Frljić i Horvat o pozorištu i gorućim problemima društva

18 Sep 2018

“Hrvatska i srpska politička realnost su slične, kao braća i sestre"

Hrvatski filozof Srećko Horvat i pozorišni reditelj Oliver Frljić, čije angažovane predstave izazivaju burne reakcije ne samo u regionu, već i u drugim delovima Evrope, bili su 15. septembra učesnici Filozofskog teatra u okviru 52. Bitefa u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde su duže od dva sata razgovarali međusobno i odgovarali na pitanja publike o mnoštvu tema – od odnosa pozorišta i društvene realnosti preko problema fašizacije društva, nacionalizma, neoliberalnog kapitalizma, do (ne)mogućnosti civilnog otpora i potrebi za radikalizacijom protesta.

Horvat je ocenio da mnoge Frljićeve predstave deluju proročki, na šta je Frljić uzvratio da “nije bilo teško predvideti šta će se desiti u našim društvima” i dodao da misli na region bivše Jugoslavije, jer “oseća ceo ovaj kulturni prostor kao svoj”.

“Što se tiče onoga što se dešava u Evropi, govorio sam o fašizaciji i kako da se nosimo sa tim, kako da u pozorištu predstavimo tu novu–staru stvarnost. Kolege u Zagrebu su mi se smejale, govorili su da tako često koristim etiketu fašizma da to postaje banalizovano. Nažalost, ta dijagnoza je bila veoma precizna. Sad vidimo da je taj javni diskurs uspostavljen. Nešto što je bilo nezamislivo pre neku godinu u Nemačkoj, sada je normalno prihvaćeno. Vidimo slabost demokratije, ona nema mehanizam da spreči davanje legitimiteta političkim platformama koje su nedemokratske. Ja za to nemam rešenje kao pozorišni čovek. Mislim da je moj zadatak da pitanja postavim”, rekao je Frljić.

Frljić je ponovio nameru da radi predstavu “Aleksandar Vučić”, dodavši da se na njegov javni poziv još nije odazvalo ni jedno srpsko pozorište.

“Hrvatska i srpska politička realnost su slične, kao braća i sestre. Slično je stanje kada je reč o samoviktimizaciji i nesuočavanju sa prošlošću. Tu je Vučić savršena paradigma za kolektivni zaborav. Ono što je radio tokom 90-ih u svakoj zemlji bi ga diskvalifikovalo za bilo kakvu javnu službu, a ovde je postao premijer, pa predsednik države”, rekao je Frljić.

U Hrvatskoj, kako je dodao, ne može da imenuje samo jednu osobu, već čitavu stranku – Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ) koja je “uništila društveno tkivo Hrvatske, odgovorna je za neke od najgorih ratnih zločina, uništila je klasnu svest”.

“Procesi su slični u obe zemlje i danas, gotovo 25 godina posle rata, još uvek imamo rat, koji se vodi drugim oružjem”, rekao je Frljić i dobio aplauz.

Horvat je značaj Frljićeve predstave “Aleksandra Zec” (o ubistvu srpske porodice u Zagrebu 90-ih), za koju je 2014. godine dobio Gran pri 48. Bitefa, ali je ocenio da, “koliko god ta predstava bila važna”, hrvatska kao društvo ne napreduje i ima “situaciju da je ratni zločinac Tomislav Merčep danas rehabilitovan”.

Frljić je rekao da vidi “pozorište i kao prostor čuvanja uspomena, da se setimo stvari koje su potisnute u zvaničnoj retorici”, te da je priča o ubijenoj devojčici Aleksandri Zec jedna od tih priča.

“To je bilo užasno, a još strašnija je reakcija suda koji je oslobodio te ljude i tako poslao poruku da su ratni zločini prihvatljivi”, rekao je Frljić, koji je trijumfovao na Bitefu i 2013. godine predstavom “Zoran Đinđić” Ateljea 212.

