GABOR BODIŠ: To je nama naša borba dala

29 Jul 2014

"Najmađarskiji" dometi Nacionalnog saveta Mađara

Srbija je na svom maratonskom putu k Evropskoj uniji donela zakone o manjinama koji su „evropskiji“ od nekih u susedstvu. Recimo u Mađarskoj, gde je šansa za ulazak predstavnika manjina u parlament praktično ravna nuli. I tako već 24 godine.

Naravno, i srbijanske manjine sa pravom zahtevaju veća prava i to je stvar dugoročne političke borbe. Suviše reči ne treba trošiti na vickaste zahteve nekih sićušnih partijica o nekakvoj teritorijalnoj autonomiji na osnovu broja nacionalnih glavica na određenoj kvadraturi.

Stvaranje nacionalnih saveta je stvorilo pravni prostor za delovanje izabranih članova određene manjine da javno zastupaju interese te grupe. Ne ulazim u stvarnu reprezentativnost saveta (recimo, u slučaju Mađara savet nema iza sebe više od polovine glasačko sposobnih deklarisanih Mađara, ali šta je tu je), jer te skupine jesu parlamenti nacionalno svesnih građana različitih nacionalnosti. To je nama naša borba dala.

Okvir je dat, zakonom zapečaćen (mada ponekad sužavan), izabrani su predstavnici vrlih manjina i počeo je sistem da funkcioniše. Pre nego što pređemo na predmet „šta to stvarno rade naši saveti u praksi“, moram dodati, da prema mom saznanju (a ono potiče isključivo iz čitanja novina) prihod Nacionalnog saveta Mađara dolazi iz Pešte i Beograda/Novog Sada. Tim redosledom.

Za potpuno neupućene dodajem i to da u sadašnjem sazivu mađarskog parlamenta u Vojvodini, Savez vojvođanskih Mađara ima mnogo više od dvotrećinske većine. Izbore su pre pet godina dobili u koaliciji sa nekim civilnim organizacijama, koje su se nedavno, veoma učtivim pismom, usudile da pitaju: šta je sa parama. Na šta im je predsednik SVM-a odgovorio basnom: neće valjda rep da maše kucom. I partner Ištvana Pastora, vođa oslobodilačke borbe protiv Evropske unije, sada i celog Zapada, Viktor Orban je počeo karijeru anegdotama iz života Dakota indijanaca.

E sada delovanje saveta i to na dva klizava terena: kultura i informisanje.

Slučaj broj 1: Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház

Ujvideki Sinhaz

Uzalud peticije: Újvidéki Színház

Ustanova, koja je postigla najviše uspeha u “svesrpskoj” kulturi i dobila nagrade i nezapamćene kritike u superlativima za svoje predstave, trebala je dobiti novog direktora, pošto je do tada bilo v.d. stanje u liku Kate Đarmati, dramaturga. Nije izabrana uspešna direktorka (formalni razlog: nije nostrifikovana njena diploma iz Mađarske), nego izabranik vrha stranke (Ildiko Lovaš, ne samo politički bliska Ištvanu Pastoru, zadužena za kulturu, a i šire), SVM. Doveden je Valentin Vencel, nekadašnji novosadski glumac, četvrt veka zagubljen negde u Mađarskoj. Uzalud peticije i mađarskih i srpskih intelektualaca i samih članova ansambla, sprega SVM i novosadske gradske vlasti je uspešno delovala. Vencel u svojoj nedovoljno pismenoj zadaći obećava preokret prema „narodnom pozorištu“. Uporediti sa sličnom praksom u Mađarskoj: smenjuju se direktori peštanskih pozorišta, dolaze fidesovski podobni, koji se zgražavaju nad nepristojnim predstavama i temama kao što je, recimo homoksualnost. S tim da ti prekaljeni kulturni delatnici upotrebljavaju mnogo sočnije reči.

Slučaj broj 2: Subotičko narodno pozorište/kazalište/Szabadkai Népszínház

Ponovo izbor novog, ovoga puta umetničkog direktora (u okviru Narodnog pozorišta su tri ansambla: na srpskom, na mađarskom i na hrvatskom jeziku, sa jednim direktorom), pošto je prethodni odslužio dva mandata i nije imao nameru da se ponovo kandiduje. Mađarska družina je imala svoje uspehe, ne tako glasne kao Novosadsko pozorište.

Bilo je 4 kandidata. Izabran je najpogodniji, čovek koji je imao nekakvu kulturnu funkciju u Kanjiži. „Najmađarskiji” gradić na samom severu Bačke je postao kulturološki fenomen po tome što je zabranjen ulaz u novoizgrađenu zgradu Kulturnog centra nikom drugom, nego svetski poznatom pozorišnom umetniku, Jožefu Nađu, Kanjižaninu po kojem je nazvan centar.

