Današnji istorijski trenutak ustavnog razvoja vapijuće nalaže korenite ustavne reforme Republike Srbije i promenu njenog sadašnjeg nazadnjačkog, nametnutog, ustvari samo redizajniranog miloševićevskog ustava. Nužno je stoga pokretanje široke javne i svenarodne političke rasprave, koja treba da odgovori upravo na politički osnovno i prethodno pitanje : kakav nam ustav zapravo treba. Siguran sam da će konačni odgovor – ukoliko raspravom ne budu ponovo grubo manipulisale svemoćne srbocentralističke snage – biti slojevitiji od samog pitanja. Glasiće: ako država Srbija želi da se konačno politički stabilizuije i ustavno konsoliduje na trajnim osnovama, trebaće nam nekoliko ustava(1), jer se ona mora ustavno organizovati po meri vlastitog složenog bića, dakle – mora se konstitutivno temeljito i decentralizovati, i regionalizovati, pa – na samosvojan način, asimetrično – i federalizovati. A mora izvršiti i druge temeljne demokratske reforme, po meri moderne evropske države, dakle – mora korenito promeniti odns vlasti prema građaninu i odnos poslanika prema biračima, izmeniti odnos parlamentarnih partija prema društvu i džavi i saseći korene partiokratizma, ojačati utcaj civilnog društva na državu i javne poslove i uticaj sveta rada na politiku države i rad njenih institucija. Iako se ova rasprava tim delom refomi manje bavi, ona ih smatra organskim delom celovitog programa onih neminovnih demokratskih reformi zbog kojih se aktuelni ustav mora i korenito, i što pravovremenije menjati.

Šta su bitne pretpostavke da se ostvare na to usmerene ustavne reforme? Šta su u zemlji u celini, a šta u dva konstitutivna entiteta i geo-istorijska regiona. Odnosno, šta u Srbiji i – sa stanovišta ovog rasmatranja posebno – šta u Vojvodini? Koji su putevi, koji politički zahvati i pravno-političke procedure koje se moraju sprovesti da bi buduće korenite ustavne reforme bile ostvarene i demokraski, i efikasno, i svrsishodno?

Prva, metodološko-politički inicijalna, a suštinski isto toliko složena pretpostaka tako usmerenih refomi koliko i bitna – jeste postizanje ovom istorjskom trenutku primerenog strateškog dogovora ovlašćenih demokratski izabranihh i politički kredibilnih i legitimnih predstravnika Srbije i Vojvodine o trajnim principima i osnovama na kojima će se temeljiti ona njihova država, u koju se te dve istorijske regije svojm plebiscitarnom voljom trajno konstituišu: dakle, pre raspisivanja izbora za ustavotvorne skupštine obe istorijske regije i pre donošenja njihovih ustavnih dokumenata o trajnom ujedinjavnju u zajedničku državu – Republiku Srbiju. U konstitutivne osnove dugoveke stbilnosti te buduće zajedničke i složene države treba ugraditi suštinu i principe toga dogovora, koji se može zvati Povelja o trajnom ujedinjenju Srbije i Vojvodine u Saveznu Repuliku Srbiju.

U tu Povelju svakako moraju biti usaglašeno ugrađni sledeći ustavnopolitički pristupi, stavovi i načela:

a) dve istorijske pokrajine i dva konsttutivna entiteta – federalna Republika Srbija i federalna Pokrajina Vojvodina – voljom svojih građana i građanki i naroda i nacionalnih zajednica, koji na njihovim teritorijama vekovima žive prethodno, u skladu sa Poveljom. samokonstituisane u autonomne federalne entitete, trajno se i na ravnopravnim osnovama ujedinjuju u zajedničku, međunarodno priznatu državu – Saveznu Republiku Srbiju.

