IGOR BESERMENJI: Crna rupa Evrope

08 dec 2018

Negativna selekcija dosegla vrhunac – sledi pad

Lov na veštice koji se u Srbiji događa u 21. veku stigao je i do francuskog lista Figaro, koji je podsetio svoje čitaoce na to da je slična atmosfera linča u Srbiji koja je već postojala, imala istog oca – Aleksandra Vučića, koji je pre 20 godina bio ministar informisanja u vreme kada je Srbija bila najveća sramota Evrope. Figaro se bavi hronologijom režimskih napada na „izdajnike“ u godini koja polako izmiče – od medijske hajke na Olivera Ivanovića uoči njegovog ubistva u januaru, do razbijanja glave Borku Stefanoviću pred kraj novembra.

Srbija je, ponovo, na evropskom dnu, kao najsuroviji protivnik slobode za neistomišljenike, i to u vreme kada vlast tvrdi kako Srbija nikada nije bila bliža idealu moderne evropske države sa respektabilnim ekonomskim standardom i bezmalo najlepšom državom za život u ovom delu sveta. Kako? Kako je to moguće?

Moguće je zato što je Aleksandar Vučić bio spreman na prljavu igru kao ni jedan drugi srpski politički lider u poslednje dve decenije, kao i zbog toga što mu se još uvek i u Srbiji i van nje, to dozvoljava. I, verovatno još važnije – zato što su i razne ponizne sluge spremne da se ponize, odreknu karaktera i vaspitanja i obezglave sopstvena tela brže i lakše nego ikada pre. Za sitne privilegije, za mali novac. To su ljudi koji ne veruju u sopstvenu sposobnost da opstanu u Srbiji i uopšte u životu ako nisu deo državno-političkog aparata, i kojima ne smeta ni ako je on ogrizao u mafijaško-korupcijskim radnjama, niti im smeta da budu deo propasti sopstvenih naslednika, te prijatelja, komšija i svih ostalih koji su izabrali da ne uzmu učešća u ovoj sramoti. I, na našu veliku žalost, takvi ljudi su se umnožili do neverovatnih granica, što je direktna posledica dugogodišnje agresivne kampanje u korist negativne selekcije u svim porama društva. Od javnih službi do medija, negativna selekcija dostigla je svoj vrhunac – promocija slugu i sluškinja režima bezobrazno je došla glave i Srbiji i njenim građanima, i samo je pitanje trenutka kada će se to sručiti na glavu Aleksandru Vučiću i okončati njegovu političku karijeru – on to više ne može da izbegne.

Od javnih službi do medija, negativna selekcija dostigla je svoj vrhunac – promocija slugu i sluškinja režima bezobrazno je došla glave i Srbiji i njenim građanima, i samo je pitanje trenutka kada će se to sručiti na glavu Aleksandru Vučiću i okončati njegovu političku karijeru – on to više ne može da izbegne (foto: Beta)

Ipak, postoji i ta druga strana medalje vezana uz pitanje kako je moguće da je Srbija istovremeno i crna rupa kontinenta i zemlja čuda, čija se perspektiva još uvek vidi u EU. Nema to veze samo sa pitanjem Kosova, koje je već odavno kao slon u sobi. Radi se, naime, o drugoj od poslednje dve slamke za koju se Vučić i Brnabićeva drže kao lideri dvojkaši u očima međunarodne zajednice, a to su „ekonomske reforme“ – praktično, njima su građani Srbije svojim platama i penzijama davali, svako ponaosob, pojedinačan doprinos produžetku političkog života na vlasti. Do danas, gotovo da nema disonantnih tonova iz EU kada je reč o ekonomskim reformama vlada Aleksandra Vučića i Ane Brnabić – pohvale su se nizale u raznim izveštajima o napretku Srbije ka EU, otvarale fabrike za najjeftiniji rad u Evropi. S druge strane, siromašenje građana, rapidan rast opšteg beznađa, negativna selekcija, odliv mozgova i porobljavanje slobodne misli i medija do danas ostaju najsurovije posledice navodnih pozitivnih rezultata na polju ekonomije. Uz građane, bezbedno je reći da su najveće žrtve nereformisana javna preduzeća sa svojim potpuno netransparentnim radom. Ona su, kao i građani, svih ovih godina davala nesebičan doprinos opstanku vlada Vučića i Brnabićeve, jer su bila nepresušan izvor novca za podobne građane, podobne medije, podobne propagandiste u ulogama novinara i podobne funkcionere, koje je sve nekako trebalo namiriti kako bi poverovali da im je njihov vođa zaista stvorio društvo i državu po njihovoj meri – i, kako tome nikada neće doći kraj. A, da će ostali pre ili kasnije – ili da pobegnu ili da crknu od muke.

Nažalost, tirade o ekonomskom napretku Srbije učinile su dvostruku štetu – s jedne strane, obezbedile su da autoritarni režim SNS i Aleksandra Vučića dobije međunarodno priznatu dvojku koja će mu potom obezbediti da bez sankcija uradi sve što poželi u Srbiji, a s druge strane, bile su i vetar u leđa režimu da, koliko god je to moguće, za neko vreme olabavi čvor kojim je njegov opstanak vezan za rešavanje „kosovskog pitanja“.

(Autonomija / naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!