Povodom svog ranijeg angažmana na mestu upravnika HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, Frljić je rekao da je pokušao da celu kulturnu instituciju uključi u širi društveni kontekst, da to bude zaista narodno pozorište koje predstavlja sve socijalne grupe, uključujući i LBGT populaciju, ali da za to nije bilo dovoljno razumevanja: “Nažalost, to je izazvalo dosta nerazumevanja. Napadali su nas argumentima sitnoburžoaske estetike. To se nastavlja, nova ministarka kulture Zagreba je nedavno izjavila da neće da finansira državnim parama ono što radi Frljić, jer on nije umetnik nego društveni aktivista”.

Pominjući predstavu “Kletva” u Varšavi, nasilne proteste zbog nje i druge slične primere, Frljić je rekao da je pokušavao da pokaže relevantnost pozorišta u sadašnjem trenutku, ali i da promisli kako se pozorišni medij može koristiti danas kada imamo mnogo brže medije, koji mogu gotovo momentalno da reaguju na društvena pitanja.

Horvat je u tom kontekstu pomenuo da je i predstava “Rad oslobađa” u Minhenu izazvala veliki skandal, te se osvrnuo na politički status pozorišta kroz istoriju. Kako je podsetio, ono je vekovima bilo javni prostor, mesto protesta – publika je na gotovo svakoj predstavi glasno reagovala.

“Dakle, pozorište je uvek bilo angažovano. Tek u 20. veku je postalo nešto što pripada ‘finoj’ publici, zapravo malograđanima. I ja sam doživljavao slične napade kada je Filozofski teatar počeo u HNK u Zagrebu’, rekao je Horvat, koji je 14. septembra svečano otvorio 52. Bitef, uz poruku da je politiku potrebno vratiti u pozorište.

Frljić je rekao da je u njegovom pozorišnom obrazovanju, uz celo grčko pozorište, bio vrlo bitan Aristofan koji “nije imao problem da u publici prozove ljude ličnim imenima”.

“Sada sa sitnoburžoaskom estetikom uvek moramo da imamo neke zidove metafora. Ja više volim direktan kontakt. Naravno, koristim i metafore. Ali mnogi ih ne razumeju, često ne razumeju ni pozorišni jezik koji koristim. Ljubiša Ristić je jednom rekao da mu je činjenica da radi političko pozorište pomogla da se bavi formalnim pitanjima, jer su ljudi bili fokusirani na političke teme, pa je imao puno prostora da eskperimentiše formom. I ja to često radim. Siguran sam da, kada budem radio performans o Vučiću, ljudi neće ni primetiti moj pozorišni jezik. Jedina stvar o kojoj će se pričati je da je to o Vučiću”, rekao je Frljić i ponovo dobio aplauz.

Na pitanje Horvata o protestima, koje izazivaju njegove predstave, a često su i nasilni, Frljić je odgovorio da “vidi te demonstrante kao deo performansa”.

“Neki žele da prisvoje i promene prefiks simboličkog značenja mog rada. Odbacivanje moga rada i predstava ja vidim kao veći uspeh. Kada su svi zadovoljni – to je za mene neka vrsta performativnog neuspeha. Jer ako sam želeo da kritikujem neke pojave, znači da nešto nije u redu. Ne želim uspeh koji će moju predstavu i kritiku pretvoriti u robu. To je jako teško, kako ostati u igri, a istovremeno opstruirati tu istu igru”, rekao je Frljić, koji na 52. Bitefu učestvuje 16. septembra u Beogradskom dramskom pozorištu predstavom “Gorki – Alternativa za Nemačku” koja se odnosi na uspon desnice, ali i na poziciju pozorišta u tom kontekstu, te predstavom “Šest lica traže pisca” Satiričkog kazališta “Kerempuh” iz Zagreba, koja će biti izvedena 17. septembra u Ateljeu 212.

