IGOR BESERMENJI: Cirkulacija istog

04 Aug 2014

Dve i po decenije kao guske u magli

Da li se u kontekstu odnosa Srbije prema geopolitičkoj situaciji danas može govoriti o kolektivnoj odgovornosti društva ili ona leži samo na onima koje smo birali na izborima? Sa druge strane, zbog čega Vojvodina, i mada oduvek specifična regija sa isto tako specifičnim interesima, ne uspeva da definiše svoj stav kojim će obavezati vladajuću elitu u državi da obrati pažnju na njene interese prilikom definisanja spoljne politike? O tome bi se trebalo podrobno govoriti, jer je i više nego jasno da se Srbija potpuno izgubila i da nema svoje mesto, suvisli plan niti strategiju koja je na bilo koji način drugačija od onoga što nam se već više od dvadeset godina predstavlja kao okvir spoljnopolitičkog delovanja oivičen takozvanim crvenim linijama koje su verovatno najbesmisleniji termin ikada izrečen na srpskoj političkoj sceni, jer su te linije već prelažene mnogo puta. Sve bi to možda i imalo nekog smisla da je dalo rezultate, a nije. Da li je Srbija postala članica EU? Ne. Da li je sačuvala Kosovo? Ne. Da li je popravila životni standard svojih građana? Ne. Da li je postala bilo kakav, makar i regionalni faktor u međunarodnoj politici? Naravno da ne. Paretov zakon o cirkulaciji elita lepo je opisao na koji način se one smenjuju i čime se koriste kako bi ostale to što jesu, ali mislim da ni on sam ne bi verovao da je na nedostatku bilo kakve politike, ili večitom ponavljanju istovetnih fraza, moguće opstajati dve i po decenije; pa ipak, evo izgleda da bi Srbija bila zanimljiv slučaj za razmatranje i posmatranje. Pošto su svi odgovori na gore postavljena pitanja bili “ne”, onda nešto jako ne štima u spoljnoj politici Srbije i da je, posle više od dvadeset godina sedenja na nekoliko stolica i “oslanjanja na četiri stuba”, potreban zaokret koji će možda podrazumevati određene rizike, ali je svakako bolji od statusa kvo, beskičmenjaštva i hodanja u magli pod kojom živimo već dve i po decenije.

Pre nekoliko dana čitao sam tekst o ekonomskim rizicima koji nam predstoje ukoliko se Srbija opredeli da stane uz zapadnu stranu spram ruske u slučaju Ukrajine, koji preti da preraste u globalni sukob. Taj tekst je u određenim delovima imao smisla. Nisam ekonomista, ali je pitanje koje izgleda niko ne namerava da postavi da li će, ko i kada snositi odgovornost za to što je Srbija, najviše zbog poklanjanja NIS-a, toliko vezana ruskim spoljnopolitičkim interesima i da je pritom NIS smešten u jednoj izrazito evropski opredeljenoj regiji kakva je Vojvodina? Moje mišljenje da se radi o kolektivnoj odgovornosti društva – odnosi se na činjenicu da u navodnoj naklonosti “ubedljive većine naroda Srbije koji je na ruskoj strani”, kako sam čitao u jednom naučnom časopisu, doprinose svi sektori u društvu, možda čak i više nego trenutna vladajuća struktura, koja pre deluje nesigurno i izgubljeno. Jasno je da je odgovornost vlasti najveća, ali gde su mediji i intelektualci koji će pružiti drugačiji osvrt na međuzavisnost Srbije sa drugim činiocima u globalnoj areni osim onih grupa i pojedinaca koji nam svakodnevno na različite načine putem medija, socijalnih mreža govore kako je opredeljenost za rusku stranu i kapital, ili u najmanju ruku, već isprobana, potrošena i očigledno neproduktivna “neutralnost uvek i svuda” – jedina ispravna putanja srpske politike? S tim u vezi, mislim da je srpski problem (a i vojvođanski) u tome što nevladajuća elita, sastavljena od raznih intelektualaca i pojedinaca koji kreiraju javno mnjenje, ustvari nema apsolutno ništa drugačije da ponudi od onog što već možemo da čujemo od vladajuće strukture, već uglavnom prećutno klimaju glavama na neophodnost istrajnosti te pasivne, ne znam kako više da je definišem, spoljne politike Srbije, a koja je ipak, eto, naklonjenija politici sa istoka jer tako je “oduvek bilo”. Oprostite, ali dok god čitate knjige koje su već svi pročitali i držite se već ugaženih puteva i kreiranih uverenja, postojećih teorija čiju ispravnost niste proverili sopstvenim razmišljanjem, do tada ste očigledni rob jednog jednostavno lošeg i neefikasnog sistema koji toliko dugo razdire Srbiju. Kad nešto ne valja, menjaš pravac. O čemu govori bilbord “Imperatore, volimo te” posvećen Putinu i postavljen pre par dana u Jagodini ispred kog se masovno slikaju ljudi? Dakle, za one koji se predstavljaju kao večiti borci protiv “zapadne imperijalističke politike”, imperija je u redu, ali samo dok dolazi sa istoka i dok Srbija treba da “pokupi kajmak” u njoj? Ma jelte? Zato se ovde radi o kolektivnoj odgovornosti čitavog društva. Sa raznih strana stižu poruke koje su na najstrašniji način otupele sposobnost ljudi da razmišljaju, ne samo iz sfere politike.

