Hajde da ozbiljno razgovaramo!

15 Nov 2011

“Svi se slažemo da Iran predstavlja ozbiljan problem za svetsku bezbednost. Ali, ako nismo imali ozbiljnu raspravu pre vojne akcije protiv Iraka, sada je ona itekako potrebna” – smatra američki vojni ekspert Džon H. Džons

Uobičajeno je da predsednički kandidati u kampanji koriste ratoboran jezik kako bi iskazali svoju čvrstinu. Ova vrsta retorike je posebno korisna za republikanske kandidate, jer njihovi glasači čvrsto veruju da se upotrebom vojne sile mogu rešavati problemi. Ali, čvrstina i mudrost nisu iste stvari.

Razlika između čvrstine i mudrosti bila je vidljiva tokom diskusije o Iranu koja je započela u nedelju uveče, tokom republikanske spoljnopolitičke debate, ali i tokom njihove unutarstranačke izborne kampanje. Upitan da li će se razmotriti vojna intervencija na Iran s obzirom na činjenicu da se trenutnim pritiscima ne uspeva zaustaviti njihov rad na razvoju nuklearnog oružja, jedan od republikanskih predsedničkih kandidata Mit Romni je rekao: “Naravno da je potrebna vojna akcija, neprihvatljivo je da Iran ima nuklearno oružje!”

I drugi republikanski pretendenti na američki presto misle slično. Njut Gingrič ponovio je Romnijeve reči. Ranije, Herman Kejn nazvao je preventivnu vojnu akciju “opcijom B”. Čak je i Džon Hantsmen, koji je od svih kandidata najtrezveniji kada se radi o spoljnoj politici, naveo da bi “ukoliko bi uopšte razmišljao o nekoj vojnoj intervenciji, to bila intervencija protiv Irana”. Rik Peri nas je obavestio da bi podržao u većoj meri izraelske vojne udare.

Problem ovih tvrdnji je, pre svega, u tome što glatko ignorišu ili otvoreno odbijaju savete najznačajnijih eksperata za američku nacionalnu bezbednost. Bivši američki sekretar za odbranu Robert Gejts, penzionisani komandant združenog štaba američkih vojnih snaga admiral Majk Malen, bivši kongresmen admiral Džo Sestak i bivši komandant CENTCOM-a (Centralna komanda) general Entoni Zini – samo su neki od mnogih koji upozoravaju da je potrebno ozbiljno ramisliti o posledicama eventualnog napada na Iran. Pre dva meseca, Šestak je bez uvijanja rekao: “Ako govorimo o američkoj nacionalnoj bezbednosti, u odnosu na eventualni vojni napad na Iran, bilo kopnom bilo vazduhom, invazija na Irak bi izgledala kao dečja igra.”

Ratna retorika izaziva aplauze tokom republikanskih rasprava, ali postoje male ili nikakve šanse da vojna intervencija bude izvedena tako jednostavno. Sasvim suprotno. Bezbednosni eksperti se slažu da bi vojna opcija mogla da dovede do ozbiljnih neželjenih posledica.

Meir Dagan, nedavno penzionisani šef izraelskog Mosada, takođe tako misli. Ranije ove godine, on je rekao da bi napadom na Iran “započeo regionalni rat” i istakao da su argumenti koji se iznose za napad – “nešto najgluplje što je ikada čuo”.

Da budemo jasni: svi se slažemo da Iran predstavlja ozbiljan problem. Razvoj iranske raketne tehnologije bio je dovoljno jak signal da NATO počne (uzgred, to je pametan potez!) da sarađuje sa Rusijom na unapređenju odbrambenog raketnog štita. I najnoviji izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju treba da mobiliše međunarodnu zajednicu da izvrši dodatni pritisak na Iran.

Dakle, tačno je da Iran predstavlja ozbiljan problem, ali je podjednako tačno i to da bi od vojne akcije možda efektnije bilo sprovesti dodatne, pametno osmišljene, sankcije, pogotovo s obzirom na demokratske vetrove koji brišu regionom. Međunarodne sankcije bi ozbiljno pogodili ionako uzdrmanu iransku ekonomiju, a takođe bi uvećali rastuće neprijateljstvo između predsednika Mahmuda Ahmadinedžada i vrhovnog iranskog lidera ajatolaha Hameneija. Važno je izbeći sve one korake koji bi ovu dvojicu ponovo ujedinili.

U međuvremenu, najvažniji regionalni iranski saveznik Sirija ozbiljno se bori da ne postane sledeća država u kojoj će narodni ustanak svrgnuti vladajući režim. S obzirom na veliku napopularnost u vlastitoj javnosti, iranska vlada može takođe da se suoči sa “zimom našeg nezadovoljstva”. Iranski režim je već popustio pred delom javnosti koja se zalaže za manje ratoboran odnos prema ostatku sveta.

2003. godine, kada je Amerika krenula u rat protiv Iraka, u potrazi za oružjem za masovno uništenje, mi nismo sebi postavljali teška pitanja. Bezbednost SAD i njegova stabilnost u velikoj meri zavisi od stanja na Bliskom istoku. Ona takođe zavisi i od naše sposobnosti da nastavimo da izolujemo Iran i zadržimo ga slabim.

Predsednički kandidati se kandiduju i da budu glavnokomandujući američkih oružanih snaga. Ako kandidati govore o vojnoj akciji, na taj način želeći da ostvare prednost u odnosu na druge, onda bi trebalo odmah da prestanu da upotrebljavaju besmislene pojmove poput “hirurške” intervencije i da odgovore na teška pitanja. Kako će, u slučaju vojne akcije, da spreče rat u celom regionu Bliskog istoka? Da li planiraju da izvedu kopnenu invaziju? Kako će se sve to platiti? Kakav je njihov stav prema još jednom velikom razmeštanju američkih vojnih trupa? I zašto ignorišu savete najiskusnijih američkih vojnih stručnjaka?

Amerika ne bi smela da se upusti u još jedan rat na Bliskom istoku bez vrlo ozbiljne debate o posledicama. Politički kandidati morali bi da obuzdaju vrli patriotizam, svoje šovinističke emocije i pogled na svet osvetle sa malo racionalnog promišljanja.

Džon H. Džons (Njujork tajms)

Autor je penzionisani general-major. Preko 26 godina bio je oficir u američkoj armiji, a potom je predavao Bezbednosnu nacionalnu strategiju na Nacionalnom univerzitetu za bezbednost.

Prevod: Autonomija

Podelite ovu stranicu!