Saopštenje koje je Udruženje novinara Srbije izdalo pre nekoliko dana, a u kojem se navodi da je Miodrag Popov podržao akciju pomoći kolegama sa TV Avale, sigurno će ući u anale besramnosti i bešćutnosti. U ovom saopštenju se navodi da će Miodrag Popov darivati štrajkačima 12.500 dinara koje prima na osnovu sudske presude donete protiv Petra Lukovića, urednika E-novina. Podsetimo da se Popovljeve “ratne reportaže” ušle u anale ratnohuškačkog novinarstva i da i danas izazivaju jezu kod građana koji su imali prilike da ih gledaju i slušaju tokom devedesetih godina. Podsetimo i da je na osnovu njegove tužbe donesena sramotna, drakonska presuda po kojoj se Lukoviću, jednom od retkih doslednih antiratnih novinara u Srbiji, oduzima 2/3 minimalne plate tokom 224 meseca i uplaćuje na račun Popova.

Činjenica da je ovo saopštenje poslato i na mejl redakcije E-novina može se čitati jedino kao iživljavanje nad redakcijom i Lukovićem i uživanjem u političkoj i pravosudnoj kampanji koja se vodi protiv njih. UNS se navodno zalaže za slobodu izražavanja, ali sada zapravo pokazuje svoje pravo lice, odnosno podržava gušenje jednog od retkih medija u Srbiji koji se ne pravi da se krvave devedesete zapravo nisu ni desile. Što i ne treba da čudi s obzirom da su u najužem rukovodstvu tog udruženja „novinari” koji su se, kao i Popov, „proslavili” svojim „ratnim izveštavanjem”.

Zahtevamo od UNS-a da se javno izvini Petru Lukoviću i redakciji E-novina. NDNV smatra da bez procesa lustracije Srbija ne može očekivati ništa lepo u budućnosti. Zalažemo se za lustraciju ratnohuškačkih novinara, ali i za njihovu krivičnu odgovornost pred Sudom za ratne zločine Republike Srbije.

NDNV

„Takva kakva jeste, BiH je naprosto nefunkcionalna i ostat će takvom sve dok bude ustrojena prema Dejtonskom sporazumu i dok se prema tome sporazumu budemo odnosili kao prema ‚svetoj kravi’“, napisao je Mesić u autorskom tekstu u današnjem novosadskom „Dnevniku“.

Prema  njegovim rečima, BiH je i dalje neuralgična tačka cele regije. „Dejton je bio jedino i spasonosno rešenje kada je postignut, ali danas je breme pod kojim stenje cela BiH“, ocenio je Mesić.

Dodao je da je Dejtonski sporazum danas za neke „kao švedski sto s kojega uzimaju samo ono što im se sviđa a drugo zanemaruju“, a za neke druge „paravan iza kojega se sakrivaju oni koji neskriveno priželjkuju raspad BiH“.

Mesić je rekao da je održavanje jedinstvene, ali i funkcionalne BiH ključno za dugoročnu stabilnost cijele regije.

„Ne mogu primetiti da je u tome kontekstu sastanak na Jahorini doneo bilo kakav pomak“, naveo je bivši predsednik Hrvatske.

(Dnevnik)

„To je veliko razočarenje za sirijski narod i za sve borce za demokratiju i ljudska prava“, rekao je Ban Ki Mun posle glasanja tokom kojeg se dogodila retkost – da su dve stalne članice Saveta bezbednosti iskoristile svoje pravo veta.

Ostalih 13 članica Saveta, uključujući tri stalne – SAD, Veliku Britaniju i Francusku – podržale su rezoluciju kojom se predsednik Sirije Bašar Asad poziva da podnese ostavku zbog krvavog razračuna sa protivnicima njegovog režima.

Američka ambasadorka pri UN Suzan Rajs (Susan Rice) izjavila je da je „zgađena“ glasanjem, a francuski ambasador Žerar Aro (Gerard Araud) je rekao da je ovo „tužan dan“ i za Savet i za Sirijce i za „sve prijatelje deomkratije“, javlja Asošijeted pres (AP).

