BRANISLAVA OPRANOVIĆ: Gusle i ćirilica – multikulturalni koktel

30 Dec 2012

Uloga tamburice u svetskoj revoluciji

Građani Novog Sada svih uzrasta, nacija i vera, a da o tome nisu konsultovani, pohađali su ovih dana, u vreme božičnih praznika, svojevrsnu školu osnovnog kulturološkog obrazovanja na temu zajedništva i suživota u glavnom gradu Vojvodine. Kurs, s tendencijom prelaska u dugotrajniju školu, vodi se po udžbeniku koji potpisuju direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj, članica Gradskog veća zadužena za kulturu Milanka Brkić i pomoćnik gradonačelnika Vanja Vučenović. Nastava, koja se održava na Trgu slobode i u KC NS održava se za svaku nacionalnu i versku grupu – posebno, a sve u cilju, smatraju oni, temeljnijeg i boljeg međusobnog upoznavanja Vojvođana, kao i negovanja multikulturalnosti Pokrajine!

Za one koji računaju vreme po gregorijanskom kalendaru, Mađare, Hrvate, Slovake, Rusine i druge, organizovana je, prvog dana Božića 25. decembra u večernjim časovima koncert na kome su nastupali uglavnom samo oni koji vreme računaju po tom kalendaru. Sve, valjda, po sistemu, svako neka peva i igra svojima i za svoj praznik! Deca su, srećom, tu bolje prošla, jer je prepodnevni program istog dana, upriličen s izvođačima mešovitog nacionalnog i verskog sastava. Čim je pao mrak, situacija se promenila, pa su tako prvog dana Božića po gregorijanskom kalendaru, nastupili pevači, člavi KUD „Petefi Šandor“, “koji baštini mađarsku kulturu sa dugom tradicijom i velikim iskustvom, izvodeći izbor božićnih pesama”. Potom su se predstavila deca, Instrumentalni sastav župe crkve Imena Marijina s božićnim pesmama uz zvuke violine. Malobrojnim okupljenima na Trgu slobode predstavio se i hor, na veliko iznenađenje prisutnih, najavljen kao hor Grkokatoličke crkve! Moglo se samo pretpostaviti da se mislilo na rusinsku grkokatoličku crkvu svetih apostola Petra i Pavla, čija eparhija postoji od 1780. godine i koja okuplja oko 3.000 vernika, 2.500 Rusina i oko 500 Ukrajinaca.

Multikulturalna ćirilica

Između muzičkih numera sa bilborda postavljenog na trgu, menjale su se praznične čestitke koje su izgovarali štićenici Gerontološkog centra, osim jedne, svih tridesetak poruka bilo je na srpskom jeziku, a na bilbordu je naslov manifestacije “Vreme darivanja u susret Božiću”, bio ispisan samo na srpskom jeziku i samo ćiriličnim pismom! Božične čestitka na ostalim maternjim jezicima građana Vojvodine nije bilo, vajda su skladu sa jednim od načela Andreja Fajgelja, koje je izgovorio pred odbornicima Skpuštine Novog Sada: “… Potrebno je pre svega Novom Sadu vratiti poštovanje. Ono poštovanje zahvaljujući kom mi već vekovima ovde živimo zajedno, iako potičemo iz različitih zajednica, poštujući sebe i poštujući druge. Da, mi u Novom Sadu znamo da poštovanje funkcioniše u dva smera. Pre svega bih naglasio da će srpska Atina poštovati srpsku kulturu. Jedna tako banalna rečenica ne bi trebalo da se izgovara, ali ja moram da je izgovorim zato što je srpska kultura takođe bila na udaru govora mržnje koji se pojavio u našoj javnosti. Naročito gusle i ćirilica kao njene zaista temeljne vrednosti…”

