Građani Srbije (ni)su najsiromašniji?

22 Feb 2012

Da li građani za sebe lekove u veterinarskim apotekama kupuju zato što su siromašni, ili je to posledica specifične "kulture" i odnosa prema sopstvenom zdravlju?

Koliko su građani Srbije zaista spali na prosjački štap, a koliko to mediji “naduvavaju”? I zašto nema ozbiljnih istraživanja na tu temu?

Pojedini mediji u Srbiji objavili su da, otkako se antibiotici mogu kupiti samo na recept, neki građani, a ponajviše sirotinja i oni koji nemaju zdravstveno osiguranje, ove lekove kupuju u – veterinarskim apotekama?! Odnosno, kupuju životinjske lekove i piju ih, jer im je tako, navodno, jeftinije.

Stiče se utisak da političari, s druge strane, izbegavaju da govore o ovako bolnim temama i da građane „bombarduju” takozvanim velikim nacionalnim pričama, kako bi se zamaglila surova stvarnost.

400.000 ostalo bez posla

Sa takvom tezom slaže se ekonomski analitičar Milan Ćulibrk, koji kaže da je situacija u Srbiji već odavno alarmantna. „Nekako se olako prelazi preko činjenice da je, od izbijanja globalne krize, bez posla u Srbiji ostalo više od 400.000 ljudi. A ono što je najveći problem jeste to što niko nije zapravo svestan ili nikoga i nije briga… Mi možemo samo očekivati nekakve pokušaje da se stvari navodno prikažu boljim. Na primer, ubrzano trošenje novca iz budžeta pred izbore bi možda moglo samo na mesec-dva donekle i minimalno da popravi životni standard, ali bi posledice bile katastrofalne jer bi posle toga usledila i mnogo veća inflacija i mnogo veće obezvređivanje dinara. Na kraju bi svi građani bili u gubitku”, navodi Ćulibrk.

Ćulibrk očekuje da će situacija po standard građana biti još gora. „Najveće probleme zapravo očekujem tokom leta i početkom jeseni, dok se ne konstituiše nova vlada i dok ne vidimo da li će ona voditi nešto bolju ekonomsku politiku i da li će na bolji način uspeti da se izbori sa efektima globalne krize. Ali, nema izgleda da će se stvari u dogledno vreme popraviti nabolje”, nije optimista Ćulibrk.

Nije sve zbog siromaštva, nešto je i zbog kulture

Ekonomski analitičar Miša Brkić, pak, misli da godine koje živimo ne mogu da se porede sa devedesetim godinama prošlog veka, koje jesu bile godine ekstremnog siromaštva. Prema njegovim rečima, iako je činjenica da Srbija ima najniže plate u regionu, priča o kupovini antibiotika za ljude u veterinarskim apotekama nije samo posledica siromaštva, što se može videti i na pijacama u nekim gradovima. „Preprodavci prodaju lekove iz Bugarske, na kojima piše ‘lek iz Bugarske za srce’. To su, naravno, lekovi bez pakovanja, bez kutije, već onako – u šaci. Tako da islim da je to više neki kulturološki, civilizacijski problem, nego pitanje siromaštva”, smatra Brkić.

Prema Brkićevim rečima, u pitanju je medijski senzacionalizam. „Ali da siromaštva ima – ima, ali mislim ne više nego u drugim zemljama u okruženju. Ja ne verujem previše u te priče o Srbiji koja je žestoo stradala od ove krize i tranzicije. Ništa više nego druge zemlje u tranziciji, u procentualnom smislu. Ponekad imam utisak da se ta priča o ekstremnom siromaštvu naduvava, da bi mediji imali interesantnu temu…”, smatra Brkić.

I Brkić i Ćulibrk slažu se da Srbiji, zapravo, nedostaje pravih istraživanja na temu siromaštva, kako bi se jasno odgovorilo na pitanje da li su građani ove države definitivno spali na prosjački štap.

(Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!