Horvat je pokrenuo i debatu na ekonomske teme, navodeći da je cela jugosfera postala deo globalne ekonomije, te pomenuo, između ostalih projekata i kompanija – “Beograd na vodi” i arapski kapital.

Iz publike je postavljeno pitanje da li je nakon nesreće u kojoj su na gradilištu “Beograda na vodi” poginula dvojica radnika 14. septembra, upavo na dan otvaranja 52. Bitefa, trebalo obustaviti predstavu i pozvati sve prisutne da se priključe protestu ispred Vlade Srbije.

Frljić je odgovorio stavom da je “javni protest kao forma otpora postao neefikasan” i da je “vreme da se naoružamo”.

“Kritikovao sam kolege u Zagrebu koji su se priključili protestu Kulturnjaka kada je za ministra došao Zlatan Hasanbegović. Tu više nema dijaloga. Ko ima moć, neće da digne ruke od vlasti tek tako. Postavlja se pitanje nasilja kao emancipatorske prakse. Ako je demokratija igra, onda smo tu igru izgubili. Ona nije ono što smo o njoj učili u školi. Mislim da stvari treba radikalizovati. Ali mi nismo na dnu društvene lestvice i nećemo da odustanemo od naših privilegija. Ja zarađujem dosta svojim poslom. Da li treba da idem na protest ili da napravim novu predstavu koja će kritikovati događaj koji ste pomenuli? To su pitanja koja samom sebi postavljam na dnevnoj bazi. Nema definitivnog odgovora. Ali duboko verujem da borba treba da bude radikalizovana”, rekao je Frljić, dodajući da ipak nećemo uzeti puške u ruke dok ne dođemo do toga, kao što je pisao Marks – da ne možemo da izgubimo ništa sem svojih lanaca.

Horvat se u tom pogledu nije složio sa Frljićem, mada je priznao da je protest nedovoljan.

Ističući da je potrebna bolja organizacija, govorio je o širokom spektru otpora, od Crvenih brigada do Okupiraj Volstrit.

Na osnovu pitanja publike, u diskusiji su pokrenute i teme odgovornosti i njene relativizacije, posledica kolonijalizma, koncentracionih logora. Bilo je reči i o dehumanizaciji sveta, antropocentričnosti, ali i o socijalnoj utopiji i prednostima sistema u Titovoj Jugoslaviji, zatim o jeziku (srpsko-hrvatski, engleski) koji učesnici Filozofskog teatra smatraju svojim…

Ruska istoričarka savremenog teatra Natalija Vagapova zamerila je da “previše govorimo o politici, a premalo o pozorištu”.

“Privlači me energija rediteljske misli Frljića, u čijem radu, osim političke energije i protesta, ima dosta pozorišnih elemenata iz kulture ovog podneblja, folklora, zatim tragova evropskog ekspresionizma, počev od Strindberga, Krleže…”, rekla je Vagapova.

Frljić je odgovorio da je bitan formativni element u njegovom radu bilo to što je u teatru ignorisana društvena stvarnost u Hrvatskoj 90-ih.

“Pozorište koje problematizuje realnost jeste ono koje me zanima. U mom radu ima više uticaja zagrebačke i beogradske perforomerske scene nego kazališta”, izjavio je Frljić.

Razgovor je, inače, vođen na engleskom jeziku jer se, kako je rekao umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, teme koje su pokrenute ne tiču samo Srbije ili regiona, već celog sveta.

Direktor Drame Narodnog pozorišta Željko Hubač zahvalio je Bitefu što je Filozofski teatar ponovo na sceni tog teatra.

“Ovo je tek prvo ovogodišnje izdanje tog programa, koji su kod nas pokrenuli Srećko Horvat i Maja Pelević. Problem je bio u budžetu”, rekao je Hubač, uz ironičnu opasku da to “sigurno nema veze sa levim idejama kojima se bavi Filozofski teatar”.

(SEEcult, Foto: DiEM25_Belgrade)

Podelite ovu stranicu!