Aro je takođe ocenio da su Rusija i Kina ulaganjem veta „učinile sebe saučesnicima politike represije koju sprovodi Asadov režim“.

Nemački ambasador Peter Vitig (Peter Wittig) je rekao da Savet bezbednosti danas nje postupio u skladu sa svojom odgovornošću i da je narod Sirije „ponovo ostavljen na cedilu“.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao je danas pre glasanja, dok je boravio u Nemačkoj, da Moskva ima dva problema u vezi sa tekstom rezolucije koja su „od ključne važnosti“.

Prema njegovim rečima, rezolucijom se premalo zahteva od naoružanih antivladinih snaga u Siriji, a Moskva je i dalje zabrinuta da bi se tim tekstom mogao prejudicirati ishod dijaloga među političkim snagama u toj arapskoj zemlji, koju potresa ustanak protiv Asada.

Do današnjeg glasanja je došlo pošto su sirijske trupe zasule artiljerijskom i minobacačkom vatrom grad Homs, što je, prema izveštajima aktivista za ljudska prava iz Sirije, izazvalo smrt više od 200 ljudi. U međuvremenu je jedna od aktivističkih grupa smanjila broj poginulih na 55.

Prema podacima UN, za 11 meseci ustanka protiv predsednika Asada, koji režim pokušava da skrši, u Siriji je poginulo više od 5.400 ljudi.

Uprkos tome, Savet bezbednosti još nije uspeo da donese rezoluciju u vezi sa stanjem u toj arapskoj zemlji.

Prethodni pokušaj usvajanja rezolucije u oktobru takođe je propao nakon što su Kina i Rusija uložile veto.

Nova verzija teksta rezolucije, koja je odbijena danas, osuđuje režim u Damasku, ali predstavlja i kompromis u odnosu na zahteve Rusije koja se protivi Asadovom odlasku sa vlasti.

Međutim, jutros je iz Moskve saopšteno da se Rusija „apsolutno protivi“ novom nacrtu rezolucije.

Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i šef strane obaveštajne služne Mihail Fradkov putuju u utorak u Siriju, gde će se sastati sa predsednikom Asadom.

Moskva, koja je saveznik Damaska, saopštila je prošle sedmice da će nastaviti da snabdeva Siriju oružjem.

(Beta-AFP-AP)

Svečana obaveza ligašica i ligaša

- Mi smo Vojvođani, mi smo Srbi, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i  sve ostale nacije koje žive u Vojvodini. Mi smo i pravoslavci i katolici i evangelisti, mi smo sve to, ali smo svi mi braća i sestre. Braća i sestre po ravnici – poručio je lider LSV. On je zatim pročitao i potpisao svečanu obavezu svih ligašica i ligaša koja je ponovljena za njim:
- Mi  članovi i članice LSV,  polazeći od činjenice da su svi građani i građanke Vojvodine ravnopravni, bez obzira na  nacionalnu, vesrsku i zavičajnu pripadnost i bilo koju drugu nevoljnu razliku; Verujući da je sloboda jednoga čoveka ograničena isključivo slobodama drugih ljudi, privrženi principu da svako ima pravo da dostojanstveno živi od svog rada, samostalno raspolaže onim što je stvorio i da svojoj deci priušti slobodno detinjstvo; Uvereni da Vojvođani i Vojvođanke imaju pravo da odlučuju o svojoj sudbini i da Vojvodina mora imati zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, imovinu i izvorne prihode garantovane Ustavom, obavezujemo se da ćemo se beskompromisno boriti za to da Vojvodina bude bogata, da Vojvodina bude bezbedna, da Vojvodina bude socijalno pravedna. Vojvodina mora imati svoju imovinu i biti narazvijeniji deo  Srbije. Vojvođanke i Vojvođani ponovo moraju imati najveće zarade u državi. Vojvodina se mora vratiti u zajednicu  razvijenih i bogatih evropskih regija. Mora tačno da se izračuna bez čega je sve Vojvodina ostala prethodne dve decenije i to joj se mora vratiti, a Vojvođanke i Vojvođani moraju biti obeštećeni za sve izgubljeno. Vojvodina mora imati svoje službe bezbednosti koje će Vojvođankama i Vojvođanima garantovati sigurnost. U Vojvodini svako mora imati pravo da govori svojim maternjim jezikom i niko ne sme u tome da ga omete. U Vojvodini ne sme biti nasilja, ekstremizma i isključivosti bilo koje vrste, otvoreno i beskompromisno ćemo se boriti protiv toga. Vojvođanska mesta moraju ponovo biti naseljena, poljoprivrednici cenjeni i uvaženi i od strane države potpomognuti. Radnici moraju dobiti zakonsku i političku zaštitu od bilo kog oblika eksploatacije. Lečenje mora biti dostupno svima, nemoćne osobe moraju imati garantovanu i adekvatnu pomoć. Obavezujemo se jedni drugima i Vojvodini da ćemo uraditi sve da tako i bude. Živela slobodna Vojvodina!

