IGOR BESERMENJI: Dinastija Naprednjakovića

11 nov 2018

Izgubljeni u naprednoj tranziciji, u različitim novosadskim univerzumima

Juče mi stiže poruka od prijatelja iz dalekog Meksika. „Vidi, Novi Sad je na ovoj listi!“, sa linkom ka top listi deset najboljih gradova na svetu koje treba posetiti u 2019. godini, a o kojoj se već dosta govorilo proteklih nedelja. Inače, nije slučajno što mi je poruka stigla baš od mog prijatelja Hesusa – prošle zime posetio me je u Srbiji, nakon što smo godinu dana zajedno studirali u Velikoj Britaniji. I njemu se Novi Sad jako dopao, bez iznenađenja – više od Beograda, kako to najčešće biva i sa putnicima namernicima i sa slučajnim prolaznicima kroz ovu našu zemlju.

I meni se Novi Sad i dalje dopada. Da, čak i pored činjenice da mnogo toga u Novom Sadu odavno više nije u skladu s Novim Sadom. Odnosno, ili je to u pitanju, ili sam ja propustio neki voz, promašio stanicu na kojoj su odavno mnogi sišli, gde su standardni napredni a mogućnosti nepresušne – u nekom Novom Sadu u paralelnom svetu koji mi je promakao. Moj novosadski život se i dalje vrti oko Petrovaradina, Petrovaradinske tvrđave i SPENS-a, Štranda i Keja, baš kao i pre dve, pet ili deset godina. Pa ipak, srećem i u tim „svojim“ zonama neke ljude, moje i naše sugrađane. Neki su mi potpuni stranci, a neke znam iz novina. Neke i površno poznajem. Malobrojne poznajem malo bolje. Ne znam da li to ja u tim trenucima uspevam da dobacim do tog paralelnog novosadskog univerzuma, ili oni imaju tu supermoć da preleću s jedne strane na drugu po potrebi, tek, vidim ih povremeno, u prolazu. Sede zajedno i smeju se, tapšu po ramenima vladare iz naprednog Kapitola, piju s njihovim saradnicima i idu na tamburaške večere s njihovim omladincima. Provode se široko i bogato. Nešto slave. Dobro im ide, očigledno. Po pravilu ih vidim iz neposredne blizine, ali žureći na SPENS ili Kej sa sportskom torbom na desnom ramenu, pa nemam puno vremena da zagledam. Ali i to što zapazim, dovoljno je da ostavi utisak.

Sad su porodica Naprednjakovića s tendencijom da stvore dinastiju koja će zadugo biti na čelu Novog Sada (foto: pixabay)

Davno mi je majka govorila da porodicu ne možemo da biramo, ali prijatelje možemo. Izgleda da je ovih dana najteže ne izabrati napredne prijatelje. Imam i ja, u svojoj familiji, simpatizera naprednih građana. Ali mi ništa ne slavimo zajedno i obavezno se posvađamo, ako pričamo o politici. Onako kako to rade sve normalne budale koje niko ništa ne pita. Ali, ja nemam naprednih prijatelja. Izgleda da je moja majka, kao i svaki put pre toga, bila u pravu. Prijatelje zaista možemo da biramo, ali porodicu ne. I onda ne mogu da se otmem utisku kako su u tom paralelnom Novom Sadu kom nemam pristup (a i nije da sam ga ikad zatražio), prijateljstva ipak porodična stvar – ako želiš da budeš deo porodice, moraš biti i prijatelj – nema drugog izbora. Sede Vojvođani, njihovi omladinci i omladinke sa naprednim građanima, sklopili su neka nova prijateljstva i sad su porodica Naprednjakovića s tendencijom da stvore dinastiju koja će zadugo biti na čelu Novog Sada, a i šire. Više nema nazad. Sede i neki poznatiji građani, doktori, pravnici i urednici, veštiji u prepoznavanju prilika i više im nema nazad, a nazad i ne žele. Svi su postali deo naprednog Kapitola u kom su jedni drugima najveća podrška čak i kad to tako ne izgleda pred očima sveta. To je, naime, zanimljivo. I dalje, iz nekog samo njima znanog razloga, vole da skrivaju svoja prijateljstva, kao da ih se srame. I dalje im je važno šta će reći taj mali, bedni, siromašni, nesposobni i zaostali nenapredni novosadski svet, ako ih vidi zajedno. Vrlo zanimljivo. Ima, naravno i onih koji se ne kriju – hvale se i ljube po novinama, televizijama, Fejsbucima i Instagramima. Ali, njih je manje i uglavnom su mladi, neiskusni egzibicionisti koji će uskoro naučiti svoje lekcije pre nego što jednog dana postanu i zaista majstori naprednog zanata, po ugledu na roditelje i druge iskusnije članove porodice. Uglavnom, ako bolje pogledate, odvija se dosta toga ispred naših novosadskih i vojvođanskih noseva. Jedino je deljenje love uvek iza gvozdene zavese, a ponekad je i zajedno peru.

I sve mi se čini da ćemo se sve ređe sretati. Bićemo to svi mi, s našim imenima i prezimenima, ali u različitim novosadskim univerzumima. Imena i prezimena koja se neće poznavati. Mi izgubljeni u naprednoj tranziciji, a oni u obrisima svojih nekadašnjih karaktera i likova. A bogami su i poružneli. Hoće to da se desi od prodaje duše i previše svega tokom kafanskih noći.

Naravoučenije, birajte jutarnji trening.

(Autonomija / naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!