I valjda zbog poštovanja “temeljnih vrednosti”, o kojima se sada, u okviru naprednjačko-ex-dverovske vlasti, brinu Fajgelj i saradnici umesto građana Novog Sada – a koje su, vojvođanski Srbi, po njima, zaboravili – 29. decembra upriličena je manifestacija “Zvuci s kamena”. Ovog puta, u okviru božićnih svečanosti, sve da bi srpski deo novosadske populacije bolje upoznao svoje korene! Ako ste mislili da ćete između ostalog (sve okrećući se oko sebe i tražeći kamenje) slušati i zvuke tamburice, prevarili ste se, grdno! Tambura nije dovoljno tradicionalna i izvorna, dakle ima vrlo plitke korene, nije nikla iz kamena… A, još mnogo važnije od svega toga je to što bi tambura mogla biti, i jeste instrument koji se vezuje za Vojvodinu i građane Vojvodine, dakle Vojvođane koji su i Srbi i Mađari, Rumuni i Romi i mnogi drugi…

Tambura iznad nacije i vere

Tambura je – valjda je zato i izostavljena – pored ostalog i znak multietničkog i regionalnog muzičkog identiteta. Iznad je nacije, vere i podela, bar u svečarskim danima po ovom ili onom kalendaru. Ona bi mogla da se svira na svakoj i svačijoj bini u Vojvodini. A, naprednjaci i ex Dveri, odvojiše bine, proslave i instrumente, tradicije i jezike, kao da bez njih ne bi svako čuvao i svirao svoje i kao da za to treba posebna napomena i dozvola i razvijenost svesti. Možda bi se i sa ovom svešću, istorijom i komšijskom povezanošću Vojvođani sami dosetili da sviraju i gusle i tamburu i cimbalo i citru i gajde i frulu…! Umesto toga, uče nas novom modelu suživota. Počelo je s praznovanjem i muzikom, kako će se i ušta to pretvoriti znaju samo naprednjaci i ex Dveri.

Predstavnik Udruženja “Zvuci s kamena” Vladimir Bajić rekao je da je “želja organizatora da Novi Sad postane grad koji je čuvar srpske tradicije i izvornog stvaralaštva na teritoriji Vovodine. “Objedinićemo na jednom mestu kroz ovaj festival kolorit koji postoji kod Srba u Vojvodini, kao što su različitost običaja, narodne nošnje, sviranje na narodnim instrumentima, pevanje izvornih narodnih pesama.”

Pomoćnik graonačelnika Vanja Vučenović rekao je, u najavi ove manifestacije, da Grad podržava različite kulture i tradicije i da je vreme da srpska istorija i tradicija dođu na dnevni red upravo kroz ovakve projekte.

“Pored mnoštva festivala i manifestacija u našem gradu, veoma je bitno predstaviti i tradiciju Srba iz Vojvodine i jako je značajno što će se na festivalu predstaviti stvaralaštvo Srba starosedelaca, kao i svih onih koji su se tokom vremena doseljavali i čuvali svoju specifičnost…Tradicija je veoma bitna, a da je reč o pravoj tradiciji, koja služi tome da očuva određene modele mišljenja, što je, po oceni Milanke Brkić, članice Gradskog veća za kulturu, beskrajno važno, jer ćemo na osnovu toga moći ćemo da rešavamo probleme sa kojima će se civilizacija u budućnosti susretati!”

Ako ste pažljivo pročitali, misija gospođe Brkić je da kroz očuvanje tradicije, sačuva i učvrsti određene modele mišljenja! Koji su i kakvi su ti modeli, nije obraloženo, ali, valjda nije ni važno, jer neko ima nameru da nam “pomogne” da formiramo svoj model mišljenja! Bez panike, nema, smatra Brkićeva, razloga za brigu, jer ti će nam modeli, najzad, pomoći da rešavamo, ne samo svoje, već i probleme s kojima će se u budućnosti, ni manje ni više, susretati cela ljudska civilizacija!

Ograničen um i tvrdo srce

Ne sumnjajući u dobre namere i u ogromnu brigu o sopstvenom narodu, kao i u širinu obrazovanja novih gradskih poslenika kulture, možda, ipak, ne bi bilo zgoreg podsetiti ih, u ovim prelomnim trenucima nužnosti očuvanja tradicije, na reči Ive Andrića: “Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam gotovo po pravilu nailazio na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost .”