(Autonomija)

Doktor Ka se usudio da po kijametu prevali put od kruga dvojke do Master centra Novosadskog sajma, nošen na krilima jata sova. U svom govoru čak je i više puta upotrebio vlastitu imenicu “Vojvodina”, kao i prisvojni pridev “vojvođanski”, doduše uz petljanje jezikom usled evidentne nenaviknutosti na upotrebu tog mrskog pojma. Hodočasnici na ovom skupu, pristalice de-eses stranke i paravojnih stranačkih postrojbi, za razliku od vojvođanskih pingvina, taman su se odmrzli u sajamskoj hali kad ih je ponovo zaledio njihov „lider” koji se, saznajemo od dobro obaveštenih izvora, na putu ka Novom Sadu nalivao limenkama “guarane”, u društvu logopeda koji mu je pomagao da izgovori reči u čijem korenu se krije “Vojvodina”.

Na stranu to što je Koštunica mantrao i svoje uobičajene konuzinsko-crkvene mantre o tome da jebeš Evropsku uniju i da živeli nesvrstani, na stranu to što je Dr. K. pričao o pokušajima otcepljenja Vojvodine, ali biti prisutan na skupu na kojem on toliko puta izgovori omraženu mu reč – zaista je nemerljivo zadovoljstvo, koje Autonomija želi da podeli s vama.

Vojvođanski pingvini popadali su zajedno sa radio-aparatima sa kaljevih peći kada je Koštuničin pobočnik, biznismen Nenad Popović, počeo da izlaže “Program razvoja Vojvodine”, koristeći pritom klasični autonomaški rečnik i perverzno uživajući u tome…  Stekao se utisak da je Popović zapravo po struci logoped, koji je svog šefa vežbao usput da ne zapliće jezikom. Najgori cinici su tresući se šaputali da je upravo dr Popović bio i autor programa ekonomskog oporavka Kosova pre nego što je „južna srpska pokrajina” krenula putem mrske nezavisnosti.

Šta reći sem – živela zima, živeli snegovi, ajmo svi na sankanje u Koštuniće!

(Autonomija)

To, međutim neće biti lako, kaže za Dojče vele profesorica ustavnog prava Marijana Pajvančić. “Mi imamo veoma čvrst ustav, što znači da se njegove norme veoma teško menjaju. Najveći broj odredbi ustava menja se tako što je potrebno prvo postići dvotrećinsku većinu u Narodnoj skupštini, što je teško očekivati bez jedne ‘velike koalicije’, dakle savezništva između opozicije i vladajuće većine. Druga stvar, traži se i potvrda građana na referendumu, što znači da će se veoma teško pristupiti promeni ustava”, navodi Pajvančićeva.

Kako do konsenzusa?

Samo ove sedmice promenu ustava kao mogućnost nagoveštavali su naprednjaci, socijalisti, LDP, SPO… Politikolog Duško Radosavljević za naš program kaže da svaka ta stranka iz različitih pobuda želi da menja ustav. „Problem je u tome što svaka ta stranka gleda samo parcijalno koji deo ustava treba promeniti. Recimo, naprednjaci hoće samo da se smanji broj poslanika na 150, a ove moderne građanske stranke žele da menjaju odredbe koje se tiču decentralizacije. Znači, nužno je da se ustav menja, dogorelo je, jer ovaj ustav nije poslužio svrsi za koju je napravljen. A bio je napravljen samo da bi se napisala ona preambula u kojoj se tvrdilo da je Kosovo sastavni deo Srbije. Prošlo je kako je prošlo, ništa nije urađeno”, smatra Radosavljević.

