IDRO SEFERI: Sto godina samoće

05 Dec 2012

Albanija nije suverena zemlja, ali je zemlja levantinaca Faika Koničaja, zemlja birokrata, marioneta koje se podmuklo ulizuju vlasti i moćnicima na vlasti. Nacionalizam je lažan, on je prevara. Albanski nacionalizam, posebno onaj u Albaniji, slep je i besmislen

Uveče, 28. novembra, devedestih godina, na Kosovu, gledali smo na Albanskoj televiziji (RTSH) repriziranu emisiju “Drugog novembra”. Put Ismaila Ćemalija! Suze u nadi da bismo mogli preći preko mosta Sirat i naći se u raju, gde ćemo reći da znamo šta je to domovina. Albanci ne bi smeli da plaču posle svake reprize, potreban nam je novi film.

Kada se slavi, dobro je. Nije važno o kakvoj je proslavi reč, ko slavi, da li je slavlje versko ili se slavi nešto u šta ljudi više ne veruju, da li se radi o narodnoj tradiciji, slavljenici se kreću u redovima, masovno, da bi odali počast onome ko slavi, čak i kada nemaju za to razloga. Popularna balkanska izreka kaže da „kada se slavi, onda neka se slavi”. Lepota nacionalnih, kolektivnih i svih proslava je u tome da one imaju datume i dane koji se slave. Posle toga mogu se objaviti fotografije, danas na Facebooku, može se o njima razgovarati kod kuće, a krug aktivnosti širi je i za jedno i drugo.

Kao kolektivno žestoko slavlje, ono je slavlje poricanja i euforije.

Kakvu državu žele Albanci? 

Albanci su 1912. sačinili dugoročni jednostavni plan da se Albanija deklariše kao država. Sem nekolicine odbeglih odmetnika, koji su bili sačekani u zasedama, Ismail Ćemali objavio je Dan suverene albanske države, skoro na rubu tadašnje Albanije “u Valori, 15/28, Treće jeseni 1328-1912”.

Posle govora predsednika Ismaila Kemal Bega, kojima je ukazao na opasnost u kojoj je Albanija i dan-danas, svi su zastupnici jednoglasno odlučili da će Albanija od tog dana biti „svoja, slobodna i nezavisna”, stoji u memorandumu deklaracije o nezavisnosti. U to vreme, prema albanskom jeziku, nezavisan nije tada značilo isto što znači danas, ne-ovisnost je značilo nezavisnost. Ipak, albansko je tumačenje bilo pogrešno.

Nakon deklaracije o nezavisnosti, Albanija je imala privremenu vladu da bi postala kneževina. Albanci nikada nisu uspeli da u potpunosti shvate svoj problem od Prizrenske lige do danas. Ako pogledate datum jedinstvene deklaracije o nezavisnosti, tu ćete naći dva kalendara, jedan novi kalendar i jedan islamski kalendar. Do danas, Albanci nisu uspeli da se slože oko vrste države koju žele, što je realno bio problem istorijskog trenutka koji se izgubio.

U vreme preporoda, ono malo intelektualaca tog vremena – Albanaca – razdirali su isti problemi o kojima Albanci i danas govore. Posle tadašnjeg albanskog novog buđenja, albanski intelektualci i ljudi koji su voleli svoju domovinu, a nisu zauzvrat očekivali nikakve beneficije, pomrli su i nestali.

Nacija se podelila na više delova, sa Albancima u Albaniji koji su dobili samo – nezavisnost (izolaciju) i više nisu znali ništa o drugim Albancima, koji su, sa druge strane, živeli u nadi da u svom paklu žive bolje nego što bi živeli u paklu domovine.

Niko, ni jedna zemlja, ni jedna osoba ne može negirati patnje Albanaca.

Ipak, proslava je diskreditovala na isti način i značaj albanske države. Albanija je država koja negira svoju istoriju, svoje patnje i svoju sadašnjost. Albanija leži na granici prema Evropi od koje je dobila status kandidata za prijem, Albanija je zemlja čije su vođe primitivnije od onih koje je imala pre sto godina. Oni rade za svoje nećake, misle kao njihovi dedovi. Albanija je konačno najbanalnija zemlja zapadnog Balkana. To je istina koju se pokušava potisnuti nacionalističkim blatom, pokrivajući se zastavama u čije ime ljudi nemaju prava da govore.

Nacionalizam je lažan 

Albanija se još uvek pojavljuje u svetskim medijima zbog svojih krvnih zavada, zakletih devica i bunkera. Sada se pojavljuje kao neko sa lažnim brkovima ko improvizuje deklaraciju o nezavisnosti.

