IGOR BESERMENJI: Cirkus potrošenih klovnova

12 Sep 2015

Čekajući novu generaciju političara

Jedan od razloga zbog kojih sam toliko puta pisao o potrebi za pojavom nove generacije ljudi koji će se baviti politikom u Srbiji, jeste da se spreči ponavljanje onog što trenutno drži srpsku političku scenu utamničenom, a to je protivprirodna saradnja i međuzavisnost naizgled sasvim različitih političkih opcija. Ta saradnja ustvari i ne počiva na međusobnom razumevanju stranaka kao takvih, još manje birača i simpatizera, već isključivo na zajedničkoj i uglavnom neslavnoj prošlosti njihovih lidera.

Pre nekoliko dana, jedan od onih čija je stranka izgubila svaki kredibilitet, Vuk Drašković, požalio se javnosti rekavši da su „julovci ponovo nikli kao pečurke posle kiše“, da ih ima u najvišim strukturama u državi, a u vezi sa oslobađanjem trojice nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti osumnjičenih za umešanost u atentat u Budvi. Drašković za B92 još kaže i: „Udbu tužiš, udba ti sudi. Mora da je u pitanju neka ucenjivačka opasna naredba sa visokog mesta. Srbija je u raljama nerasformiranih službi bezbednosi i nihove mreže po sudovima, u vladi, u parlamentu, u medijima, svuda“.

U skladu sa novim standardima novinarstva u Srbiji, Draškoviću međutim, tokom istog intevjua, nije postavljeno pitanje zašto on onda još uvek podržava te najviše državne strukture, stojeći uz vlast. Jasno da bi odgovor bio jedan od onih šablonskih koje političari u Srbiji od devedesetih uvek daju, jer im uvek prolaze, pa tako i Drašković, pod izgovorom da želi da pomogne napretku Srbije, podržava svaku vlast, iako ista šalje „ucenjivačke opasne naredbe sa visokog mesta“. Tako o „julovcima koji niču kao pečurke“, danas, veli Drašković, partner Aleksandra Vulina.

Tako je i Nebojša Krstić, u svojoj novoj ulozi tviter političkog analitičara, besramno verbalno gazio sve dojučerašnje saradnike iz Demokratske stranke, uključujući bivšeg predsednika Borisa Tadića. U vreme vlasti DS-a je, naravno, ćutao. Inače, taj posao političkog analitičara koji propoveda različite stavove u zavisnosti od toga ko čini trenutnu vladajuću strukturu u državi, najnečasniji je i najbesramniji posao.

Srpska politička scena je lišena svih etičkih i zdravorazumskih načela, zbog čega jedinu korist u ovom cirkusu potrošenih klovnova ostvaruju lideri sto puta recikliranih stranaka, kakva je i SPO. Siguran sam da u toj stranci, baš kao i u svakoj drugoj, ima ljudi koji bi drugačije postupali od gospodina Draškovića, ali ipak biraju da ostaju onde, što ih čini jednakim njemu. Isto važi i za sve druge članove i saradnike u strankama koji ćutke trpe demokratski teror lidera. Demokratski, jer je podržan njihovim glasovima. Teror, jer ubija sve ono što jednu stranku čini organizacijom, koja bi, po definiciji, trebala da se vodi nekakvim zajedničkim interesom, ali i interesom građana kojima se obraća za podršku.

Zar je u interesu građana Srbije i istovremeno postavljam pitanje – da li je normalno da 2015. godine uopšte više slušamo o julovcima, proizvodima devedesetih godina, licima koja su vezana za iste, a da glavno pitanje od kojeg zavisi budućnost jedne „demokratske“ vlade, bude hoće li socijalista bivšem radikalu, ili će bivši radikal socijalisti, ili će ipak neko tu nekoga izdati? Naravno da nije u interesu građana i naravno da nije normalno.

Međutim, upravo tu nalazimo dobar deo razloga za politički uspon premijera Vučića. Međusobni, neprirodni i licemerni, odnosi lidera političkih stranaka, održavaju istih dvadesetak ljudi politički relevantnim već dve i po decenije. Aleksandar Vučić je i danas tu gde jeste, između ostalog, jer je svojim prirodnim partnerima iz devedesetih, pridružio nove partnere iz dvehiljaditih. Danas je malo onih koji na neki način nisu partner Aleksandru Vučiću, a među njegovim najboljim saradnicima, indirektnim ili ne, su i neki lideri opozicije; i dokle god je tako, ne treba ni očekivati osnaživanje opozicione scene. Način na koji Drašković govori danas jeste način na koji će mnogi govoriti u skorijoj budućnosti, pa ipak završavati na spisku političkih prijatelja vlasti koju predvodi SNS.

Nažalost, kada govorite o potrebi korenitih promena na političkoj sceni Srbije, najčešće nailazite na mišljenja kako će sve biti isto, jer su svi isti, te da će neko nov biti samo još gori, jer je sistem beznadežan i napravljen tako da svakoga uguši postojećim pravilima. U toj atmosferi mora se dodati da je Srbija, osim lidera vladajućih i opozicionih, takođe i talac sopstvene nemoći da punu deceniju, pa i više, pronađe novu grupu ljudi koji će postati relevantan takmac istim licima koji dvadeset i pet godina žive od svog međusobnog dogovora o podeli plena. Problem, dakle, ne leži toliko u strankama kao takvim, već u tome što politiku u istim vode pojedinci sa zajedničkom prošlošću. Samo stranka oslobođena svoje karike u tom lancu štetočina, imaće razlog da dobije glas građanina na izborima. Ponavljam da niko ko je imao svoju ulogu u devedesetim godinama, a najveći deo onih koji su imali značajnu ulogu u razočarenjima koje su prve demokratske vlasti u Srbiji priredile svojim građanima posle ubistva premijera Đinđića, ne može biti deo nikakve prosperitetne političke priče. Proces čišćenja političke scene možda neće biti kratak, ali on mora da počne, jer do danas su iznevereni stavovi svih građana, od onih koji su naklonjeni levici, do desničara, od demokrata, preko socijalista, do radikala, od centralista do autonomaša. Ne postoji stranka koja nije mnogostruko izneverila svoje biračko telo i neprirodno je i loše, da iste, ovako organizovane i vođene istim ljudima koji su bili lideri razočarenja, nemaju novu konkurenciju. To mogu biti sasvim novi ljudi, ali i oni koji nisu ostvarivali ključne uloge u političkim procesima koji su uništili poverenje u one koji su vodili državu tokom prethodnih godina i decenija.

(Autonomija)