Sa ovim ustavom Srbija ne može u EU

Marijana Pajvančić smatra da bi opet moglo doći do zloupotrebe ustava. „Plašim se da neće biti ustavnog konsenzusa, ali ustav može biti upotrebljen kaoi prvi put za političko potkusurivanje i za dnevno-političke svrhe, za šta ustav ne služi. Meni je žao što je trebalo pet godina da prođe a da svi oni čije ruke su bile u vazduhu da bi taj ustav bio donet to sada konstatuju, a to je konstatovao i pre pet godina. Na to su upozoroavali ljudi od struke ali smo mi tada mogli da čujemo da ćemo mi, ako taj ustav ne valja, njega vrlo lako promeniti, što nije tačno, i da ćemo s njime ući u Evropsku uniju, što takođe neće biti slučaj”, navodi naša sagovornica.

„Sada jedini problem može da bude da se ne napravi još neki truliji kompromis nego što je bio pre šest-sedam godina i da se ne napravi neka velika, neopevana glupost, pa da se opet zakuca ustav koji neće služiti Srbiji”, upozorava Radosavljević.

Podsećanja radi, aktuelni Ustav Srbije usvojen je 2006. godine a poslanici su imali prilike da vide tekst najvišeg konstitutivnog akta praktično tek na samom vanrednom zasedanju na kojem se o ovom aktu glasalo. Potom je usledio referendum o usvajanju ustava koji je trajao čitava dva dana ali nad kojim i danas lebdi senka da li je bio regularan.

(Deutsche Welle)

“Naše društvo nije civilizacijski doraslo da odgovori ovakvim zahtevima, za razliku od sveta, u kojem je mladima uglavnom dozvoljeno da budu kreativni i da se na ovaj način iskažu”, rekao je Tišma na otvaranju izložbe o Društvenom centru, koji je od 22. decembra do 13. januara postojao u jednoj napuštenoj kasarni u glavnom gradu Vojvodine.

Prema njegovim rečima, u slučaju inicijative za osnivanje Društvenog centra, država je bila spremna da svoja pravila i zakone izvršava tek kada je ovu akciju trebalo okončati represijom.

Vojna i civilna policija iselili su aktiviste Društvenog centra iz kasarne 13. januara ove godine.

“Pravo je ljudi da se udruže ako im institucije ne mogu ponuditi zadovoljenje. Društveni centar je neka vrsta pobune za koju institucije uglavnom nemaju sluha. Ali, ipak se nadam da će Društveni centar da uspe”, rekao je Tišma.

Mladi fotograf Danijel Šivinjski (20), koji je autor fotografija, rekao je da Društveni centar nije važan samo za Novi Sad već za mlade u celom regionu. „Izložba se zove ‘Prvi krug’, jer želimo da bude i drugog”, rekao je Šivinjski, koji je iz Novigrada u Istri a studira u Novom Sadu.

Aktivistkinja Društvenog centra Jasmina Bošković kazala je da na večerašnjem izuzetno dobro posećenom otvaranju izložbe u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine vidi mnogo novih lica koji nisu dolazili u Društveni centar u kasarni i ocenila da to pokazuje da ova inicijativa „još uvek živi, raste i razvija se”. „Društveni centar nas je naučio pokretačkoj snazi koja nam je pokazala da stvari ne mogu da se dese same od sebe, već da moramo da se borimo za svoje mesto u ovom gradu”, poručila je Boškovićeva.

Izložba se sastoji od odabranih fotografija kojima je Šivinjski dokumentovao sva dešavanja od ulaska do izbacivanja aktivista iz bivše kasarne.

