IGOR BESERMENJI: Diplomatski ražanj

18 Nov 2013

Haos, konfuzija i nedogovornost

Najbolje čuvana tajna naše diplomatije je čuvena „politika četiri stuba“ koju je najšire obrazlagao nekadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Do danas nije pojašnjeno šta je pisac hteo da kaže. Ako se dobro sećam, to je značilo da Srbija „želi da sarađuje“ sa Briselom, Vašingtonom, Pekingom i Moskvom. Takva formulacija proistekla je verovatno iz težnje da se građanima Srbije, poznatim po tome da lako bivaju zavedeni izjavama političara, ukratko „objasni“ šta ustvari Srbija želi da postigne na polju međunarodnih odnosa. I to je verovatno zvučalo sasvim politički korektno, lepo sročeno i nimalo rizično po tadašnju popularnost onih koji su zaista mislili da je takva politika održiva u toj meri u kojoj su želeli da nas ubede da jeste.

Da zvuči lepo i korektno, to je svima jasno. Ali greška u koracima napravljena je u proceni da će takva maglovita politika toga u kom pravcu Srbija želi da krene još neko vreme moći od istih aktera da bude prodata građanima. Prodaje se i sada, samo su akteri promenjeni. Sve ima svoj kraj, pa je tako svoju cenu platila i nestalna i nejasna politika Demokratske stranke, pre svega na polju međunarodnih odnosa i spoljne politike. Sklon sam da verujem da građani u slučaju Demokratske stranke nisu kaznili samo činjenicu da su svake godine sami sebi delovali sve siromašnijima i bivali jednako daleko od ideala preobražaja u građane evropske zajednice kao i pre jedne decenije (ako ne i dalje), već i to što su od istih ljudi godinama slušali iste rečenice, fraze i lepo sročene govore. Tako smo slušali i Vuka Jeremića dok nam je govorio o ideji proporcionalno dobrih diplomatskih odnosa sa Briselom, Moskvom, Pekingom i Vašingtonom kao „stubovima srpske diplomatije“. Kada pokušam da se setim još neke od njegovih izjava ili stvari o kojima je govorio uopšte, ne polazi mi za rukom. Moguće je da ga nisam slušao dovoljno često i dovoljno dugo, ali i ne mora da bude. Setih se u međuvremenu i da je poznat po poštovanju tradicionalnih balkanskih mehanizama proslavljanja poput prevrtanja stolova (samo što je za razliku od većine Balkanaca imao tu čast da ovu radnju obavlja u Njujorku), kao i po kačenju fotografije zaklanog praseta nabijenog na ražanj na društvenoj mreži Tviter. Nisam maliciozno zaboravio da napomenem da je bio i predsedavajući Generalne skupštine UN. Bio je, i bravo za takav uspeh. Ali nažalost, nisam siguran da je ispunio do kraja ono što je trebala da bude njegova misija na takvom položaju. Svesrdno se potrudio da predstavi neke od srpskih običaja ostatku sveta, pokušavao je da bude duhovit i tu i tamo pričao je o politici i diplomatiji. E, tu je problem. Čini mi se da je najmanje radio ono što bih ja (moje sasvim subjektivno mišljenje) očekivao od prve osobe iz ove države koja je dobila priliku da bude na ovoj funkciji. Ili je makar takav ostao ukupan utisak, bled i nedorečen. Očekivao sam da će njegov rad približiti civilizaciju i osećaj odgovornosti prema svetu u kojem živimo građanima ove države, a mislim da se to nije desilo, najpre zbog propusta nekadašnjeg ministra u smislu načina na koji je sebe tokom obavljanja tako važne funkcije prezentovao javnosti Srbije, ali i svetskoj javnosti. Svaki posao nosi sa sobom određenu odgovornost, a funkcija predsednika Generalne skupštine UN ima posebnu težinu. Ne možete u javnosti prevrtati stolove i na Tviter postavljati, kako je Biljana Srbljanović primetila, „…sliku zaklane životinje iskolačenih očiju, nabijene na ražanj…“. Jednostavno, ne ide. Tako nešto verovatno ne bi činila ni većina kulturnog sveta koja nije eksponirana u javnosti, pa se to svakako ne očekuje ni od Vuka Jeremića.

Slučaj obnažene savetnice u Ministarstvu spoljnih poslova koja je navodno uprkos tome što nije položila prijemni ispit primljena u Diplomatsku akademiju nije najbolje čuvana tajna srpske diplomatije, kakvom je nazivaju mediji već danima. Nema tu nikakve tajne, sve je jasno. Ovaj slučaj je samo najsvežiji proizvod onog što je MSP Srbije i inače predstavljalo već duže vreme. Haos, konfuzija i neodgovornost u svom najjasnijem obliku. Voleo bih da su mediji barem upola uporni u nameri da ispitaju puteve srpske diplomatije u onom što je njen najvažniji deo, koliko su u praćenju života te devojke koja je uzela ono što je neodgovrni šef ponudio na tacni. Na primer, voleo bih da se pozabave aktivnostima Ivana Mrkića. Šta je uradio do sada, gde je bio i s kim je razgovarao? Koji su rezultati njegovog rada? Radi li on bilo šta ili u svemu čeka na odluke jednog jedinog u toj partiji. Bilo bi lepo i da su mediji istrajali u istraživanju istine o fakultetskoj diplomi predsednika države. Da li je nekome nešto tu jasno do kraja? Okrenimo se i istragama o radu Diplomatske akademije, jer sam siguran da bi to po budućnost te institucije i njenih polaznika bilo mnogo korisnije nego noćni život te gospođice, koja sigurno nije usamljen slučaj.

Tema za razmišljanje i istraživanje je mnogo, ali je pitanje samo da li ima i volje da se istraje u njima i ima li volje da se uopšte razmišlja. Kada je o diplomatiji reč, ako je „saradnja sa svima“ najbolje što možemo čuti od naših diplomatskih predstavnika već godinama, onda nam ostaje da sedimo sa upitnikom nad glavama. Od svake suverene države priznate od drugih subjekata međunarodnog prava očekuje se da sarađuje sa svima. Kakve su to izjave na nivou srednje škole? Da podsetim na jednu od izjava šefa srpske diplomatije Ivana Mrkića, izrečenu u junu 2013: „Predlažemo novi zakon o spoljnim poslovima zato što su dosadašnji propisi, a posebno praksa, bili u funkciji koječega drugog, a najmanje profesionalizma.“ Evo sve smo videli, hvala.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!