GORAN HERLING: Zašto su me pretukli i kako

06 Sep 2016

Ispovest pretučenog profesora iz Kovačice

Šta se zapravo zbilo?

U sredu, 31. avgusta u večernjim časovima napadnut sam u svojoj kući. Sedeo sam u sobi sa ulične strane kuće, kada mi je neko zakucao na roletnu i pozvao me po imenu. Na moje pitanje “Ko je?”, nisam dobio odgovor. To mi je bilo sumnjivo. Izašao sam, otvorio kapiju i u istom trenutku dobio udarac pesnicom u lice. Napadač je prošao kroz kapiju sa namerom da nastavi, a ja sam u samoodbrani uzvratio drvenom palicom koju sam dohvatio. Za njim je usledila silueta još jednog napadača, ka kojoj sam zamahnuo palicom, a zatim i treća, kada sam izgubio svest.

U stanju polusvesnosti osećao sam udarce u glavu, jedan za drugim, posle kojih sam u potpunosti omlitavio. Ne znam kada sam došao k sebi. Obe šake su mi bile povređene, otečene i bolne. Bio sam bos jer mi je obuća spala s nogu. Krv mi je liptala iz rana na glavi i slivala se u oči. Oteturao sam se u kuću i kazao supruzi da pozove hitnu pomoć. Šokirana, bezuspešno je pokušavala da ih pozove. Oteturao sam se do komšije koji je pozvao hitnu pomoć i policiju. Čekao sam ih na ulici sedeći ispred kuće. Vreme je prolazilo, a niko nije dolazio, pa je komšija je predložio da me ipak on odveze, što je i učinio. Tamo su mi pružili prvu pomoć, a zatim odvezli u bolnicu. Pregledalo me je više lekara. Čuo sam da neko govori da je u pitanju neki oštar metalni predmet jer je glava svuda rasečena. Glava mi je prilično dugo šivena i stavljene su i brojne kopče. Prenet sam u sobu.

Narednih dana su se u medijima pojavili članci o ličnoj pozadini obračuna, sa tvrdnjama koje nikako ne mogu da prihvatim.

Naime, sa koleginicom nisam imao nikakav konflikt tokom godina rada u gimnaziji, a dovoljno sam priseban da u svakoj situaciji izbegnem tu mogućnost, što sam učinio i tog jutra u zbornici, prilikom njenog verbalnog nasrtaja na mene, odmah po dolasku na posao.

Ne prihvatam ni priču da je njen dečko rešio da uzme stvar u svoje ruke zbog toga. Zašto bi dolazio noću, a ne preko dana? Zašto bi došao u moju kuću, a ne u školu? Zašto je sa sobom vodio drugove, umesto da dođe sam? I na kraju, zašto bi raspravljao on, a ne direktorka, koja ima obavezu da bude medijator? Inače, ja njenog dečka niti sam poznavao, niti znao da ga uopšte i ima.

Nisam se bavio nikakvim “obmanjivanjem javnosti”. Jedino što sam radio, bilo je prijavljivanje nepravilnosti rada u ustanovi prosvetnim organima, kao i uzbunjivanjem javnosti povodom toga.

Napominjem da nikada nisam bio član bilo koje stranke i da čak ne izražavam simpatije za bilo koju opciju na lokalnom, pokrajinskom ili republičkom nivou.

Kako su tabloidi izveštavali i zašto

Svaki čovek treba da bude zahvalan za dar života koji je rođenjem primio, da ga slavi, ali i poštuje tuđ.

Taj dan, tu kobnu sredu, mogu da slavim kao svoj drugi rođendan, jer me je svega par udaraca u glavu, već načetu višestrukim udarcima u gotovo isto mesto, delilo od sanduka ili života biljke.

Međutim, ono što me u ovom trenutku boli više i od sopstvene glave i šaka (delova tela potrebnih za razmišljanje i pisanje), spada orkestrirano i simultano ispiranje mozga širokim narodnim masama.

Svestan sam da je to u današnje vreme lako. Kao što čobanin pomoću pasa čuvara upravlja ovcama, tako i centri moći putem medija upravljaju svojom rajom.

Postavljam stoga i sebi i vama jedno pitanje, koristeći analogiju sa prosvetom. Ako škola postoji zbog učenika, zar ne bi trebalo da i država postoji zbog svojih građana?

Kako je moguće da su nam pune i sigurne kuće i crne hronike? Ruku na srce, ovo nije samo posledica rada organa, već i nas samih jer im u tome ne pomažemo svojim aktivnim učešćem.

Zašto sve mora da se pokrene tek kada se desi neki krvavi pir? Da li bih ja u nekoj drugoj, tragičnoj varijanti te sudnje noći, tamo negde na onom svetu, trebao da se osetim počastvovanim što je brutalan kraj mog ovozemaljskog bitisanja pokrenuo administraciju da donese neki “Goranov zakon”?

U mom slučaju, neke medijske kuće, umesto da istraživačkim novinarskim radom pruže objektivnu sliku o događaju, prosto se utrkuju koja će da plasira više senzacionalizma.

Kakav je to monstruozni um smislio da sam nekoga u zbornici, u kojoj je u tom trenutku boravilo dosta kolega, nazvao narkomankom!?! U zapaljivoj atmosferi kakva vlada u njoj poslednjih par meseci, posle načina na koji je škola preuzeta, pažljivo se odmerava svaka reč.

Sa koleginicom nisam imao nikakav konflikt tokom godina rada u gimnaziji, a dovoljno sam priseban da u svakoj situaciji izbegnem tu mogućnost. Još manje bih se bavio “obmanjivanjem javnosti”, kako je to zvanično objavljeno.

Kako je moguće da je informacija plasirana bez provere i saslušanja i druge strane?

Na ovaj način je, umesto da neko istraži navode mog pisanja, zaprepašćujućom brzinom doneto saopštenje koje je preplavilo medije. Da li je to učinjeno samo zato da bi se što hitnije smirila javnost, zgrožena brutalnim i krvavim nasrtajem na ljudski život?

Šta god da je razlog ovakvog izveštavanja, ni u jednom trenutku se neću odreći vere da će istina i pravda pobediti.

(Nova nada/Autonomija)