(Autonomija)

Potpisujući peticiju s kojom se osuđuje medijska hajka na Andreja Nikolaidisa, pisca koji se kreće u idejnim krugovima savremene levice i koji ne citira slučajno Valtera Benjamina, filozofa-levičara – setio sam se Volterove misli. Danas već kanonizovana misao velikog filozofa iz razdoblja prosvećenosti, inteletualca koji je udario temelje građanskim pravima i slobodama, glasi ovako: „Ja se ne slažem ni sa jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.” Međutim, sva je prilika da neki političari koji su krenuli put Evropske unije, odbijaju da uvaže ovu evropsku tradiciju. Oni na to imaju puno pravo, ali nama su obećali nešto drugo. Treba reći i to, da je u pomenutoj peticiji reč o mnogo, mnogo skromnijem zahtevu – samo o tome da ne treba dizati hajku. A kad je reč o hajci, ne mogu da se oslobodim sećanja na fotografiju koju je Televizija Novi Sad emitovala u vreme vladavine Socijalističke partije Srbije. Na ekranu je titrala moja fotografija, dok me je novinar okarakterisao kao neprijatelja Srbije. Zašto? Zato što je Šoroš fondacija pripremila i štampala dopunske sveske na mađarskom jeziku za one udžbenike koje država, mada je bila dužna, nije obezbedila. Za izvršioce radova ove današnje hajke ponudili su se isti oni političari koji su i u Miloševićevo vreme bili merodavni i uticajni, dakle, sve to opravdano podseća na atmosferu devedesetih godina. Podseća ne samo mene, s obzirom da u novinama ne čitam ni o čemu drugom, nego o tome. A što se Nikolaidisovog teksta tiče, stručne analize – među njima i Teofila Pančića koji polemiše sa crnogorskim piscem – učinile su smešnim strašilo teroriste. Pančić je, kao liberal, stao u odbranu slobode govora ali, takođe kao liberal, na jednoj tački demantuje Nikolaidisa koji osuđuje svaku vrstu terorizma – verski, nacionalni, politički – ali je popustljiv prema klasnom terorizmu. Dakle, reč je o polemici između jednog liberala i jednog levičara. Prema odrednicama političkih enciklopedija, u cilju sejanja straha teroristi pribegavaju ogoljenoj sili, i pri tom ne štede ni život drugih ljudi ili drugih grupa. Terorizam se pravda uzvišenim i plemenitim verskim, političkim ciljevima. Niti jedan terorista, bar do sada, nije tvrdio da se bori za zle ili neke ordinarne ciljeve. U današnjem svetu terorizam se širi baš zbog toga, jer različite formacije, sistemi vrednosti, verske grupe, pa i države, smatraju da postoji dobar i da postoji loš terorizam. Pančić kaže da onaj ko Gavrila Principa naziva teroristom, mora teroristom nazvati i one koji ubijaju u interesu eksploatisanih, potlačnih, poniženih, ili pak u tom interesu pribegavaju upotrebi sile. Ako je to tačno, onda je tačno i obrnuto. Na ovoj tački, međutim, polemika između levičara Nikolaidisa i liberala Pančića postaje akademska, jer u Srbiji nema ni traga terorizmu, nasilju klasnog karaktera. Nema traga ni u teoriji, ni u praksi. Nema takvih impulsa. Partija koja se deklariše kao partija levice, vodi neoliberalnu ekonomsku politiku, usled čega na levici zjapi ogromna praznina. Liberalna demokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine unekoliko su levo obojeni, ali ni jedna nema suštinskog uticaja na „veliku politiku”. U našem divljem kapitalizmu nema ni govora o levičarskoj kritici eksploatacije radnih ljudi. O tome, u najboljem slučaju, ponekad progovore samo poneki mladi intelektualci, vanpartijci. Nema ni govora o bilo kakvim organizacijama ili grupama koje pozivaju na terorističke akcije u znaku radikalne kritike sistema. Koliko je meni poznato, u tom smislu se „najradikalniji potez” ogledao u tome što je jedan radnik odsekao vlastiti prst. Ne postoji terorizam socijalnog karaktera, ali tokom poslednjih decenija bili smo svedoci utoliko više nasilja nacionalne, verske, patriotske provenijencije. Ti akti nasilja se kod nas, međutim, ne nazivaju terorizmom. Pomislimo samo na događaje poslednjih dvadesetak godina. Ministar za unutrašnje poslove, nazovi levičar, bavi se smenom direktora biblioteke koji je potpisao peticiju protiv hajke, ali pre toga i posle toga u Beogradu je demoliran centar grada, a u Novom Sadu su u okviru sinhronizovane akcije paljeni automobili, odnosno, organizovane grupe su vršile nasilje. Ali ne proleteri. Policajci se svaki čas nađu u životno opasnim situacijama, dok je vlada zaokupljena borbom protiv jedne kamijevske dileme. U Evropi poslednjih desetleća nije bilo ministra unutrašnjih poslova koga je stvarnost na tako pogrdan način demantovala. Ali nadležne više zanima fikcija, pa ostanimo stoga kod fikcije. Alber Kami – izvinjavam se što se ponovo pozivam na evropske vrednosti – u svojoj drami Pravednici koja govori o terorizmu usmerenim protiv eksploatacije, predočava ljudske dileme, moralne paradokse terorista. Svoju