IGOR BESERMENJI: Da li se razumemo?

28 Apr 2013

Vojvođanski intelektualci na ispitu zrelosti

Prethodnih nekoliko meseci upoznao sam, razgovorao, sastao se sa brojnim osobama koje možemo, sa pravom, smatrati vojvođanskom intelektualnom elitom. Pored svih drugih, dobrih utisaka i zapažanja, uočio sam i da je jedna stvar nepromenljiva – međusobno nerazumevanje. Nisam siguran da li je uvek samo reč o različitim pogledima na to kako Vojvodina treba da izgleda ili ko treba i kako da je vodi, ali više nemam dilemu da vojvođanski intelektualci, od kojih se velika većina odavno povukla sa javne scene, prave iste greške koje zameraju strankama koje imaju kakvu-takvu afirmativnu politiku prema odbrani vojvođanske autonomije. Jednako kako su stranke koje čine Vladu Vojvodine uspele u nekoliko navrata da zbune Vojvođane najavama hoće li ili ne podržati Deklaraciju, te da li će je uopšte i biti (ovih dana, kada kažete Deklaracija, svi odmah znamo na koji se dokument to odnosi), tako su profesori, politikolozi, novinari, istoričari i ostali sa kojima sam se susretao, uspeli da zbune mene.

Konkretno, kada je o Deklaraciji reč, svima nam je jasno da je osnovni njen problem – isuviše blag i „umiven“ sadržaj. Postoje tu mnoge stvari na koje je potrebno jasnije i oštrije ukazati. Znamo i da Vlada Vojvodine pravi grešku time što, pokušavajući da „smiri“ napade iz Beograda, uvek napravi dva koraka napred pa jedan nazad, kao što je to sada bio slučaj sa povlačenjem, pa vraćanjem rečenice: „…autonomija Vojvodine je istorijsko i prirodno pravo njenih građana i njihovom voljom Vojvodina je u sastavu Srbije.“ Znamo i da nisu svi zadovoljni time kako je Bojan Pajtić vodio Vojvodinu zbog činjenice da je uvek imao partijsku centralu iz Beograda, pod čijom je lupom. Znamo i da nisu svi zadovoljni radom LSV i SVM. Znamo i da ni svi u celini, kao Vojvođani, nismo dovoljno naučili na sopstvenim greškama, jer da jesmo, ne bismo danas imali situaciju da slušamo kako se razne grupe javno oglašavaju i bez ustručavanja nam pričaju kako autonomija, ustvari, ne treba ni da postoji. Znamo i da „nesporazum“ Vojvodine i Beograda nije u uzlaznoj putanji samo od kraja 2012. godine, kako je navedeno u Deklaraciji…

Sve to znamo. Ali, nisam uspeo da shvatim koji bi bio definitivni pravac delovanja vojvođanske intelektualne elite. Zato prave istu grešku koju zameraju DS-u, LSV-u i SVM-u. Nema pravca, jer još uvek nema pravog dogovora i nema zajedničkog delovanja vojvođanskih intelektualaca. Ukoliko je najozbiljnija akcija koja može da se ponudi ona koja podrazumeva kritiku dosadašnjeg rada Bojana Pajtića i Nenada Čanka, onda je to jedna siromašna akcija. Ona je najlakša, jer je najlakše pronaći, sesti i zapisati sve greške koje su napravljene u prošlosti, ali je neproduktivna. Imamo li bolju političku alternativu u Vojvodini? Ako je nemamo, a zbog čega ste se povukli, zašto se ne organizujete i zajedničkim delovanjem pokušate da pridobijete poverenje građana? Zbog čega kritikujete ponašanje stranaka iz Vlade Vojvodine koje u javnosti izlaze sa razjedinjenim i nejasnim stavovima po pitanju jednog krajnje blagog dokumenta, a i sami, kada je potrebno da se govori na tribinama o Vojvodini, ne znate da li da prihvatite poziv ili ne, zbog starih međusobnih sukoba, sujete ili nečeg trećeg? Nemojte da se vaša akcija u postojećem stanju, poput SNS-ovske „iskrene“ borbe protiv korupcije, svede samo na beskrajno šamaranje Demokratske stranke zbog njenih grešaka iz prošlosti. Sve dok je samo to ponuda, neće biti rezultata. Jer, protivnici Vojvodine se okupljaju jedni oko drugih. A Vojvođani?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!