GORDANA ČOMIĆ: Vojvodina i ja (i ti)

22 May 2008

Znam joj skoro svaki pedalj.
A nije mi to od politike, od mene i nje je – oduvek.
Sva ostala mesta po Srbiji obišla s…

comic.jpgZnam joj skoro svaki pedalj.
A nije mi to od politike, od mene i nje je – oduvek.
Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,….ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto…..bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.
Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru – isti takvi. Razumno i duboko – protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive – jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.
Za skoro sva ta putovanja imala sam sjajne vodiče, o njima razgovarala sa sjajnim ljudima (neki od njih, meni bliski i dragi nisu više sa nama) sve u pokušaju da se odgovori na čuveno, staro pitanje “šta da se radi?”. Za Vojvodinu sam mnogima ja bila vodič i po prirodi stvari i nakon što sam, davnih dana, razumela kako se malo ili nikako poznajemo mi što živimo na dve različite dunavske obale.
Odakle nam Vojvodina? Odakle ta prelepa, beskrajna ravnica sa samo dva uzvišenja koja od milja zovemo “planinom” (Fruškom) i “bregom” (Vršačkim), ti predeli isušenih močvara i ritova, kanala, okruglica, bara i jezera, Dunava, Tise i Tamiša, ti ogromni prostori na kojima su nekad, pre ljudi, bile nepregledne šume hrasta i lipe koje smo nemilosrdno iskrčili i na kojem su ljudi živeli od kada je uopšte ljudi na Zemlji?
Ljudska staništa po Vojvodini možemo pratiti od neolita do danas, skoro da i nema evropskog naroda koji ovde nije ostavio neki trag o sebi, od zaboravljenih plemena sve do i danas postojećih sa kolektivnim i istorijskim pamćenjem o svojim precima.Nedavno, početkom maja obeleženo je 160 godina Vojvodstva Srpskog u Sremskim Karlovcima, sećanjem na majsku skupštinu i političke prilike s polovine XIX veka u Vojvodini.
Vojvodina je mesto na koje kao da su svi od nekud došli, nekad, bilo kada, privučeni pejzažom, izgledom za bolji život, dovedeni nekom velikom nevoljom ili ponekad prosto željom da se u Vojvodinu dođe i u njoj ostane. I ima puno etnički različitih ljudi koji slave dane svog zajedničkog dolaska kao nacionalni praznik.
Vojvodina je stanje duha, način života, koje se stvori kad zajedno žive različite nacije, kad se govori sedam jezika, kad se zna da su se u XVIII veku krštenice i dokumenta izdavala na latinskom, nemačkom, mađarskom i srpskom, na primer.
Vojvodina su naselja, sela i gradovi sa po najmanje dve, a često i po sedam različitih crkava, ušorene ulice, “prednja” dvorišta i ajnfort kapije, kibic fensteri, muškatle i hortenzije oko bunara, salaši i brice iz Kovilja, banatski dert i sremske lole, bački šeretluk i “mešoviti” brakovi, tamburice i gajde, “čija si ti mala?” pitanja, trpeljivost i tvrdoglavost, zaboravljeno gajenje svilenih buba, dudovi kojih retko gde danas ima.
Vojvodina je i zapis iz crkvene knjige iz polovine XIX veka u koju su se upisivala rođena deca, gde pored jednog imena, u rubrici “otac” piše “naišla vojska”, a dete rođeno, naše, valja ga odhraniti.
Vojvodina su i seobe do kojih je došlo nakon što je Arsenije III sa Leopoldom I potpisao “Ugovor o privilegijama” kojim je za učešće u vojskama, bitkama i odbranama tadašnjih granica ljudima data zemlja, deo građanskih prava i pravo nasleđivanja. Za autonomiju gradova i “elibertacije” su se sami izborili otkupom prava na autonomiju, Novi Sad 1748. plaćanjem 84 000 tadašnjih novaca za pravo na magistrat, na gradske prihode, na pijačne dane, na slobodan izbor sudija i odluka o razvoju zanata, a tako i Sombor, Subotica, i drugi gradovi….”Elibertacije” kao otkupi slobode i sopstvene, gradske autonomije smišljane su i pare skupljane tako što su u tome učestvovali i Nemci i Mađari i Cincari i Grci i Jevreji i Slovaci i Rusini i Srbi i Hrvati i svi drugi koji su u nekom od tih gradova zajedno živeli.Vojvodina su i ratovi, bune, Tican i Karađorđe koji je u frajkorima u Banatu služio i stekao vojna znanja, pa posle propasti Prvog Ustanka našao utočište (sa mnogima) u manastiru Fenek.
Vojvodina su i varadinski topovi za koje se svi prave da ne znaju kako su stigli do Valjeva 1804, i prve štamparije i prve ženske škole i Matica Srpska osnovana u Pešti pa seljena u Vojvodinu kad joj je za to došlo vreme i Srpsko Narodno Pozorište i spaljen i bombardovan Novi Sad 1848, i racije i strahote i prvog i drugog svetskog rata i prisajedinjenje 1918 i predivan odgovor Vojvođana kad ih pitaš “da li su za monarhiju”, a oni odgovaraju pitanjem “a za koju?”.