U političkom i državnom sektoru, situacija je, u najmanju ruku, paranoična i nejasna. I baš na ovom primeru lako je shvatiti koliko je opozicija trenutno bez ideje kako da se suprotstavi nastavku potrošene neutralne politike i osvetli novi put. Ali i kako bi bila, kada je i sama bila zagovornik takve politike? Izjava Borislava Stefanovića iz DS-a kako podržava politiku Vlade prema Ukrajini, ali da će i ona uskoro morati da se menja, jeste nastavak vođenja konfuzne politike. U kom pravcu će morati da se menja, kada? I zbog čega ne predložite jasnu i novu politiku? Politička snaga koja bi trebala da ponudi alternativu trenutnoj vlasti u svakom smislu i dalje ne šalje jasne poruke i signale o zaokretu u svojoj politici, što samo doprinosi produbljivanju beznađa. U tom smislu, želim da se pravim da nisam čuo izjavu Bojana Pajtića o izgradnji “srpske Srbije”. U ovoj verovatno samo nevešto konstruisanoj sintagmi sadržano je previše negativnih asocijacija i duhova prošlosti da bismo ih slušali od predsednika vojvođanske vlade. I nije samo problem u tome. Znamo mi svi da prvo moramo obezbediti sopstvenim institucijama sistema da funkcionišu, obnoviti privredu i stvoriti pozitivnu klimu u društvu spremnom za napredak kako bismo postali na prvom mestu funkcionalna država, što nikako nismo danas, a potom i članica EU. Problem je što ostaje nejasna poruka kako “EU nije jedina alternativa”. Borislav Stefanović i sam Bojan Pajtić jesu u međuvremenu donekle pojasnili ovu izjavu, ali bi morali biti mnogo oprezniji u trenucima kada se i definitivno priprema teren za određivanje pozicije Srbije prema problemu u Ukrajini. Nikome ne treba konfuznija politika od one koju već vodi vladajuća SNS. A kada je reč o gospodinu Pajtiću, voleo bih da malo više bude premijer Vojvodine, nego što je predsednik DS-a, ali ta odluka je, naravno, samo njegova.

Konačno, da li će i kada Vojvodina uspeti da postane faktor koji će biti neizbežan u određivanju srpske spoljnopolitičke strategije? Kako je moguće da se ignorišu potrebe čitavog regiona koji je po svojoj istoriji, kulturi ali i strukturi stanovništva nepobitno vezan za evropsko tle i evropske zemlje, pa samim tim je i njihova interesna politika od velike važnosti za građane Vojvodine? Osim toga, Vojvodina je viđena kao veoma važan region u Srednjoj Evropi i to srpska vlast ne može da zaboravlja prilikom donošenja važnih odluka. Međutim, istina je i da to koliko će se vojvođanski interes nametnuti umnogome zavisi od vojvođanske vlasti koja je trenutno u fazi potpune neproduktivnosti, što jeste problem i zbog toga je veoma važno da se pregovori o budućnosti Vlade Vojvodine okončaju što pre.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!