IGOR BESERMENJI: Drugi univerzum i stvari o kojima se ćuti

01 Feb 2018

Partnerstvo Kine i Srbije – još jedna priča za malu decu

Kada sam prošlog jula sleteo na aerodrom u Gvangdžuu, osim što je to bio moj premijerni susret sa azijskim tlom, po prvi put sam osetio kako sam, ovog puta, bio stvarno baš daleko od kuće. Nije to bilo vezano samo za svest o fizičkoj distanci i velikoj vremenskoj razlici, već i za onaj neobjašnjiv utisak u stomaku da ste na mestu gde je baš sve drugačije od svega što vam je poznato i da ste se našli u drugom univerzumu, a da pritom ne znate da li je to baš tako jer je sve što ste do sada uspeli da vidite nekoliko panoramskih fotografija iz aviona. Na tim fotografijama bilo je nekoliko nebodera i na stotine žućkastih zgrada od po petnaestak spratova koje iz vazduha izgledaju kao da su zalepljene jedna za drugu i da tom lancu nema kraja. Jedna od prvih stvari koje su mi pale na pamet je da su vesti o velikoj zagađenosti vazduha tačne i da mi je to već iz aviona bilo očigledno, ali se ipak ispostavilo da je takva impresija bila posledica moje pospanosti usled dugog putovanja, kao i velike vlažnosti, a da je Gvangdžu jedan od gradova šampiona u Kini kada je reč o borbi sa ovim problemom koji je u mnogo većoj meri prisutan u nekim drugim delovima ove džinovske zemlje.

Ovaj grad od oko 14-20 miliona stanovnika, u zavisnosti od toga šta sve računate u Gvangdžu, kao da nema kraja. To mi je prvo postalo jasno, još jednom, pogledom s prozora. Ovog puta, prozora hotelske sobe koja je bila definicija “sobe sa pogledom”. Onda je ideja o veličini grada postala još jasnija tokom višesatnih vožnji koje su se, po rečima ljudi koji su nas srdačno dočekali, sve uvek nekako odvijale “u blizini” centra grada. U redu su bili i fenomenalni pogledi i uzbudljive vožnje gradom, ali da bi se zaista upoznao Gvangdžu i razumeo tempo razvoja velikih kineskih gradova, bilo je potrebno izaći i iz hotela i iz autobusa, zastati na nekoliko minuta i jednostavno pokušati razumeti sve ono što oko sebe vidite. Tako sam se na petnaestak minuta odvojio od kolega iz Južne Amerike prilikom odlaska u deo grada čiji razvoj diktiraju banke, novac i biznis. Sedeo sam na ‘ladnom betonu okružen neboderima i posmatrao Kineze, ali i mnogo ljudi sa Zapada koji su očigledno znali i gde idu i šta rade i bili su svesni kako se dobro nose sa tom brzinom dešavanja u centru “biznis zone”. Uz to, svi su i jako dobro izgledali. Samopouzdanje svih tih ljudi koji su istrčavali iz zgrada, razgovarajući telefonom, bilo je toliko očigledno, da sam pomislio kako sam i ovo mogao da vidim iz aviona.

Poslednja faza mog razumevanja moći Gvangdžua desila se, naravno, u komunikaciji sa onima koji grad razvijaju. Oni tiho izgovaraju velike reči, otkrivaju ambiciozne planove. Sa druge strane, o nekim pojedinostima poput važećeg političkog sistema u državi, partijskom diktatu, spornom nivou poštovanja ljudskih prava, državnoj blokadi komunikacionih kanala i aplikacija koje redovno koristimo, a koji su u državi zabranjeni kako za naše kolege iz Kine, tako i za turiste, nažalost se naprosto ne govori. Dok ste tamo, bez obzira na to što ni na šta eksplicitno niste upozoreni, kroz vas struji osećaj da neke teme niti ćete vi pokrenuti, niti će ih bilo ko drugi pokrenuti. To svaki dalji razgovor svodi na ono oko čega ćemo se svi razumeti – značaj razvoja ekonomije. Kroz brojne razgovore i prezentacije lokalnih menadžera, saznao sam da je aerodrom u Gvangdžuu već danas treći najzauzetiji u celoj Kini, da je ambicija lokalnih lidera da u narednoj deceniji u svakom mogućem smislu pariraju svom moćnom komšiji Hong Kongu. Tempo razvoja glavnog grada provincije Guangdong je neverovatno brz i impresivno je zvučalo sve što su menadžeri predstavljali kao deo jednogodišnjih i uopšte kratkoročnih biznis planova koji svi do jednog jasno služe na prvom mestu izgradnji imidža Gvangdžua kao grada iz budućnosti globalnog sveta.