dramu je ovaj nobelovac propratio i jednom beleškom izrazito političkog karaktera napomenuvši da je, pišući o stvarnim događajima, hteo da predoči „ove tamom prekrivene zanesenjake, velike muškarce i žene, njihovu pravednu pobunu i, rekao bih, napore da se pomire s ubijanjem ljudi – i da na taj način izrazim svoju odanost koju osećam prema njima.” Obliva me hladan znoj. Šta bi se desilo s upravnikom koji bi, eventualno, stavio na repertoar Narodnog pozorišta Kamijevu dramu i, u programskoj svesci, objavio i Kamijevu političku belešku. Presedan je već tu, treba ga, dakle, smesta smeniti. Tako Alber Kami dospeva na indeks, ako upravnik ne želi da bude trpni subjekt nekakve hajke. Ali, nije sumnjiv samo Kami, nego i Biblija! U Starom zavetu piše da se Holofern ulogorio pod zidinama Betulije spreman da zauzme grad. Prelepa Judita je tada pribegla lukavstvu s mišlju da odbrani grad. Namazala se skupim pomadama, namirisila miomirisima, uredila kosu, obukla haljine radosti, okitila se dragocenim nakitom i uputila se u Holofernov logor. Predstražama je rekla da joj je poznat jedan tajni prolaz kroz koji bi Holofern bez ikakvih žrtava mogao da uvede svoju vojsku u grad. Holofernu se Judita veoma dopala i odlučio da je zadrži za sebe. Priredio je veliku gozbu, popio je mnogo vina i ležao je opijen na svom krevetu. Judita je dograbila njegov mač i odrubila mu glavu. S odsečenom, krvavom glavom u torbi vratila se u Betuliju. Spasila je grad! Prema slovu Biblije živela je do smrti uživajući nepodeljeno poštovanje svojih sugrađana. I dok prelistavam Bibliju, najednom mi zadrhti ruka, jer sam i ja napisao jednu dramu o terorizmu, i to prema biblijskim motivima, i ta drama je i za vreme Miloševićeve vlasti uredno i zabranjena u Prištini, premda sam se prema Juditinom gestu odredio na mnogo ironičniji način nego što je prikazan u Bibliji. Moja priča o Juditi glasi ovako: u drugoj polovini osamdesetih godina grad jedva čeka da ga Holofern pokori, predstojnici grada u tajnosti pregovaraju s Holofernom, s molbom da zauzme grad. Međutim, Holofern hoće da se bori, njemu ja važna pobeda, i zahteva da grad pruži otpor, da se brani. Jedino u Juditi plamti strast slobode, i zato pohita u Holofernov šator, zavodi i ubija vojskovođu koji još, pre nego što izdahne, uspeva da postavi pitanje – ali, zašto? Stvar je sasvim izlišna. Međutim, Holofernova vojska se raspadne, a dostojanstvenici grada, koji su još nekoliko dana ranije hteli da se predaju, sad piruju, objavivši da su pobedili. Oni su postali patrioti. A Juditu, kao prostitutku, koja se podala neprijateljskom vođi, strpaju u tamnicu. Predočio sam, dakle, svu apsurdnost terorizma, ali i to, da vlast čak i to ume da prisvoji. Onaj tip teroriste, o kojem je pisao Kami, i o kojem su sanjali ruski izbavitelji, koji jurca po svetu s kamom među zubima, s bombama u pojasu i s revolverom u rukama – pripada prošlosti. Tu i tamo se pojavi neki građanin, potisnut na sam rub provalije, koji se u krajnjem očajanju odlučuje za iracionalne gestove, ali on pobuđuje pre svega žaljenje, a ne strah. I, srećom, većinom se i preda. Nije profesionalac, nego puki amater koga je moguće savladati. Daleko veću opasnost predstavljaju duševni bolesnici, čiji postupci imaju mahom jezive posledice, ali to nema veze s politikom. U informativnim društvima terorizam koji se javlja u oblandama „velikih” nacionalnih, patriotskih, verskih ideja, uživa medijsku podršku, dakle raspolaže efikasnim marketingom, podrškom određenih segmenata državih organa prinude, vrlo uticajnih političkih lobija, a uz to iza njega stoji i znatan kapital. U svojoj drami sam pisao, sredinom osamdesetih, baš o sumraku tradicionalnog terorizma. U međuvremenu se, nažalost, ispostavilo da smo stupili u razdoblje modernog terorizma koji predstavlja ozbiljnu pretnju čitavom čovečanstvu, i svedoci smo bujanja različitih terorizama, pre svega verskog, nacionalnog i patriotskog predznaka. Odnosno, svedoci smo delovanja sve vidljivijeg terorizma kapitala. Ispostavilo se da je terorista, učesnik „klasne borbe”, o kome je pisao Kami, i na koga je ukazao Nikolaidis, nestao sa scene. To bi me i radovalo, da na njegovo mesto nije stupio, s uvišestručenom snagom, verski, nacionalni, patriotski terorizam, odnosno terorizam interesa kapitala. O terorizmu radničke klase, ili klase nezaposlenih, međutim, nismo pročitali ni retka – žrtve divljeg kapitalizma, potlačeni, obespravljeni i materijalno potpuno upropašćeni ljudi hoće već samo da žive, ili ako više ne mogu da izdrže, izlaz malaze u samoubistvu. U ovoj situaciji vrlo je lagodno pokazivati prstom na fiktivni „socijalni terorizam”, da bi se i na taj način onemogućilo rasvetljavanje političke i finansijske pozadine i te kako prisutnog političkog terorizma.

