdržali i sada sam morao nešto da preduzmem. U me?uvremenu, gusle su otišle na odmor pa ih je zamenila frula. Pa su se opet vratile gusle. Žrtvovao sam sat ili dva vremena provedenih tamo da sastavim par re?enica i improvizujem peticiju kojom bi taj gospodin i svako drugi ko misli da je u redu da svoj muzi?ki sadržaj izvodi na par metara od mesta gde se dnevno i po nekoliko desetina ljudi pojavi kako bi ?itali na miru – bio zamoljen da se udalji negde drugde. Tokom skupljanja potpisa, saznao sam da su ?uli da se biblioteka ve? obra?ala komunalnoj policiji, ali da nikada nije bilo rezultata. Saznao sam i da je baš taj gospodin bio zamoljen da se skloni na neko drugo mesto, ali još uvek je tu, pa pretpostavljam da naprosto ne?e. Sada je ta peticija u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, gde su je sa?ekali, ?inilo mi se, k’o ozeblo sunce, i nadam se da ?e je potpisati što ve?i broj korisnika. Nadam se da ?e ti papiri negde nekom ipak zna?iti i probuditi davno zaspali razum u Novom Sadu. Ne volim to što moram da priznam da ipak nisam optimista kakav sam nekada bio, a sve to iz prostog razloga što je ovaj grad sve manje Novi Sad, u kojem sam voleo da živim i bezbroj puta se kao tinejdžer prošetam centrom ili Kejom, a to nije bilo tako davno. Oko nas su politi?ari koji se politikom bave bez strasti a samo kako bi zadovoljili že? za novcem. Nisam jedan od onih koji ?e da kažu kako politi?arima treba smanjiti plate i koji ?e satima da istražuju o tome koji ministar je gde otputovao i koliko novca potršio i voditi višesatne fejsbuk ili tviter polemike o tome kako je jeftina kafa u Skupštini. To je pogrešan i površan pogled na stanje stvari. Smatram da politi?ari treba da budu dobro pla?eni jer je njihov posao veoma odgovoran i ozbiljan. To što ga oni obavljaju nesavesno i što u politici vide samo novac umesto da izgaraju od jutra do sutra i vole svoj posao, to je druga pri?a. Menjajmo njih. Zatim, tu su njihovi sledbenici kojima je sve super i svi ostali kojima ništa nije super, ali ?e trpeti. Ja to ne mogu.

Ili je Novi Sad sve dalji od mene, ili sam ja sve dalji od njega. Isti je slu?aj sa Vojvodinom, sa Srbijom. Možda se nešto promeni uskoro, možda je ovo “samo faza” kako jedna moja prijateljica ?esto kaže. I ma koliko ja cenio te sede glave, strašno je žalosno što su i danas one izgleda najhrabrije u ovom gradu. Ko ?e da ih nasledi? Ima mladih ljudi, ali onima koji imaju ideju i želju, naj?eš?e se ispostavlja ra?un pre i nego bilo šta urade. Nisu deo sistema, ne ?ute i ne klimaju glavama. Oni drugi ?e ostati, ali ne?e uraditi ništa. Na taj na?in ima?emo generacije ljudi kojima ?e jedan ?ovek remetiti mir, a njih desetine, stotine, hiljade ?e ?utati. Zato što ?e tako biti nau?eni.

I mada ?e možda zvu?ati kao pokušaj da se na pateti?an na?in završi tekst, zaista nije tako – I dok ovo pišem, ?ujem frulu. Ceo dan je tako, taj zvuk mi se uvukao pod kožu bez pitanja. Uz to ?itam kako ni danas nema vesti o tome kuda idu Vojvodina, njena Vlada… I sa kim? Tesna koža.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!