b) kao izrazito višenacionalna pokrajina i kao multietnička zajednica, u kojoj je srpski narod većinski, Vojvodina ulazi u sastav te zajedničke države i prihvata njeno ime, čime ne samo da Sbiji priznaje istorijsko pravo na državno-pravni i međunaronopravni kontinuitet i subjektivitet, koji se činom ujedunjenja prenosi na zajedničku državu, nego time ponovo potvrđuje da uvažava i ostvaruje istoijske težnje vojvodjanskih Srba da sa Srbijom trajno budu u zajedničkoj državi;

c) kao geo-politička regija u kojoj je srpski narod vekovima izrazito većinski, i kao teritorija na kojoj je nastala i više se vekova, sve do ujedinjenja u Kraljevinu SHS, razvijala njegova država, Srbija kao federalna jedinica sui generis priznaje Vojvodini – kao konstituentu zajedničke države – njena neporeciva i nepotrošiva istorijska prava: politički subjektivitet, punu ustavnu i teritorijalnu autonomiju, pravo na vlastiti ustav i konstitutivnu ravnopravnost u zajedničkoj državi, čijem oblikovanju i funkcionisanju solidarno i ravnopravno doprinose oba njena konstitutivna entiteta, i na isti način odgovaraju za nju;

d) oba konstitutivna entiteta se obavezuju da svojim ustavima najdoslednije sprovedu, kao temeljna načela zajedničke države, principe subsidijarnosti, decentralizacije i regionalizacije, što se mora osigurati i izraziti kako ustrojstvom njihovih najviših pretstavničkih tela, tako i višedomnog parlamenta savezne države;

e) konstitutivni entititeti svojim ustavima osiguravaju ostvarivanje svih onih savremenih gradjanskih i ljudskih prava, kao i kolektivnih prava svih naroda i etničkih zajednica na svojoj teritoriji, koja im svojim ustavom garantuje savezna država, kao jedini međunarodno-pravni subjekt i jedini nosilac državnog suvereniteta; pri tome su u autonomnoj pokrajini Vojvodini svi narodi konstitutivni dok se federalna Srbija ustavno samodefiniše kao gradjanska republika srpskog naroda i manjinskih naroda i nacionalnih zajednica koje u njoj žive;

f) oba konstitutivna entiteta ostvaruju na svojim teritorijama punu zakondavnu, izvršnu i sudsku vlast, uključujući tu i ustavno sudstvo, na način kako su to u skladu sa Poveljom uredile svojim ustavima, sem funkcija koje one usaglašeno prenose na saveznu državu kao Poveljom i saveznim ustavom utrvđene isključive ingerencije Savezne Republike Srbije, kojima ona potvđuje svoj međunarodno priznati suverenitet i subjektivitet, kao i one funkcije koje joj one povere kao zajedničke. Prvo podrazumeva pre svega klasične, originerne državne funkcije, kakve su odbrana zemlje i vojska, zaštita ustavnog poretka i policija, međunarodna bezbednost i spoljna politika i sve druge nadležnosti kojima složena država štiti svoj integriritet, suverenitet i međunarodnu bezbednost, a drugo podrazumeva pravo savezne države da donosi opšte sistemske zakone po osnovu zajednički dogovorenih i njoj ustavno poverenih funkcija;

g) Poveljom – koju kao celovit dokument od istorijskog značaja naravno treba upotpuniti i svim drugim načelima i dogovorenim političkim stavovima bitnim za ustavno ustrojstvo buduće zajedničke države – treba jasno utvrditi i postupke i precizan redosled političko-pravnih radnji kojima se ona jedino može efikasno i dosledno svojoj suštini oživotvriti. Naravno, procedura je po sebi važan i komleksan erlemrenat budućeg istorijskog dogovora, jer treba izabrati najcelishodniji među brojnim proceduralno mogućim putevima kako do suštinkih ustavnih promena doći što pre, a na politički i principijelan i na pravno valjan način. Lično ne pretendujem da u ovoj raspravi ponudim u svm podrobnostima takvu proceduru, ali naglašavam da će bitan početni, a vervatno i politički najteži korak u svakoj proceduri svakako biti postizanje dogovora o svim elementima Povelje i njeno usvajanje u najvišim predstavičkim telima AP Vojvodine I Republike Srbije.

