FHP: Žrtve srpskih zločina u ratovima 1990-tih bez pravde

12 Jun 2013

"Sudovi, umesto da su postali generator preobražaja u razumevanju ljudskih prava, oni su epicentar nerazumevanja"

Pitanje pravde za žrtve zločina srpskih snaga u ratovima 1990-tih uopšte ne postoji u političkoj agendi Srbije, bez obzira o kojoj se vladi radi od 5. oktobra do danas, ocenjeno je danas na predstavljanju najnovijeg izveštaja Fonda za humanitarno pravo (FHP).

“Diskriminacija žrtava srpskih snaga po nacionalnim i drugim osnovama u postupcima priznavanja statusa civilne žrtve rata i sudska praksa koja praktično onemogućava ove žrtve da ostvare pravo na odštetu, osnažuju utisak da se radi o novom sistemskom kršenju ljudskih prava u Srbiji”, ocenjeno je u izveštaju “Uspostavljanje pravde ili relativizacija zločina: Ostvarivanje prava žrtava na reparacije u sudskim postupcima u Srbiji – Izveštaj za 2012. godinu”.

Izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović rekla je da Fond pred sudovima u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu zastupa 187 žrtava srpskih snaga, od čega 179 u Srbiji, koji traže odštetu od države Srbije za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Tokom 2012, kako je dodala, doneto je 18 presuda, od čega samo šest pozitivnih.

Orlović je ukazala da su to jedini sudski procesi koji su se bavili kršenjima ljudskih prava, jer nikada nisu pokrenuti krivični procesi.

Sudovi, prema njenim rečima, i dalje u najvećem broju odbijaju zahteve žrtava za reparacijom, proglašavajući ih zastarelim ili zato što ne prihvataju dokaze koje prilažu žrtve.

Postupci traju dugo, u proseku pet godina, a sudije se uglavnom neprimereno ophode prema žrtvama i njihovim svedocima, otvoreno se stavljajući na stranu države, navela je Orlović.

“Sudovi, umesto da su postali generator preobražaja u razumevanju ljudskih prava, oni su epicentar nerazumevanja”, istakla je direktorka Fonda.

Advokat Tanja Drobnjak je pojasnila da zakon propisuje odgovornost države za krivična dela, poput ratnih zločina, torture, nezakonitog pritvora, i u tim slučajevima moraju se primenjivati produženi rokovi zastarelosti, odnosno duži od uobičajenih tri do pet godina.

Kako je ona dodala, sudovi u obrazloženju odbijajućih presuda polaze od Pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije iz 2004, u kojem se navedena odredba tumači na način koji ide na štetu žrtava a državi obezbeđuje trajni imunitet od odgovornosti za kršenja ljudskih prava tokom devedesetih.

Prema tom stanovištu, duži rokovi zastarelosti se mogu primeniti samo ako se naknada štete potražuje od direktnog počinioca krivičnog dela, a ne od države, što, kako je ukazala Drobnjak, praktično upućuje žrtve da u cilju ostvarivanja prava na odštetu samostalno identifikuju one koji su, na primer, u vreme oružanog sukoba pucali u njih iz streljačkog stroja, jer u velikom broju slučajeva počinioci nisu ni danas identifikovani od strane nadležnih organa.

“Time država skida odgovornost sa sebe za sistemska kršenja ljudskih prava i svodi je samo na pojedince”, istakla je Drobnjak.

Prema tumačenju Vrhovnog suda, žrtve zločina tokom ratova u Hrvatskoj i BiH morale su da podnesu tužbu protiv države Srbije do 2000, a sa Kosova do 2004, da ih sud ne bi smatrao zastarelima.

Drobnjak je ukazala da je to bio prekratak rok za ljude koji su preživeli zločine i dodala da je jedini način da žrtve od države dobiju bar delimično obeštećenje da dokažu da pate od hroničnog vida posttraumatskog stresa i da im je umanjena opšta životna aktivnost.

Ako su uspele to da dokažu, kako je istakao pravnik i saradnik Fonda Petar Žmak, žrtve su dobile neprimereno malu odštetu između 200.000 i 300.000 dinara, što je u nivou odštete za lakšu saobraćajnu nesreću.

On je o samom postupku suđenja rekao da žrtve često bivaju ponižavane, od njih se traže irelevantni podaci, poput toga koliko je kreveta bilo u sobi u logoru u kome su smešteni, i insistira se da imaju detaljnu medicinsku dokumentaciju iz perioda neposredno pošto su pretrpele zlostavljanja, što je najčešće bilo nemoguće pribaviti.

Žmak je dodao da se sudije, ukoliko ne postoji medicinska dokumentacija, oslanjaju na svedočenja žrtava i njihovih porodica, kojima najčešće ne veruju, a u postupku se koriste eufemističkim rečnikom – ne koriste reč “tortura” a umesto logora koriste “sabirni prihvatni centri”.

Na današnjem predstavljanju izveštaja Fonda o svom iskustvu u zatočeništvu u Šljivovici i Mitrovom polju kod Aleksandrovca, svedočio je i Senad Jusufbegović, poreklom iz Rogatice u BiH, koji je posle pada Žepe, krajem jula 1995. preplivao Drinu i prebegao zajedno sa ocem u Srbiju, gde je uhapšen, ispitivan, tučen, primoravan da koristi srpsko ime i peva četničke pesme, da bi bio oslobođen u aprilu 1996.

On je vidno potresen i sa suzama u očima naveo da je i njegov slučaj odbijen pred sudom u Beogradu, zaključivši da je sudstvo u Srbiji, kao i u BiH, veoma politizovano.

(Beta) 

Podelite ovu stranicu!