IGOR BESERMENJI: Guslanje Vojvodine

30 Aug 2014

Naučeni na ćutanje i ponižavanje

Imam ozbiljan problem sa starijim gospodinom koji gusla od ranih jutarnjih sati kad god sam u čitaonici Gradske biblioteke u Novom Sadu. Gusla u neposrednoj blizini, samo nekoliko metara od prozora čitaonice. Tolerantan i najčešće hladan, kakav jesam u ovakvim situacijama, nisam se previše jedio neko vreme. Osim toga, bacio sam pogled kroz prozor i video da taj čovek na taj način zarađuje za život. Pa, dobro, neka ga, pomislio sam. Osim toga, ako samo meni smeta, a tako mi je izgledalo jer sam s vremena na vreme čkiljio čekajući da ispratim grimase na licima drugih ljudi u čitaonici, onda je možda u meni problem?! Grimasa nije bilo, svima je dobro, svi koncentrisani, svi uče bez problema. Ja ne mogu, sa svakim zvukom instrumenta tako, recimo, egzotičnog zvuka koji je dopirao iz neposredne blizine od samo nekoliko metara u svojoj punoj jačini, meni je bilo sve teže da čujem svoje misli, ali sam ubedio sebe da nastavim da čitam, pa dok ide – ide. Zatvorio sam prozor, ali nije vredelo. “Igore, uči ili odlazi”, pomislio sam.

Međutim, onda sam razmišljao gde bih mogao da odem. Postoji još jedan ogranak biblioteke u koji ponekad svratim, ali problem je u tome što je sto izuzetno mali, a morate da ga delite sa još nekoliko ljudi, najčešće starije generacije kojima je čini mi se najveći gušt da dođu i čitaju dnevnu štampu baš tamo, kao i da je rašire po celom stolu, valjda da imaju bolji pregled situacije u različitim stranačkim taborima i njihovim glasilima. A ja, sa sadržajem iz svoje sportske torbe koja broji predmeta koliko i najmanje pet „ženskih tašni“, trebam prostor. Sveska za pisanje teza za rad, notes, pa još nekoliko papira koji su uvek na stolu (ne znam za šta tačno ali mi trebaju), hemijske olovke, telefon jedan, telefon drugi, tablet, kafa koja je neizbežna posle jutarnjeg treninga jer pre treninga nije zdravo, pa i flaša vode. Naravno, nekoliko knjiga koje koristim u tim situacijama i zbog kojih sam i došao a koje moraju biti otvorene u isto vreme jer sam tako navikao. Uz to, ako bih još poneo i laptop… Jasno je, tamo retko kada mogu da odem.

Ono što mi se ipak dopada kod tog manjeg ogranka biblioteke pored neverovatno ljubaznih bibliotekarki, jesu cinični, simpatični i neprocenjivo iskreno izrečeni komentari gospode sedih glava. Tako sam pre dva-tri dana slušao o tome kako je supruga jednog bivšeg srpskog predsednika, “iz proverenih izvora”, bila nimfomanka i kako to sve ima neke sulude veze sa politikom. Ma sjajno. Ali kada se ispostavi da te sede glave imaju slične poglede “na stvar” kao i ja, onda postaje pravo zadovoljstvo biti tamo. “Majku im j*bem beogradsku”, rekao je jedan gospodin juče. Ne znam šta je tačno pročitao, mada sam istezao vrat koliko god sam mogao, ali nisam uspeo. Mada, zar je važno? Ko može da mu zameri? Čitao je “Dnevnik”. Načisto su nas upropastili, u svemu. Ovi “naši” ih nisu zaustavili na vreme, tačno je. I tačno i razočaravajuće, čak i sa ove distance kada je to već postala davno prežvakana tema.

No ipak najbolje se ovih dana osećam u čitaonici, naročito zato što znam da već od septembra više neću imati vremena da odlazim tamo, čim se poslovne, fakultetske i druge obaveze umnože nekoliko puta. I ne volim što mi vreme provedeno u čitaonici remete gusle. Da budem jasan, nemam ja problem sa guslama u Novom Sadu. Ovo je grad koji pripada svima nama. Isto tako, nemam ni najmanji problem sa Beogradom već sa njegovim nerazumnim političarima. Ali, imam problem sa guslama u Dunavskoj ulici koje nemaju sluha za moj problem, a to je kako da maksimalno iskoristim poslednje tri nedelje za učenje pred polaganje ispita.

