IGOR BESERMENJI: Da li smo se navikli na nepravdu?

07 Jul 2016

Kad učenica izgovori – „Pravda ne postoji, jednakost je iluzija“

„Pravda ne postoji, jednakost je iluzija“, rekla je Jovana Todorovi?, u?enica iz Zrenjanina, u obra?anju profesorima i u?enicima povodom završetka svog srednjoškolskog obrazovanja. Iako, pokaže se to kasnije, sistem ocenjivanja znanja po postoje?em modelu nije sasvim odgovaraju? zahtevima modernog vremena i onog što ovo vreme zaista traži od mladog ?oveka, koji se odjednom na?e sam i prepušten onome što poznajemo kao „pravila tržišta“, sigurno da ove re?i imaju posebnu težinu kada ih je izgovorila u?enica koja je bila i ?ak generacije. Ovo je rekla Jovana, a neki mediji su preneli:

Imala sam mogu?nost da napišem kliše koji je primenjivan godinama i da re?am hvalospeve ili da ostanem verna sebi i kažem ono ’što je poželjno pre?utati’. Poslušala sam svoju savest”, kaže odlikašica, pa je tako rekla da je „za prolazak kroz Zrenjaninsku gimnaziju poželjno imati vezu, da nije zadivljena tolikim brojem vukovaca, jer iza svake diplome ne stoji znanje”. Postoje, istakla je, i „privilegovana odeljenja u koja su svesno upisana deca uticajnih roditelja, preko kojih profesori ostvaruju svoje interese”, rekla je ona u svom govoru.

I mada joj snažno aplaudiram, svestan sam i da je za nju, kao i za mnoge druge devojke i momke njenih godina, ovo verovatno prvi put da se sre?u sa, u našem društvu, tako ?estom pojavom, da se nezasluženo poberu nagrade, a trud i znanje potcene. Voleo bih da sa jednakim žarom ona i drugi mladi ljudi iz te nove generacije govore o nepravdi i (ne)jednakosti i kada se, kroz nekoliko godina, susretnu sa još brojnim iskustvima koja u svojoj srži imaju isti ovaj problem o kojem je Jovana govorila. Naš je problem, nas tek malo starijih od Jovane i onih tek malo starijih od nas, a malo više od Jovane, a onda i onih mnogo starijih i od nas i od Jovane, pa i onih najstarijih na kraju, što sa godinama postepeno prestajemo da budemo osetljivi na nepravdu. To je velikim delom i zato što je u svakodnevnom iskustvu primetno da se osetljivost na svezaga?enost ovog društva sve ?eš?e smatra slaboš?u, glupoš?u, manom, a bilo kakvo delanje u pravcu nekakve modifikacije istog, jalova rabota i gubljenje vremena. Još samo neki glasa?i one stranke što se zove naprednom, zaista veruju da se u ovoj državi nešto kobajagi menja na bolje, da se nešto radi, ?isti od onog što smo „mi žuti“ napravili. Kažem „mi žuti“, jer za njih smo svi mi jedno te isto, ?im se ne brojimo zajedno s njima u obožavanju premijera i njegovog dela.

U medijima je primetan tako?e jedan apsurd da se novinari tobož zgražavaju nad odre?enim vrednostima, a onda se sami demantuju, svakodnevno izveštavaju?i o ljudima koji su manekeni istih tih vrednosti. Tako?e, piše se o sveopštoj rijalitizaciji tragedija i vesti iz crne hronike, a vest pored takve „analize“, upravo bude napisana po modelu koji je u tekstu pored kritikovan, pa ?itamo i detalje agonije svih ?lanova porodice tragi?no nastradalih u nekom doga?aju, od toga da li su proveli dan na brodu, koji su alkohol popili i šta su obukli, pa sve do nekakvih analiza psihologa o tome zašto je to baš tako. Policija je na ?elu sa ministrom mnogo puta od svog posla napravila cirkus za javnost, traže?i istovremeno da se „niko ne meša u rad“ istražnih organa. Premijer svakodnevno izvodi svoj rijaliti pred svetlima kamera, promovišu?i licemerje i bahatost… U jednom društvu ogrezlom u brojnim apsurdima, nepravdama, koje funkcioniše gotovo u celini po spoil sistemu, sasvim suprotnom onome što neguje meritokratija, svako delovanje koje kao nameru ima da prkosi apsurdima i napravdama današnjeg društva u Srbiji, u najboljem slu?aju dobije samo na?elnu podršku, dok u realnosti bez iste vrlo brzo ostaje.

Sve ovo me je podsetilo i na moju drugaricu koja je na tre?oj godini studija medicine odustala od daljeg studiranja u toj oblasti, pominju?i i kao jedan od razloga to što je postalo jasno da se grupa studenata uvek drži zajedno i ima poseban odnos sa profesorima, poseban tretman i da je vrlo brzo postalo jasno da su ti studenti dobrim delom bili deca doktora, kolega tih istih profesora. Ne mogu ni da zamislim koliko su joj puta verovatno rekli kako se posao dobija „preko veze“, a studije medicine dugo traju i koliko se puta verovatno sama pitala da li je sve to onda vredno truda. Ovakvih primera je bezbroj i siguran sam da svako od vas zna mnogo ovakvih pri?a, a i vaše iskustvo je sigurno pretprano ovakvim primerima neprikrivene nepravde i pristajanja na nju.

Treba se me?utim s vremena na vreme priupitati da li smo i sami oboleli od sindroma da, što smo stariji, sve je manje Jovane u nama. Naše društvo svakodnevno potvr?uje da ne voli Jovane. Jovane im smetaju. Da bi se nešto promenilo i za jedan promil, me?utim treba više Jovana.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!