“Opšti interes” o kome Andrić govori možda bi se mogao prepoznati i u Fajgeljevim rečima, koje odražavaju silnu brigu za zajedništvo u Novom Sadu, valjda smatrajući da je to zajedništvo pre njega bilo na vrlo klimavim nogama i na potpuno pogrešnim temeljima. “Kulturni centar se potrudio da izađe u susret željama i potrebama svih građana. Ove proslave su prilika da se bolje upoznaju verske i nacionalne zajednice našeg grada i njihova kultura, što jača zajedništvo.”

Vodič za po-četnike

Tamburica
Tamburica (deminutiv od tambura) jedan je od najpopularnijih intrumenata u narodnoj muzici Srbije, posebno u Vojvodini, kao i Hrvatskoj i Slavoniji. To je žičani instrument sličan mandolini u Italiji, banduri u Ukrajini i balalajci u Rusiji. Reč tambura verovatno potiče od persijske reči “denbar” ili arapske “tambur” i prvi put se pominje u 14.veku, kada se pojavljuje u Bosni , te kasnije u Bačkoj i Slavoniji.

Gusle
Gusle predstavljaju gudački žičani instrument za pratnju srpskih tradicionalnih epskih pesama.
.
Gajde
Gajde su duvački narodni instrument s mešinom, poznat kod mnogih evropskih i vanevropskih naroda. Potiču iz Azije. A, preteče su mu instrumenti s mešinom, koji su se upotrebljavali u starom Rimu.

Citra, frula, violina
Migrirajući na tzv. Donju zemlju, Slovaci su pre više od 260. godina sa sobom doneli i muzičke instrumente iz starog zavičaja. Pretežno su to bili signalizacioni ili aerofonski muzički instrumenti, razne svirale i frule koje su izrađivali sami. U pomenute instrumente spadaju i gajde. Na gajdama se obično sviralo na zabavama, svadbama, prelima i ostalim društvenim događajima, a beleži se i upotreba muzičkog instrumenta – citre.
Što se tiče muzičkih trupa u prošlosti (početak 20. veka), najpre su ih sačinjavali muzičari koji su svirali frule i citre a kasnije se priključuje i violina. Citra je bila poznata skoro u svim vojvođanskim selima kao domaći narodni muzički instrument, uz koji se omladina zabavljala.

Pored toga što ukazuje na to da se komšije u Novom Sadu, do silom dolaska na vlast naprednjaka i ex Dveri, nisu poznavale baš najbolje, Fajgelj deli lekcije građanima glavnog grada Vojvodine, uči ih šta su zapravo temeljne kulturne vrednosti, kako valja izraziti ljubav i poštovanje. Ako budemo dobri đaci, ostvariće se njegova misija u stvaranju nove Srbije, čiji počeci treba da krenu upravo iz Novog Sada : “… odjednom su gusle postale problem: nešto što nas plaši, nešto što osuđujemo, nešto što preziremo. .. Šta se dešava kada je govor mržnje usmeren protiv gusala ili neke druge kulturne vrednosti. To nije mržnja protiv političkih neistomišljenika. To je mržnja protiv kulturnih temelja sopstvene zajednice. Samomržnja. Ona zaslužuje istu osudu kao i svaka druga mržnja…. Tako što je naša javnost podeljena na dve ekstremne struje. Imamo Prvu Srbiju koja ne voli tuđe. I imamo Drugu Srbiju koja ne voli svoje. Mislim da nam je preko potrebna Srbija koja će voleti. Srbija koja će poštovati. Dosledno, iskreno, i sebe, i druge. I mislim da je prikladno da takva Srbija krene upravo iz našeg grada”, reče isti onaj Fajgelj koji je smenjivao jer nije bilo ćirilice na tabli Kulturnog centra Novog Sada. Baš kao što danas na toj istoj tabli nema latinice niti ijednog drugog jezika i pisma.

Branislava Opranović (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!