GORAN MILETIĆ: Ništa nas neće sprečiti da održimo Paradu ponosa

20 Aug 2011

Uvek je pravo vreme za ljudska prava

Član Organizacionog odbora “Parade ponosa Beograd” Goran Miletić kaže da ne postoji ništa što bi organizatore nateralo da odustanu od ovogodišnje Parade. U razgovoru za portal Autonomija on tvrdi da se ne može čekati povoljan društveni i politički kontekst da se Parada održi, jer “onda nikada ne bi bilo pravo vreme”.

Naš sagovornik široj javnosti je postao poznat početkom 2010. godine kao kandidat za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, čiju je kandidaturu podržalo preko 200 značajnih nevladinih organizacija. Međutim, to nije bilo dovoljno za njegov izbor.

Danas radi u međunarodnoj organizaciji Civil Rigths Defenders, a dugo godina je bio istraživač u Fondu za humanitarno pravo.

Neki smatraju da politički i društveni kontekst ne pogoduje održavanju ovogodišnje Parade ponosa (ekonomska kriza, porast nacionalizma…). Organizatori međutim nedvosmisleno tvrde da će ona biti održana. Da li postoji nešto što bi vas ipak nagnalo da odustanete od nje?

– Ne postoji ništa što bi nas nagnalo da odustanemo od nečega što je garantovano Ustavom, zakonima i svim međunarodnim dokumentima. Od slobode okupljanja kao suštine demokratije, moguće je odstupiti samo izuzetno, a Parada ponosa nije takav slučaj. Istovremeno, ne bih se složio da politički i društveni kontekst nije pogodan jer onda nikada ne bi bilo pravo vreme.

Izjava Ivice Dačića, u kojoj on traži da se DS i gradonačelnik Beograda jasno izjasne o Paradi ponosa, na prvi pogled je delovala logično, u smislu da nasilje nije i ne može biti samo problem policije. Sa druge strane, pored njega je u tom trenutku stajao njegov koalicioni partner homofobični Dragan Marković Palma, koji je koristio govor mržnje kada je govorio o LGBT populaciji. Generalno, u kojoj meri političari zastupaju drugačije stavove kada razgovaraju sa organizatorima i kada se oglašavaju u javnosti?

– Političari su veoma korektni u razgovorima i većina njih je veoma konkretna. U razgovorima ne ulazimo u to šta ko lično misli, već krećemo od toga da jedan broj građana Srbije želi da održi javni skup koji zbog svojih specifičnosti treba da ima jedan veći stepen podrške političkih elita i institucija. Što se tiče gospodina Markovića (Palme), očigledno je da će protiv njega biti pokrenuti postupci zbog govora mržnje i to će učiniti GSA. Fokus Organizacionog odbora ostaje organizovanje Parade ponosa.

PONAVLJANJE JE MAJKA ZNANJA I NENASILJA

Da li očekujete ove godine manje nasilja nego prošle, da li je samo ponavljanje Parade dovoljno da se građani “naviknu” na ovu manifestaciju (slučaj Zagreb)? Koji su sve faktori bitni da se ona ubuduće redovno održava i, ono što je još važnije, da ostvari svoj cilj, odnosno da LGBT populacija ne bude više meta svakovrsne diskriminacije?

– Svi zajedno očekujemo manje nasilja i radimo sve da tako i bude. Mislim da će se ubuduće dešavati upravo kao i u Zagrebu (svaka nova parada, sve manje nasilja). Za sve je potrebno vreme, pa i za Paradu ponosa. Tako je bilo u svim državama Evrope, a očigledno će tako biti i u Srbiji. Što se tiče diskriminacije, ona nikada neće biti iskorenjena bez obzira da li se radi o LGBT populaciji, Romima ili licima sa invaliditetom. Ono za šta se svi borimo jeste da postoje mehanizmi za zaštitu od diskriminacije koji funkcionišu.

Da li bi bila prestroga ocena ako bismo rekli da – uzmimo recimo odnos prema Kosovu kao primer, ili prema BiH, ali i odnos prema decentralizaciji  i vojvođanskoj autonomiji – u Srbiji ne postoji suštinska volja, a možda ni kapacitet za promene? U kojoj meri je po vama tačna ocena da je EU samo mantra političkih elita bez prave sadržine, koja može biti odbačena na prvoj “ozbiljnoj krivini”? I kakva je uloga LGBT prava u procesu evropskih integracija?

– U Srbiji postoji volja za mnogo pravih stvari, ali je problem što ona često nije jasna i nedvosmislena, a još više je problem što u svemu kasnimo kada je potrebno da se ta volja pretoči u konkretna dela. Verujem da postoji volja za decentralizacijom u smislu da se shvataju prednosti, ali kada se dođe do toga da treba nešto konkretno uraditi, onda se prilično zastane. Odnos prema vojvođanskoj autonomiji je ambivalentan, prema Kosovu nepotrebno emotivan, dok se u odnosu prema BIH očekuju odlučujući koraci da bi se odnos doveo u normalu.

Što se tiče LGBT prava, ona su uvek obrađena u okviru dela izvestaja EK koji se tiče manjinskih grupa. Naravno da je Parada indikator koji se uzima u obzir, ali je neozbiljno reći da je to uslov EU.

GRAĐANI UGLAVNOM NE ZNAJU ŠTA RADE NEVLADINE ORGANIZACIJE

Još se nije stišala bura oko polemike o ulozi organizacija civilnog društva u Srbiji i odnosa među njima. Čini se da su tu “prepirku” mnogi jedva dočekali, prevashodno oni koji već dugi niz godina vode kampanju protiv njih. Nekako se čini da se odnos prema civilnom društvu nije suštinski promenio u proteklih desetak godina i da su oni još uvek meta frustracija države, društva i građana. Ko po vama za to snosi najveću krivicu?

– Ovaj fenomen je zaista zanimljiv naročito kada poredite sa drugim zemljama koje su prošle tranziciju. Naprimer u Estoniji, građani su uvek imali neutralan stav i nije bilo animoziteta. U Srbiji je sve krenulo za vreme Miloševića, kada su NGO bile izdajnici i takvi i slični stavovi su se zadržali do današnjih dana. Međutim, svako ko je ikada imao dodira sa NGO, zna da je njihova uloga neprocenjiva i da su većina njih uvek radili veoma mnogo korisnih stvari. U ovom slučaju je veći problem neznanje građana o onome što organizacije rade, nego bilo šta drugo.

Što se tiče poslednje prepirke, ja mislim da je suština bila upravo u tome da jedan deo organizacija nastavlja da se bavi monitoringom, zastupanjem, edukacijom i sl. i to na način kako to rade sve NGO na Zapadu, dok jedan broj organizacija postaje blizak vlasti ili zloupotrebljen u nekim trenucima. Naravno, taj sukob je u javnosti predstavljen kao nekakva svađa oko novca, što nema nikakve veze sa istinom.

Da li je po vama relevantno pitanje: šta su to organizacije civilnog društva propustile da učine da promene svoj imidž među građanima?

– Kada se bavite ljudskim pravima u Srbiji, to podrazumeva da se nosite sa nepopularnošću i da stalno iznova objašnjavate kako doprinosite poboljšanju života građana. Duboko verujem da nije posao NVO da rade na imidžu već da rade na konkretnim pitanjima koje će unaprediti poštovanje ljudskih prava svih građana.

Nedim Sejdinović

Podelite ovu stranicu!