IGOR BESERMENJI: Fikusna ideologija

18 Jan 2018

Kada padne sa vlasti, Vučić je završio političku karijeru – ali šta ćemo sa fikusnim elementima?

Bilo da verujete u slučajnosti ili ne, svima nam se dogodilo da kažemo nešto za šta se kasnije ispostavilo da je bilo predskazanje daljeg toka događaja ili nekog pojedinačnog trenutka u budućem periodu. Isto tako, učini nam se da smo odeređene trenutke već iskusili, déjà vu.

Kada je pre nekog vremena stao pred novinare kako bi obznanio da li će biti vanrednih parlamentarnih izbora, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, prvo je nameštajući mikrofon i stalak ispred sebe glasno rekao: “Ja ću ovo srušiti”. I potom najavio da trećih vanrednih parlamentarnih izbora u četiri godine, ipak, neće biti. Potpuno urušavanje Srpske napredne stranke bi sasvim sigurno bila prva posledica pada naprednjačke vlasti, koja bi se najpre odrazila na one koji na svakoj KZN stoje iza predsednika i čekaju da im sufler iz njihovih redova da znak kako da se ponašaju – da se smeju i aplaudiraju, ili da budu smrtno ozbiljni i ne pomiču se dok predsednik drži monolog. Nalik na ono kako im se stranački drugari ponašaju u skupštinskim klupama, kada glasaju za zakone, odnosno ne glasaju, u zavisnosti od toga da li u sveopštoj cirkusijadi koju su uspostavili kao parlamentarizam na srpski način načuju glokenšpil pod dirigentskom palicom Maje Gojković, tako i fikusni elementi sa Vučićevih konferencija za novinare čekaju da li na suflera, da li na predsednikovu reakciju koju isprate svojim imitacijama iste.

Posle sveopšteg rasula i igara gladi koje bi odmah počele u redovima fikusnih elemenata sa Vučičevih konferencija za novinare, urušavanje vlasti i potom samog SNS-a odrazilo bi se na opoziciju. Već je svakom dobronamernom, ali i iole politički pismenom čoveku u Srbiji jasno da opozicija, kakva god bila, ne sme biti odbacivana kao nedostojna i neprihvatljiva alternativa. Kakva god da je, opozicija ujedinjena oko najmanjeg imenitelja i zajedničkog interesa, predstavlja jedinu alternativu vlasti Srpske napredne stranke u ovom trenutku, a tako će biti i u narednim godinama. Zašto je to tako, mogli bismo prvo da pitamo sebe, pre nego što krenemo da pravimo kilometarske liste njihovih mana i grešaka, a svako takvo, oprostite na rečniku, sprcavanje vremena, ide samo na štetu građana. Sa druge strane, Ajnštajn je jednom rekao da je iskustvo jedini izvor znanja, te iskustvo ostaje kao jedina lekcija opoziciji, ako su je naučili. Ali i svima nama, ako smo je naučili. A, nije da Vučiću nemamo na čemu da zahvalimo. Imamo i te kako, jer se čovek već godinama trudi da, što političke protivnike, što građane, nauči kako se u naprednjačkoj Srbiji, ako želite da mu budete ravnopravni takmac, mora ponašati i delovati pred i tokom izbora, dajući konstantno nove šanse za učenje lekcija na primerima brojnih izbora. Svaki su izbori u Srbiji postali déjà vu iskustvo, surovo jeste, ali plakanja nema, jer smo ga mi pustili da bude tu gde jeste i zavede svoja pravila. Dakle, ili će opozicija biti ujedinjena u razumu, a biračko telo manje gadljivo i probirljivo, ili je predsednik učitelj od kojeg mi sami odbijamo da učimo, jer ima svoje miljenike, a prema nama je nadrndan i gađa nas kredom svaki dan.

Trebalo bi razumeti i još nešto, a to je da je Aleksandar Vučić, paradoksalno, na duge staze najmanje opasan po Srbiju. Kada Vučić sledeći put bude izgubio vlast, to će biti kraj njegove političke karijere i on joj se neće vraćati. Daleko će više vremena, strpljenja i volje trebati da se pronađu odgovori na pitanja kuda sa fikusnim elementima i njihovim modusom operandi koji je već uveliko usađen kao dominantna odlika političkog Survivora u Srbiji. Za to kako ćemo dalje u vremenu kada dominantni deo politički angažovanog sveta u Srbiji predstavljaju ljudi koji su usvojili fikusnu ideologiju, spremni da na namig tapšu, mršte se i cerekaju iza bilo kog vođe (briga njih za Vučića), prete i batinaju i konkurišu za parlament u kojem su spremni da ne čitaju zakone za koje glasaju jer im je lakše da se češkaju, pljuju, psuju i sačekaju zvonce – e, za ovo će trebati daleko pripremljenija i kompleksnija strategija na duge staze, jer su svi oni sada duboko zaštićeni u sistemu, državnim institucijama i nekim medijima. Najveći deo njih će tu ostati i posle Aleksandra Vučića i nikuda neće otići. Ako se ne budemo pokazali sposobnim da se dogovorimo oko opšte stvari kao što je pobeda nad režimom Aleksandra Vučića na temeljima odbrane osnovnih principa demokratije i vladavine prava, biće sasvim legitimno postaviti nam pitanje kako planiramo da uradimo bilo šta drugo, ikada.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!