IGOR BESERMENJI: Bogati Šešeljev šegrt i siromašni predsednik

12 Mar 2018

Vučićeve laži sa one strane logike i etike – i oni koji se svete neizlaskom na izbore

Pre neki dan sam rekao koleginici da se Aleksandar Vučić verovatno jako dobro zeza i da cerekanje na sav glas počinje onog momenta kad sam za sobom zatvori vrata svoje kancelarije. I, ne, ozbiljno, u to sam sve sigurniji. Sve je ovo zezanje čoveka kome se može – sa svima ostalima koji nemaju kud nego da igraju nekakve uloge u njegovoj igri, a koja ima jasna pravila koja su postavljena po sistemu nagrade i kazne.

Dno dna je, međutim – kako kaže Balašević u poslednjoj pesmi – to Vučićevo zezanje. Skupocenim se pokazuje to kako je sve u životu relativno, pa i načini na koji tretiramo zezanciju. Bilo bi daleko manje opasno po sve da se zeza, na primer, kao Aleksandar Vulin kad izmisli tetku iz Kanade, ili kao Ana Brnabić kada kaže da je ona odlučila o rekonstrukciji vlade u Srbiji, ili kao Vojislav Šešelj kada kaže da je opozicija. Njegovo zezanje je ono kad izjavi da će on sam odlučiti kad silazi s vlasti, kao i kad kaže da će Siniša Mali biti smenjen ovog leta, pa on ostane gradonačelnik još godinu i po, ali i kad kaže da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika Srbije, pa koju nedelju kasnije proglasi da se kandidovao za predsednika Srbije.

Njegovo zezanje je mnogo opasnije i otrovnije, jer ozbiljno narušava smisao i načelo slobodnih izbora, demokratskih vrednosti, ali i elementarne logike i etike. Ono uvodi kategoriju “Vučićeve istine” kao jedine istine koje mogu da budu relativne i zavise od njegovog raspoloženja, a važe danas, dok se za sutra ne zna. I to nekako prolazi kod dobrog dela građana. Najveći stepen njegovog zezanja je izjava da su on i porodica mu siroti osiromašili od kada je on na vlasti. I to je, nekako, prošlo kod dobrog dela građana.

Dakle, nema sumnje – ako Aleksandar Vučić može da ubedi najagilniji deo biračkog tela u Srbiji da je siromašniji kao predsednik Srbije nego što je bio kao Šešeljev šegrt, onda Aleksandar Vučić može sve. Bojim se da je sledeća faza da dokaže da može i dokle hoće. A, isto tako, nema sumnje, nešto je ozbiljno trulo u Srbiji, ako sve to može da ide kao po loju, bez većih problema po scenaristu i glavnog glumca. I, ovo drugo je, svakako, mnogo ozbiljniji problem, jer se postavlja sledeće pitanje – a kako sa najagilnijim delom biračkog tela koji na ovakav način rezonuje i propušta kroz svoje slabe filtere bezočnu manipulaciju – konstruisati i sprovesti u delo bilo kakvu promenu?

A sad još jednom – Srbija veruje Aleksandru Vučiću kada kaže da je sve siromašniji. Ne bih voleo da moram da budem u koži onih koji bi trebalo da pronađu odgovor na pitanje – kuda odavde, od ove činjenice? A opet, kakav pleonazam – pa to je moja koža! Tvoja koža! Vaša koža! Ne može se očekivati od politički organizovane opozicije da ponudi sve odgovore, sva rešenja, a onda ih i sama sprovede u delo. Možda da obrnemo igricu, pa da mi koji ne želimo baš tako lako da prihvatimo sve “Vučićeve istine”, probamo da postanemo najagilniji deo biračkog tela u Srbiji. To bi bio neki početak.

Prosto je neverovatan onaj deo političke nekulture koji podrazumeva da bojkotujemo izbore jer nam se, eto, ne dopada ni opozicija. Koga ste, da prostite, time zajebali? Šutanovca? Đilasa? Jankovića? … Sandu? Jeremića? Žutu patku? Od kad se na izbore izlazi zbog lista i kandidata, a ne zbog sebe, porodice, prijatelja i vaših života? Koga ste zajebali, Beograđani?

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!