Posle toga slede: raspisivanje odvojenih referenduma u Srbiji i Vojvodini o plebiscitarnoj saglasnosti grđanki i grđana u oba konstitutivna entiteta sa Poveljom, a potom raspisvanje izbora za ustavotvorne skupštine u oba entiteta. Te skupštine – u razumnom, Poveljom utvrđenom roku – usvajaju svoje konstitutivne akte i daju saglasnost na predlog Ustava Savezne Republike Srbije, koji – nakon određenog vremena – usvajaju i proglašavaju na zajedičkoj sednici obe ustavotvorne skupštine, pošto u tom reprezentativnom sastavu one zajedno i legitmno mogu da tvore i Ustavtvornu skupštinu zajedničke države. Ta Skupština usvaja i druge konstitutivne odluke i zakone bitne za početak funkcionisanja novoustrojene zajedničke države, kao što su to učinile i skuštine entiteta, uključujući tu i mogućnost donošenja izbornih zakona i odluka o izborima za redovne sazive novih predstavničkih tela, ako se to oceni celishodnim u dogovorima o Povelji

II. Bitni idejni i politički preduslovi ustavnih reormi

Druga, praktično-politički daleko teže ostvariva pretpostavka za oživotvorenje korenitih ustavnih reformi, kakve podrazumeva i koje treba da definiše Povelja, jeste promena stanja kolektivne političke svesti, pre svega svesti srpskog naroda, i stvaranje takvog odnosa političkih snaga i u Srbiji i u Vojvodini, koje će učiniti stvarno prevalentnim zahtev i aktivno zalaganje za ovakvu sadržinu, dubinu i pravac ustavnih promena i time im osigurati političku i izbornu pobedu i puni demokratski legitimitet. Lično sam isto onoliko svestan težine ostvarivanja tih pretpostavki, koliko sam nepokolebljivo uveren da samo na gore izloženim načelima i osnovama ova zemlja može prevazići tešku političku i ustavnu krizu, koja traje od kraja osamdesetih godina prošlog veka i koja je izvorište svekoliike krize našeg društva – ekonomske, socijalne, duhovne i moralne; krize međuetničkih i međunacionalnih odnosa i odnosa sa neposrednim i širim međunarodnim okruženjem; teške krize mladih naraštaja, kao najpogubnije posledice višedecenijske krize razvoja i bilokakve perspektive i pojedinca, i društva u celini.

Aktuelni politički momenat i dublja logika složenih društvenih i političkih procesa u zemlji zahtevaju i nameću korenite demokratske reforme društva, koje su ostvarive samo ukoliko se pre svega fundamentalno promeni ustavno ustrojstvo države. Danas je iole razumnim akterima naše političke scene, kao i njenim iole neostrašćenim analitičarima, belodano jasno da je to neminovnost, htela to ili ne htela da prihvati vladajuća politička vrhuška Republike i još uvek najuticajnija, nacionalističko-centralistička i državnounitaristička elita u prestonom Beogradu; i bili oni te neminovnosti svesni ili ne. To je zakonomernost koju, kao nalog nezaustavljivog istorijskog procesa, ne mogu osujetiti nikakvi, i ničiji, ma koliko moćni otpori. Taj se proces u Srbiji ostvaruje u uslovima:

– kada je doživela ponižavajući istorijski krah, katastrofična miloševićevska politika, široko nažalost godinama podržavana od strane velike većine teško manipulisanog srpskog naroda, čemu je lavovski doprinos davala ista ta – u mitomansku svest i sama odavno ogrezla – srbijanska nacionalna elita, koja je najodgovornija i za osmišljavanje, i za nadiranje, i za krah te zlosrećne politike;

– kada je na prostoru druge Jugoslavije, od osam njenih konstitutivnih entiteta, sedam njih steklo status nezavisnih država, a srbijanski vastodršci uporno – i posle pada Miloševićevog režima – nastavljaju da političkom prisilom i svakovrsnim manipulacijama negiraju istorijska prava, regionalni identitet, politički subjektivitet, pa i pravo na postojanje Vojvodine kao samosvojne geopolitičke regije i konstitutivog entiteta druge Jugoslavije. Negiraju dakle, neporeciva i nepotrošiva Istorijska prava Pokrajine, koja ona, između ostalog, temelji u nepobitnim istinama: a) da Vojvodina kao geopolitička pokrajina i kao politički pojam i njena autonomija nisu uopšte nastli na teritoriji države Sbije, u čiji je sastav svojom voljom – kao još 1848 god. politički priznata i subcivilizacijski prepoznatljivo samosvojna južnoeopska regija – ona ušla 1918, sa vlastitim pokrajinskim organima vlasti, kojeje tada sama osnovala; b) da je i 1945. godine, ponovo svojom voljom Vojvodina ušla u sastav federalne Srbije i federativne Jugoslavije sa vlastitom teritorijom, razvijenom strukturom vlasti i respektabilnim oružanim snagama ; i c)da su od tada, pa sve do famozne „jogurt – revolucije“ 1988. i raspada druge Jugoslavije, i autonomija Pokrajine, i ustavna prava svih tadašnih republika, postojano jačali u procesu intenzivne decentralizacije jugoslovenske federacije, a da je 1969, dakle pre prokazanog Ustava SFRJ iz 1974. pokrjinama – uz punu saglasnot Republike Srbije – priznat ustavni status ravnopravnog konstitutivnog elementa federacije;

