IGOR BESERMENJI: Agresivni i bahati gost sa zadatkom

20 Aug 2015

Andrej Vučić u Novom Sadu

Prema medijskim navodima, u grad stiže Andrej Vučić, u ulozi vođe izbornog štaba SNS-a za predstojeće lokalne i pokrajinske izbore. Ne bi to ništa bilo čudno da građanin Vučić stiže u posetu našem gradu, kao gost. U našem maniru, pa i uprkos onome što znamo o njegovoj biografiji, verovatno bismo ga dočekali lepo, kako red nalaže. Tako to ide sa Vojvođanima. Međutim, građanin Vučić je jedan od onih građana koji imaju čudne agende i prijatelje i prolaze kroz različite netipične situacije, koje najčešće završavaju na naslovnim stranama dnevne štampe, uglavnom u negativnom kontekstu. Građanin Andrej Vučić je, sećamo se, dokazano incidentna ličnost, koja je, prema svedočenjima žandarma s kojima se sukobio prilikom poslednje Parade ponosa u Beogradu, bila deo grupe muškaraca koja je, između ostalog, uzvikivala: Ne znate ko sam ja, čobanine…” Sa kapuljačom na glavi, onako kako to obično i bude kada se u Srbiji besposleni osile na ulicama. Prema informacijama koje su se pojavljivale u medijima, žandarmi su se tog dana naslušali i mnogo toga goreg. I na kraju, ne i manje važno, građanin Vučić je slučajno i brat premijera Republike Srbije. A izgleda i da u Novi Sad stiže nekim poslom… Inače, on se pojavljivao u raznim lokalnim samoupravama u Vojvodini neposredno pred vanredne lokalne izbore ili redovno “upodobljavanje” vlasti, a tu su se istovremeno – da li slučajno – stvarali i sumnjivi “ćelavci” u besnim automobilima koji su sejali straha oko sebe.

Uz sve ostale, dobro poznate detalje koji se vezuju za građanina Andreja Vučića, jasno je da se radi o ličnosti koja verno predstavlja senzibilitet naprednjačke podkulture u Srbiji. Ta neprikrivena agresija koju je pokazao u situaciji sa žandarmima očigledno ga kvalifikuje da vodi izbore napredne stranke u Novom Sadu i Vojvodini, a to mnogo govori o karakteru partije koja mu poverava taj posao. Međutim, građani su i tokom prethodnih godina imali prilike da se uvere u to koji su neophodni kvaliteti, osobine i dela koja se cene u SNS-u, a koja i u najneverovatnijim slučajevima dovode određene ljude na vrlo visoko pozicionirana mesta u državi. S tim u vezi, uopšte nije čudno što se ministarka Zorana Mihajlović u očima opozicionara i nezadovoljnih građana često isticala kao neko ko bi mogao viknuti “razlaz” u toj stranci i odvesti za sobom određeni broj članova, glasača i simpatizera, jer, uz sve zamerke, ministarka je uspela da se istakne pristojnim manirima u javnosti, što se za najveći broj vodećih ličnosti iz SNS-a, pokazalo kao nesavladiv zadatak. Drugim rečima, ljudi su videli kakvu-takvu oazu u pustinji, bez želje da se bave detaljima, što je sasvim razumljivo u stanju vladajuće grozomore, praznine i bahatosti, koji su zemlji nametnuti kao deo svakodnevice, zarad ispunjenja nekih “viših” interesa i “daleke” politike.

S druge strane, agresija nešto prikrivenijeg tipa, ispoljena je u najnovijoj izjavi premijera Vučića o tome da razmišlja o parlamentarnim izborima. Naravno, s obzirom na to da je nesporno nezadovoljstvo građana stanjem u kojem se nalaze i životom koji žive, dok čekaju da im se pod plaštom “povećanja” zapravo vrati mali deo plata i penzija koji im je prethodno oduzet, izbori su sasvim pristojna ideja. Ali to premijerovo razmišljanje ima sumnjive motive. 2012. dobili su mandat do 2016. To su, ipak, presekli 2014. godine, kako bi Ivica Dačić, dotadašnji premijer, otišao u drugi plan i tako sebe spasao najezde kofera na naslovnim stranama, a Vučić od zamenika postao dominantna figura u vlasti. Tada su dobili mandat do 2018. koji bi, izgleda, takođe mogao da bude nedovršen. Ovo isto tako dosta govori o karakteru ove vlasti, tačnije Srpske napredne stranke, koja je sada već i sasvim izvesno udruženje-paravan za apsolutnu vlast jednog čoveka i koja mu obezbeđuje da ima legalnu osnovu za izlazak na izbore. Da je Vučić jedini glas koji se čuje u SNS-u nije nikakva tajna, ali to sponzorisanje njegove političke karijere za sobom vuče hiljade partijskih vojnika kao nus-pojava, čije će živote, s druge strane, sponzorisati građani Srbije. Od izbora do izbora, oni su bezbedni. I dalje se, skoro pa svakog dana, pojavi još jedan slučaj ili bahatog ili nekvalifikovanog predstavnika naprednjačke vlasti, koji visi o državnom crevu na pozicijama plaćenim i po nekoliko puta više od prosečne srpske plate. To se ne zaustavlja, a sa dolaskom pravog naprednjačkog pelcera u Novi Sad, ne može se ni očekivati da bude bolje. Međutim, tačno je i da ja, ni posle tri godine vladavine naprednjačke podkulture u Srbiji, nisam upoznao niti jednog poštovaoca iste, a da nije stranački funkcioner, ili makar desna ruka zamenika pomoćnika koordinatora nekog posla u mesnom odboru, sa perspektivom da postane budući ministar, pa se unapred zanimam za rezultate svih budućih izbora. Da vidim živim li ja to u izolaciji, krećem li se u pogrešnim krugovima, ili ta naprednjačka mašina zaista i dalje može da opstaje vučom jednog čoveka, a podmazana manipulacijama i dobro osmišljenom medijskom predstavom. Moglo bi da se desi da im poster premijera u Novom Sadu pomogne, ali moglo bi da bude da im čak ni ministarka Mihajlović baš nikako ne pomogne.

(Autonomija)