IGOR BESERMENJI: Gašića je puna Srbija

08 Dec 2015

Nipodaštavajuć odnos prema ženama kao deo identiteta

U Srbiji, zemlji nakaradnog mačizma, u kojoj su žene za ne mali broj muškog dela populacije još uvek samo predmet požude, seksualni objekat ili deo kućnog nameštaja, ili fikus možda, koji bi trebao da uvek bude na svom mestu kada se konjina vrati kući posle pijanih sati i druženja u duvanskom dimu uz karte, fudbal i po koji pogled na konobaricu, tek toliko da bude šmeker u društvu, pao je na ispitu seksizma i primitivizma i ministar odbrane. Isti onaj koji je ne tako davno pao i na ispitu stručnosti i morala izbegavši odgovornost za smrt sedam ljudi u padu vojnog helikoptera. Po principu, što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji, makar prema najavama premijera, došlo je vreme da Bratislav Gašić bude smenjen sa funkcije. Međutim, da li će ovim pravda biti zadovoljena?

Odgovor je: samo delimično. Naš (još uvek) ministar odbrane, pre svega nikada nije ni smeo postati ministar odbrane. Bez adekvatnog iskustva i stručnosti, ministar je na talenat za partijski šliht i verovatno nekakvo iskustvo u igranju sa igračkama tenkićima i aviončićima, stigao do ministarske fotelje. Ali Gašić, najpoznatiji keramičar Srbije, ne samo što je stigao do ministarske fotelje, već je pokazao i ponosno dokazao da se uz nestručnost u Srbiji i te kako u ministarskoj fotelji dugo može i opstati. Bez imalo stida, svojevremeno je izjavio da ne oseća nikakvu odgovornost za pogibiju sedam osoba u padu vojnog helikoptera marta ove godine, što je događaj koji će, imajući u vidu okolnosti koje su ga okruživale i težinu tragedije, sigurno biti jedna od najvećih mrlja koje će ova vlast poneti sa sobom na izlasku pred građane na budućim izborima. O Gašićevoj ostavci ili razrešenju dužnosti, čuli smo tada brzinom munje i od samog premijera, nije bilo ni reči. Već tada, postalo je jasno da je pored nedostatka kompetencija, postalo izlišno govoriti i o nepostojećim moralnim kodeksima Bratislava Gašića. Ovog puta, međutim, Gašić ne može da se „pere“ od bilo kakve odgovornosti, jer su njegovu bahatost, nevaspitanje i svu ostalu ikonografiju vlasti čiji je deo, čuli i videli svi. Nije bilo premijera koji će, u svom maniru, da se okoristi i o najveće tragedije zarad jeftinih političkih poena i da „preuzme odgovornost na sebe“, kao što je to uradio u slučaju pada helikoptera. Ovog puta, nakon izjave da, parafraziram, „voli novinarke koje lako kleknu“, ostao je Gašić, zasluženo, sam. Barem za sada.

Iako bi njegovim, zakasnelim, razrešenjem funkcije pravda bila delimično zadovoljena, pred Srbijom ostaju i mnogo teža pitanja od Bratislava Gašića. Na kraju krajeva, on je samo jedna ružna tačka i nuspojava u društvu koje predugo neguje nipodaštavajuć manir prema ženi u svakodnevnom životu, ali i u političkom životu. Ovo je i dalje zemlja u kojoj su žene neretko manje plaćene od muškaraca za istu vrstu posla, u kojoj su žene najčešće žrtve nasilja u porodici, u kojoj se uloga žene u ozbiljnom delu muške populacije još uvek vezuje dominantno za služenje muškarcu i njegovom vremenu, obavezama i potrebama i u kojoj su žene u političkom životu, još uvek, u najboljem slučaju nečije zamenice, potpredsednice, desne ruke, ali retko prihvaćene i kao liderke. Nažalost, naš ministar odbrane samo je predstavnik mnogo Gašića koji žive u Srbiji i ne odnose se prema ženi na drugačiji način od njega. Moramo da počnemo ozbiljno da razmišljamo o tome kako sprečiti da mnogi današnji dečaci koji odrastaju u mačoističkoj kulturi koja se još uvek neguje u Srbiji, izrastu u Gašiće. Pre samo nekoliko dana pročitao sam članak o uvođenju predmeta „feminizam“ u srednjoškolske ustanove u australijskoj državi Viktorija, čiju potrebu razumem, uz konstataciju da bih se, budući da se radi o još uvek izrazito mladim ljudima koji ne poznaju prirodu i odliku ideologija kao takvih, pre opredelio za predmet „studije rodne ravnopravnosti“, ili „rodna ravnopravnost“. Duboko verujem da bi obračun sa načinom na koji ministar Gašić i mnogi drugi muškarci u Srbiji vide ulogu žene, novinarke, političarke, profesorke, pekarke, prodavačice itd. mogao da počne u osnovnoškolskom obrazovnom sistemu Republike Srbije. Ukoliko bismo dečake (i devojčice) od najranijih školskih dana učili da je ono što je ministar Gašić izjavio, neprihvatljivo, kažnjivo i ružno, sigurno je da bi bio postignut izvestan pomak. Porodica svakako ima primarnu ulogu u vaspitavanju, ali verujem da je pobeda nad primitivizmom i seksizmom vredna truda da i ovakva ideja zaživi. U političkom životu, promena može biti postignuta, pored standardnih mera afirmativne akcije koje se najčešće reflektuju na reprezentovanje žena kao manje zastupljenog pola u parlamentu, jednostavno korišćenjem razuma i odricanjem od lažnog mačizma i stava da liderstvo nije pravo liderstvo ako imamo liderku, a koji nema nikakvu realnu osnovu i počiva samo na predrasudama.

Gašić jeste jedna od posledica sistema, ali svojim najnovijim ispadom potvrdio se i kao potencijalni uzrok, čime je on lično postao problem o kojem se mora ozbiljno razgovarati. On je juče postao najružniji mogući primer dečacima i mlađim muškarcima, ali i muškarcima uopšte, a njegova izjava ne samo da je neodgovorna i ružna, ona je i vrlo opasna. Njegovim odlaskom sa funkcije biće pravedno sankcionisana osoba koja na visokoj državnoj funkciji već duže vreme reprezentuje loš primer i u kojoj se ogleda sva skarednost sistema koji afirmiše pogrešne vrednosti i počiva na antimeritokratskom principu. Ali, ne treba se zavaravati. Gašić nije jedan. Gašića je mnogo u Srbiji. Današnja vlast (ali ne i samo ona i ne samo sada), podstiče Gašiće da budu takvi kakvi su, nagrađuje ih i promoviše na najvažnije državne funkcije. Time ih prezentuje i kao poželjan model u svakodnevnom i političkom životu i protiv toga se mora boriti. Pobediti ih.

(Autonomija)