I sad, od mnogih naših političara se često može čuti kako su Kina i Srbija stabilni partneri, ali koliko naše (ne)posredno iskustvo zaista tome svedoči i može li današnja politička elita u Srbiji bilo kome da bude stabilan partner? I šta to uopšte znači? U krajnjem, može li ta elita bilo čime da parira ili da uči od onih koji, na primer, razvijaju Gvangdžu? Pre nekog dana sam pokušao da pronađem informacije o tome šta su skorašnji rezultati, ili bilo kakvi rezultati, Nacionalnog saveta za saradnju Srbije sa Kinom (i Rusijom), koji funkcioniše već osam meseci. Nije me iznenadilo što nikakve informacije nisu dostupne građaninu koji je zainteresovan da se informiše o tome šta Savet i Kancelarija rade, koji su rezultati i kakva je strategija, uopšte svrha njihovog postojanja. Ono što me uvek iznenađuje jeste neverovatno samopouzdanje mnogih lokalnih političara, što uključuje rukovodećeg ovim vladinim telom Tomislava Nikolića, kada govore o Kini i njenim političarima i diplomatama kao svojim najbližim saradnicima iz sveta, što naravno nema nikakvog uporišta u realnosti. Moje iskustvo sa ljudima iz Kine, kako kolegama sa Univerziteta, tako i onima koje sam upoznao prošlog leta u Gvangdžuu, jeste da su amaterski rad bez strategije i zgrtanje ogromnog novca bez jasnog plana o tome šta želite da postignete i za šta ste tačno plaćeni – za njih prilično nepoznat mehanizam rada. Oni izgleda ne razumeju državni ili gradski budžet kao lični plen. Sumnjam i da znaju da se Nikoliću i njegovoj supruzi iz budžeta građana Srbije finansira renoviranje vile na Dedinju iz koje su odavno trebali da se isele i uopšte, verovatno bi se oni čijim se poznanstvom Nikolić hvali, neprijatno iznenadili modusom operandi domaćih političara koji se na sva usta hvale ličnim poznanstvima i privrženosti koju osećaju kada je reč o ovoj dalekoj azijskoj zemlji. Još je gore što Nikolićeva kancelarija, koju koristi za održavanje političkog uticaja i koji je očigledno plod dogovora sa njegovim naslednikom Vučićem – mnogo košta, a malo radi. Nikolić i njegovi saradnici sveli su svoj javni rad na sastanke sa ambasadorima, te standardne prazne izjave o tome kako su zadovoljni trenutnom saradnjom sa Rusijom i Kinom i da se u budućnosti očekuje da ona bude sve bolja, a to odlučili da dobro naplate. Za početak, Nikolić i njegovi saradnici trebali bi da Poslovnik o radu ovog tela učine dostupnim javnosti, objasne strategiju, planove i rokove, a moglo bi da se pojasni i zbog čega sve to baš toliko mora da košta građane Srbije, jer je do sada (2017. i budžetom za 2018.), za rad ovog tela čiji su se članovi sastali dva puta za osam meseci, bilo predviđeno gotovo 90 miliona dinara iz budžeta građana Srbije. Da li je ovim novcem i nekim drugim benefitima Vučićev prethodnik namiren da bi ćutao? U svakom slučaju, iz aviona se vidi da je Tomislavu Nikoliću i njegovim saradnicima baš dobro. Za Srbiju nisam siguran.

(Autonomija – fotografija Gvandžua: autor)

Podelite ovu stranicu!