januar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)

„Ona se pita i o unutrašnjoj i spoljnoj politici i o decentralizaciji i demokratizaciji“, rekao je Đorđević na tribini o decentralizaciji u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

On je ocenio da se SPC ponaša kao politička partija desne orijentacije.

Đorđević je na tribini kritikovao i Srpsku akademiju nauka umetnosti.

„Mi nemamo akademiju nauka, već dom staraca u Knez Mihajlovoj“, rekao je Đorđević.

Večerašnju tribinu „Centripetalno-centrifugalno“ organizovalo je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku fondacije NED (National Endowment for Democracy).

(Beta)

Korupcija najviših zvaničnika?
Pejović dodaje da je svakom jasno da je ugovor sa tim ruskim tajkunom bio koruptivni, monopolski i kolonijalni.
„Ako se uzme u obzir da je vlada davala garancije za KAP iako je bilo jasno da on na ovom nivou tehnološko-reprodukcionog lanca nije sposoban da te dugove otplati, odnosno vladu oslobodi plaćanja garancija, onda dolazimo do zaključka da je vlada izdala garancije pod pritiskom da će biti obelodanjena korupcija visokih funkcionera koji su sprovodili privatizaciju KAP-a. To je očigledno. Građani Crne Gore trebaju da plate novac koji je neko dobio u koruptivne svrhe. Nije teško pretpostaviti ko je to. Ali, to je samo tabu za državno tužilaštvo Crne Gore“, zaključuje Pejović.
U opoziciji procenjuju da je spornim ugovorom sa Deripaskom Crna Gora oštećena za najmanje pola milijarde evra.

(Dojče vele)