U to neko prvo vreme bio sam miran, tolerisao i prihvatio da samo ja cokćem a da to onda verovatno nije relevantno. Ipak, nisam bio jedini. Ispostavilo se da su i drugi tugovali, ali u tišini. Uši i razum nisu izdržali i sada sam morao nešto da preduzmem. U međuvremenu, gusle su otišle na odmor pa ih je zamenila frula. Pa su se opet vratile gusle. Žrtvovao sam sat ili dva vremena provedenih tamo da sastavim par rečenica i improvizujem peticiju kojom bi taj gospodin i svako drugi ko misli da je u redu da svoj muzički sadržaj izvodi na par metara od mesta gde se dnevno i po nekoliko desetina ljudi pojavi kako bi čitali na miru – bio zamoljen da se udalji negde drugde. Tokom skupljanja potpisa, saznao sam da su čuli da se biblioteka već obraćala komunalnoj policiji, ali da nikada nije bilo rezultata. Saznao sam i da je baš taj gospodin bio zamoljen da se skloni na neko drugo mesto, ali još uvek je tu, pa pretpostavljam da naprosto neće. Sada je ta peticija u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, gde su je sačekali, činilo mi se, k’o ozeblo sunce, i nadam se da će je potpisati što veći broj korisnika. Nadam se da će ti papiri negde nekom ipak značiti i probuditi davno zaspali razum u Novom Sadu. Ne volim to što moram da priznam da ipak nisam optimista kakav sam nekada bio, a sve to iz prostog razloga što je ovaj grad sve manje Novi Sad, u kojem sam voleo da živim i bezbroj puta se kao tinejdžer prošetam centrom ili Kejom, a to nije bilo tako davno. Oko nas su političari koji se politikom bave bez strasti a samo kako bi zadovoljili žeđ za novcem. Nisam jedan od onih koji će da kažu kako političarima treba smanjiti plate i koji će satima da istražuju o tome koji ministar je gde otputovao i koliko novca potršio i voditi višesatne fejsbuk ili tviter polemike o tome kako je jeftina kafa u Skupštini. To je pogrešan i površan pogled na stanje stvari. Smatram da političari treba da budu dobro plaćeni jer je njihov posao veoma odgovoran i ozbiljan. To što ga oni obavljaju nesavesno i što u politici vide samo novac umesto da izgaraju od jutra do sutra i vole svoj posao, to je druga priča. Menjajmo njih. Zatim, tu su njihovi sledbenici kojima je sve super i svi ostali kojima ništa nije super, ali će trpeti. Ja to ne mogu.

Ili je Novi Sad sve dalji od mene, ili sam ja sve dalji od njega. Isti je slučaj sa Vojvodinom, sa Srbijom. Možda se nešto promeni uskoro, možda je ovo “samo faza” kako jedna moja prijateljica često kaže. I ma koliko ja cenio te sede glave, strašno je žalosno što su i danas one izgleda najhrabrije u ovom gradu. Ko će da ih nasledi? Ima mladih ljudi, ali onima koji imaju ideju i želju, najčešće se ispostavlja račun pre i nego bilo šta urade. Nisu deo sistema, ne ćute i ne klimaju glavama. Oni drugi će ostati, ali neće uraditi ništa. Na taj način imaćemo generacije ljudi kojima će jedan čovek remetiti mir, a njih desetine, stotine, hiljade će ćutati. Zato što će tako biti naučeni.

I mada će možda zvučati kao pokušaj da se na patetičan način završi tekst, zaista nije tako – I dok ovo pišem, čujem frulu. Ceo dan je tako, taj zvuk mi se uvukao pod kožu bez pitanja. Uz to čitam kako ni danas nema vesti o tome kuda idu Vojvodina, njena Vlada… I sa kim? Tesna koža.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!