Albanija nije suverena zemlja, ali je zemlja levantinaca Faika Koničaja, zemlja birokrata, marioneta koje se podmuklo ulizuju vlasti i moćnicima na vlasti. Nacionalizam je lažan, on je prevara. Albanski nacionalizam, posebno onaj u Albaniji, dolazi sa zadrškom, slep je i besmislen. Kakvo značenje može da ima proslava ako je Albanija na istom razvojnom stepenu i ima istu regionalnu važnost kao u vreme kada je zastava podignuta u Valori?

Pola veka diktature nisu sprovodili fiktivni neprijatelji nego Albanci i sada je to zemlja stalnih improvizacija; nije to sistem kontinuiteta nego političko vlasništvo mračnih političkih grupa, koje pokušavaju da prikažu Albaniju kao poslastičarnicu. To je zemlja gde ljudi idu da rade po partijskom zadatku, gde ne postoji individualnost i gde servilnost uživa status general-pukovnika.

U skorije vreme, u Albaniji se čuje nekakvo zaglušujuće bezumno nacionalističko kreštanje koje nema veze sa patriotizmom. To je zemlja u kojoj se, dok traje proslava, može videti brutalno ubijanje i bacanje dece iz zgrada bolnice. Albanija je mesto mizerije.

Tako latinoameričke zemlje i zemlje pod gvozdenom pesnicom slave svoje godišnjice i ne bore se protiv svog sopstvenog hugo-čaveziskim stilom vlasti.

Drugi Albanci, koji imaju pravo na samoopredeljenje, uživali su u tom danu, sa nadom da će zemlja jednog dana postati etnička, a oni koji su negde još dalje od Kosova, daleko od političkog statusa, uživali su još više. Međutim, bez obzira kako će se završiti politički procesi, Albanci bi morali da shvate da nacionalizam nije metoda koja donosi bolji život, nego jazbina vladajuće larve i embrion diktatorstva, koji uzvišenim frazama kupuju osećanja običnog građanina. Strašno je saznanje da su mnogi Albanci, bez obzira gde žive, duboko ogorčeni zbog svoje situacije, da su to ljudi prisiljeni da ništa ne govore jer su zastrašeni i zabrinuti zbog mogućih posledica, dok drugi pak sve vide kao amorfnu veličinu, kao proslavu vezanu za njihov identitet i etničku egzistenciju, ali ne i za zemlju i sistem.

Nema plakanja posle reprize 

Albaniji su potrebni dalekovidi ljudi koji shvataju realnost. Albanci koriste reči kao “očaravajući nacionalizam” ili “preterani nacionalizam”, zapravo neku formu amnestije za njegovo šizofreno širenje.

Istina je da u ovo vreme kada niko u regiji ne može da zaustavi Albance u njihovom razvoju i zauzimanju mesta na kojem bi morali da budu, Albanci nisu više manjina ni u jednoj zemlji u kojoj žive. Albancima nije potrebna tuđa milost ako žele da ostvare svoju želju. Albanci su pred sopstvenim izazovom i proslavljaju sto godina samoće.

To je naslov najpoznatijeg romana Gabriela Garsije Markesa. Taj govor o potrazi za mestom u paranormalnom društvu, daje čoveku nadu. Danas me podseća na sinonim za Albaniju i Albance i ništa drugo. Proslava je za njih, napili su se, najeli i izgubili svest.

Na početku devedesetih, kada sam bio mlad, na Kosovu se tajno gledala Albanska RTV. U to vreme, možda se organizovao literarni čas, skriveno od srpske policije, i pričalo o krvavoj zastavi još od vremena kada smo bili deca. Obećavali smo da će jednom svanuti naš dan i onda će svet videti. Uveče, kod kuće, RTSH je kao obično reprizirala više puta “Drugi novembar”, put Ismaila Ćemalija. U tim uslovima, znali smo da ćemo se jednog dana osloboditi od novog fašizma rođenog u Jugoslaviji i imati identitet koji imamo od rođenja i na kojem smo odrasli. Posle filma, običavali smo plakati od ponosa i nade da ćemo moći da pređemo most Sirat i dospemo u raj, gde ćemo reći da mi znamo šta je domovina.

Albanci ne bi smeli plakati posle svakog repriziranja, nama je potreban novi film.

Idro Seferi

(http://100vjetvetevaresi.wordpress.com/)

Podelite ovu stranicu!