Elem: Atila Andraši. Široj publici možda poznatiji kao učesnik i govornik priredbe ekstremne organizacije 64 županije održane u Trianonu. Povod ne treba naglašavati. Jedan od funkcionera mađarske stranke Jobik (ni evropska ekstremna desnica neće da ima posla s njima), Eled Novak predložio ga je za direktora mađarskog Nacionalnog teatra. Nije prošao, Fides je imao jačeg kandidata.

Komisija od 18 članova Mađarskog nacionalnog saveta ipak je smatrala da su ličnost i delo Andrašija garantija da će „mađarstvo” da dominira scenom Subotičkog pozorišta. Do ovog zaključka sam došao i nakon privatnog razgovora sa jednim od članova komisije. „Pacifikacija” i drugog pozorišta je time završena.

Slučaj broj 3: Tanyaszínház/Putujuće pozorište

Pre skoro četiri decenije novosadski glumci, reditelji (Šoltiš, Kovač, Hernjak) su došli na genijalnu ideju da u mrtvoj pozorišnoj sezoni, leti daju predstavu stanovnicima malih naselja na severu Bačke. Predstave su prilagođene sredini s obzirom da je publiku činilo čitavo selo. Ove godine ekipa se vratila tradiciji i na scenu je postavila predstavu na osnovu zbirke seoskih seksualno pikantnih anegdota nekadašnjeg popularnog epidemiologa, Bele Buranja. Premijera je, kao dosada uvek, bila u mestu Kavilo negde između Bačke Topole, Sente i Čantavira. Poduhvat delimično finansiran i sredstvima MNS-a.

Samo nakon dva dana pojavilo se štivo na anonimnom sajtu Vajdasági Skaccok o predstavi koja navodno ništa drugo ne radi nego napada i ruga se Demografskoj strategiji Mađarskog nacionalnog saveta. Strela je odapeta.

Na pomenutom sajtu nema nikakvih oznaka ko je ogdovoran za sadržaj, a „autori“ pišu pod pseudonimom, mada ne i kao Savle i Pavle. Autorska obeležja dosada su se bavila uglavnom nezavisnim intelektualcima (koji su nazivani jednostavno majmunima) i veličanju Prve dame mađarske političke scene u Vojvodini, Ildiko Lovaš. Ne zna se da li je i pomenuta među autorima nekih analitičkih pisarskih poduhvata, ali se ni nije ogradila od njih. Sudbina Tanyaszínháza posle ovoga je krajnje neizvesna.

Slučaj broj 4: Mađar So/Magyar Szó

Nekadašnja Slobodna Vojvodina/Szabad Vajdaság izlazi 7 decenija kao jedini dnevni list na mađarskom. I nikada nije imao niži tiraž i servilnije uredništvo nego danas. Prvo je pre nekoliko godina odstranjen glavni urednik, Čaba Presburger na način koji je bio veoma sličan montinarim procesima za vreme staljinizma. I sve to u izvedbi članova Mađarskog nacionalnog saveta. Među razlozima smene, pored neuspeha u zaustavljanju pada tiraža (sada je još niži) bila je i optužba o nekakvom neispunjavanju obaveza javnog servisa i, kao primer, naveden je i slučaj neizveštavanja lista o drugom danu posete neke strane delegacije kod tadašnjeg predsednika vojvođanskog parlamenta, Šandora Egerešija, koji je ostao zabeležen u javnom životu pokrajine, kao čovek koji voli da puši cigare i da ih kupuje parama iz svog džepa (demantovao je naime žutu štampu da to čini javnim novcem).

Magyar_Szo

Skroman doprinos informisanju: Magyar Szó

Postavljena je novinarka lista, Marta Varju, koja vredno ispunjava sve zahteve sa „vrha“, otvoreno navija u odsudnim trenucima (izborne kampanje) za SVM, uglavnom radi kako treba. Tako predsednik Ištvan Pastor ni silazi ni slikom ni rečima sa naslovne strane Mađar Soa, a bogami i Ildiko Lovaš daje svoj skroman doprinos svestranom informisanju sve tanjeg sloja čitalaca. Druge mađarske stranke još, ponekad mogu i da prođu kroz uredničko rešeto, ali nepodobni intelektualci nikad.

Člankopisci lista, a ima ih itekako pismenih, ne mogu da nađu predmet svojih oštrih pera: mađarska vlada se ne sme dirati (novci dolaze, a i Viktor i Ištvan su se jako bližili), o SVM i njegovom Savetu zna se, ili dobro ili ništa. I sada se desila i ova nesreća: SVM ulazi u Vučićevu vladu, znači i srpska vlada postala tabu tema. Tako čovek ostaje bez pera.

Navedeni primeri služe kao ogledalo vladanja jednom, doduše malom zajednicom. I sve to u ime odbrane nacionalnih interesa.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!