Vojvodina je i Banovina Dunavska i ubrzan razvoj posle II svetskog rata i autonomija oduvek i od pre i iz 1974 i regija sa najvećim dohotkom u celoj bivšoj SFRJ (većim nego Slovenija, tada). Vojvodina je i nerazumno i nasilno ukidanje autonomije i “jogurt” revolucija krajem osamdesetih i iznimak konstituisanja Skupštine Grada Novog Sada 11.12.1996., dok je većina ostalih gradova po Srbiji (i neki po Vojvodini) morala protestima da brani izborni rezultat i izbori pravo na rezultate izbora bez krađe, u Nova Sadu nije dolazilo u obzir da se dozvoli bilo kakva manipulacija. Vojvodina su i izbori za pokrajinsku skupštinu i stalno smo se različito birali, od 1990 do danas, birali smo se u jednom krugu (“nokaut” sistem, većinski), birali smo se po dvokružnim većinskim, ali sa 3 (tri) kandidata u drugom krugu, biramo se i ovih dana, polovinu poslanika u drugom krugu većinskog sistema, 25.05., polovinu smo već izabrali po proporcionalnom sistemu 11.05., a za pun sastav Vojvodina mora dvared da bira.
Vojvodina su i sukobi i rasprave prosvetitelja i crkve i Svetozar Miletić i Dositej Obradović i Mihajlo Pupin i Jaša Tomić i Dimitrije Davidović i Mileva Marić i znamenite žene novosadske i Ban Jelačić i Patrijarh Rajačić i Vojvoda Šupljikac i Isidora Sekulić i sestre Ninković i mnogi znani i neznani koji su živeli i radili u Vojvodini o kojoj je Mika Antić govorio sa dna svog garavog srca.
Vojvodina su i alasi i pecaroši koje ranim jutrom možeš sresti pored vode i koje uvek treba pažljivo slušati jer znaju mnogo priča koje pričaju kratkim, škrtim jezikom kao i svi ljudi koji su više sa vodom i prirodom nego sa drugim ljudima.
Vojvodina je i siromaštvo južnog Banata (među tri najveća regionalna u Srbiji) i peščare i ona predivna, duhovita “zajedljivost” koju jednu o drugima dele susedni gradovi. Tako sam u Valjevu imala prilike da čujem “on je jako divan čovek, samo šteta što je iz Šapca!” :)))). Takvih vrcavih, iskričavih opaski možete čuti svuda po Srbiji, Čačak o Užicu (i obrnuto), Zrenjanin o Kikindi, Ruma o Sremskoj Mitrovici, Paraćin o Ćupriji, Jagodina o Paraćinu, a o Nišu i Beloj Palanci i da se ne govori….spisak je beskrajan. Ponekad je neverovatno koliko su ljudi “biljke sa korenom” i koliko duboko umeju da budu vezani za svoj lokalni identitet. Isto tako jasno se može primetiti kako svi gradovi imaju svoj “lokalni jezik”, svoj akcenat, svoje narečje, nezavisno od karakterističnih izraza koje upotrebljavaju po kojem tako lako prepoznaš odakle je ko. Najbolji su mi Subotičani, oni te pitaju “nećeš pogačice?” nudeći te da ih uzmeš, s neodoljivim osmehom.
Kada nas iz Vojvodine nazovu “prečanima” uvek upitam “znate li da je to smišljeno kao pomalo uvredljiv naziv?” i uvek mi sa čuđenjem odgovaraju “ama, ne, zašto pobogu?!”. a onda moramo da “svratimo u politiku” u prilike iz spisa od XIV veka do danas, u arhivske spise sačuvane do danas kod nas, u Beču, Pešti ili nekadašnjoj Porti i današnjoj Moskvi, jer je zaboravljeno kako i zašto nas je tako prozvalo. Oni koji su se gadili promena, prosvetiteljstva i evropskog duha umeli su da nas sve nazivaju “nemačkarima”, “mađaronima”, a oni koji preziru ljude nazivali su nas i “evropskim slinavcima”. Ako, odgovarali smo najčešće, ako, strah ih je pa viču na nas, strah ih je da rizikuju, strah ih je zato što znaju manje, strah ih je da se “odlepe” od sopstvenog slepila da svaki čovek uvek može više, brže, bolje, a kad ti se neko takav obraća – u ljudskoj si obavezi da mu/joj pomogneš ako znaš i umeš bolje. I zato smo oduvek slabo marili kako nas nazivaju….odmahneš rukom i teraš dalje…mora da se radi, mora puno da se radi ako stvarno hoćeš da negde nešto napraviš boljim nego što jeste. Da uvek radiš verujući da samo tako dolaze bolja vremena.
Vojvodina i ja smo imale sreće da nađemo jedna drugu, nepredvidljivom slučajnošću mesta u kojem se rodiš i spremnošću tog prostora da ti kroz knjige, spise, predele, pejzaže i ljude “ispriča” skoro sve o sebi. Vojvodina je i samo jedan od mnogih razloga zašto sam ja ponosna na Srbiju, bila i ostala. Zašto je onda baš ona nešto posebno? Svako od nas ima prostor u kojem je rođen, koji pamti neraskidivo vezan za sopstveno odrastanje ili za dane i godine dobrog, skladnog života u odraslom dobu, svako od nas ima neko mesto koje kao “madlen” kolačić nosi u sećanju, pa po čemu je onda Vojvodina tako različita od drugih mesta?
E, to ne znam.
To mogu da kažu samo oni koji ovde još nisu bili ili jesu jednom, pa volE da dođu opet, ili oni koji su čuli da vredi doći, da vredi videti ravnicu i sresti joj ljude, ili oni koji dođu i ovde nađu baš pravu/pravog Nju/Njega ili oni što mi, ne bez ponosa, kažu kad se upoznajemo “i moji su iz Vojvodine”. Oni znaju, ja samo znam da su svi dobrodošli, uvek i zauvek.

www.blog.b92.net

Podelite ovu stranicu!