IGOR BESERMENJI: Da li smo se navikli na nepravdu?

07 Jul 2016

Kad učenica izgovori – „Pravda ne postoji, jednakost je iluzija“

„Pravda ne postoji, jednakost je iluzija“, rekla je Jovana Todorović, učenica iz Zrenjanina, u obraćanju profesorima i učenicima povodom završetka svog srednjoškolskog obrazovanja. Iako, pokaže se to kasnije, sistem ocenjivanja znanja po postojećem modelu nije sasvim odgovarajuć zahtevima modernog vremena i onog što ovo vreme zaista traži od mladog čoveka, koji se odjednom nađe sam i prepušten onome što poznajemo kao „pravila tržišta“, sigurno da ove reči imaju posebnu težinu kada ih je izgovorila učenica koja je bila i đak generacije. Ovo je rekla Jovana, a neki mediji su preneli:

Imala sam mogućnost da napišem kliše koji je primenjivan godinama i da ređam hvalospeve ili da ostanem verna sebi i kažem ono ’što je poželjno prećutati’. Poslušala sam svoju savest”, kaže odlikašica, pa je tako rekla da je „za prolazak kroz Zrenjaninsku gimnaziju poželjno imati vezu, da nije zadivljena tolikim brojem vukovaca, jer iza svake diplome ne stoji znanje”. Postoje, istakla je, i „privilegovana odeljenja u koja su svesno upisana deca uticajnih roditelja, preko kojih profesori ostvaruju svoje interese”, rekla je ona u svom govoru.

I mada joj snažno aplaudiram, svestan sam i da je za nju, kao i za mnoge druge devojke i momke njenih godina, ovo verovatno prvi put da se sreću sa, u našem društvu, tako čestom pojavom, da se nezasluženo poberu nagrade, a trud i znanje potcene. Voleo bih da sa jednakim žarom ona i drugi mladi ljudi iz te nove generacije govore o nepravdi i (ne)jednakosti i kada se, kroz nekoliko godina, susretnu sa još brojnim iskustvima koja u svojoj srži imaju isti ovaj problem o kojem je Jovana govorila. Naš je problem, nas tek malo starijih od Jovane i onih tek malo starijih od nas, a malo više od Jovane, a onda i onih mnogo starijih i od nas i od Jovane, pa i onih najstarijih na kraju, što sa godinama postepeno prestajemo da budemo osetljivi na nepravdu. To je velikim delom i zato što je u svakodnevnom iskustvu primetno da se osetljivost na svezagađenost ovog društva sve češće smatra slabošću, glupošću, manom, a bilo kakvo delanje u pravcu nekakve modifikacije istog, jalova rabota i gubljenje vremena. Još samo neki glasači one stranke što se zove naprednom, zaista veruju da se u ovoj državi nešto kobajagi menja na bolje, da se nešto radi, čisti od onog što smo „mi žuti“ napravili. Kažem „mi žuti“, jer za njih smo svi mi jedno te isto, čim se ne brojimo zajedno s njima u obožavanju premijera i njegovog dela.

U medijima je primetan takođe jedan apsurd da se novinari tobož zgražavaju nad određenim vrednostima, a onda se sami demantuju, svakodnevno izveštavajući o ljudima koji su manekeni istih tih vrednosti. Takođe, piše se o sveopštoj rijalitizaciji tragedija i vesti iz crne hronike, a vest pored takve „analize“, upravo bude napisana po modelu koji je u tekstu pored kritikovan, pa čitamo i detalje agonije svih članova porodice tragično nastradalih u nekom događaju, od toga da li su proveli dan na brodu, koji su alkohol popili i šta su obukli, pa sve do nekakvih analiza psihologa o tome zašto je to baš tako. Policija je na čelu sa ministrom mnogo puta od svog posla napravila cirkus za javnost, tražeći istovremeno da se „niko ne meša u rad“ istražnih organa. Premijer svakodnevno izvodi svoj rijaliti pred svetlima kamera, promovišući licemerje i bahatost… U jednom društvu ogrezlom u brojnim apsurdima, nepravdama, koje funkcioniše gotovo u celini po spoil sistemu, sasvim suprotnom onome što neguje meritokratija, svako delovanje koje kao nameru ima da prkosi apsurdima i napravdama današnjeg društva u Srbiji, u najboljem slučaju dobije samo načelnu podršku, dok u realnosti bez iste vrlo brzo ostaje.

Sve ovo me je podsetilo i na moju drugaricu koja je na trećoj godini studija medicine odustala od daljeg studiranja u toj oblasti, pominjući i kao jedan od razloga to što je postalo jasno da se grupa studenata uvek drži zajedno i ima poseban odnos sa profesorima, poseban tretman i da je vrlo brzo postalo jasno da su ti studenti dobrim delom bili deca doktora, kolega tih istih profesora. Ne mogu ni da zamislim koliko su joj puta verovatno rekli kako se posao dobija „preko veze“, a studije medicine dugo traju i koliko se puta verovatno sama pitala da li je sve to onda vredno truda. Ovakvih primera je bezbroj i siguran sam da svako od vas zna mnogo ovakvih priča, a i vaše iskustvo je sigurno pretprano ovakvim primerima neprikrivene nepravde i pristajanja na nju.

Treba se međutim s vremena na vreme priupitati da li smo i sami oboleli od sindroma da, što smo stariji, sve je manje Jovane u nama. Naše društvo svakodnevno potvrđuje da ne voli Jovane. Jovane im smetaju. Da bi se nešto promenilo i za jedan promil, međutim treba više Jovana.

(Autonomija)