– kada je sve očevidnije da je put kojim državu vodi aktuelni vrh Demokratske stranke – oličen u isto toliko državnički nedoraslom i politički nedoslednom, koliko i od svojih memorandumskih otaca zavisnom Borisu Tadiću – izravni put u novi istorijski ćorsokak: to je – uprkos proevropske retorike – kukavičja politika pomirenja talibanskog nacionskog mraka i evropske demokratske nade, koja za rezultat ima dalje jačanje nazadnjačke desnice, trijumf snaga i politike tzv. „razumnog miloševićevizma“, puzajući klero-rojalistički puč, tešku degradaciju sveta rada i dalje degradiranje i razaranje srednjih slojeva. Rečju – uspešno dovršavanje one srpske nacionalističke kontrarevolucije, čiji je ratoborni vođa i robusni bojovnik bio“ Sloba – sloboda“;

– kada se zemlja i društvo suočavaju sa strašnim posledicama lopovske, tajkunske, antiradničke, antiseljačke i antivojvođanske privatizacije, sa sveprisutnom korupcijom, nezapmćenom socijalnom nesigunošću i sa osećajem straha od gladi i egzistencijalne mizerije i očaja zbog otsustva perspektive svih slojeva društva i svakog pojedinca, sem šačice prebogatih tajkuna i potkupljivih političkih vlastodržaca i moćnih mafijaša, sa kojima su oni u postojanoj sprezi;

– kada Republika Srbija nema ustavno definisanu onu celovitu teritoriju, nad kojom stvarno ima suvernitet, kada je ona i žrtva i talac zabluda vrhuški skoro svih parlamentarnih partija da je Kosovo još uvek deo Srbije;

– kada je narodu i zemlji pre tri godine teškim manipulacijama nametnut od strane „ svete“ patriokratske trojke Koštunica-Tadić-Nikolić tzv. Sretenjski ustav, koji je, pri tom, Vojvodina – kao jedan od dva istorijskq entiteta koji faktički tvore državu – plebiscitarno odbacila; kada, dakle, živimo u državi čiji novoproglašeni Ustav nema elementarni demokratski legitimitet.

Neko mudar (čini mi se da je to bio umni Radomir Konstantinović) izrekao je – u najgorim godinama etnogenocidnih ratova – filozofemu koja parafrazirano glasi: “Kriza je dostigla dno, dakle – ima nade”. Ja svoju tvrdnju o neminovnosti temeljitih ustavnih reformi zasnivam koliko na toj filozofemi, toliko i na uverenju da su se u nedrima gore opisane duboke političke, ustavne i sveopšte društvene krize začele i upravo se rađaju one političke snage i koncepcije, koje isključivo u korenitmim ustavnim i sveobuhvatnim demokratskim reformama traže i vide izlaz iz istorijskog ćorsokaka u koji su zapali i društvo i država u nas.

Pored Vojvodine, koja više od dvadeset godina stenje pod teškim jarmom apsolutističkog republičkog centralizma, protiv koga je izrazita većina Vojvođana, postaju sve glasnije, i politički organizovanije, a idejno artikulisanije i razgovetnije, pa time objektivno i relevant nije, izvorno demokratske snage u samoj Srbiji, koje odlučno zahtevaju punu i doslednu decentralizaciju, regionalizaciju i modernizacije države. Pokreti u skoro svim srbijanskim opštinama za decentralizaciju, jačnje uticaja pokreta za regionalizaciju u Šumadij, u Južnoj i Istočnoj Srbiji i Sandžaku, kao i zagovaranje regionalizacije i decentralizacije u delovima prestoničke političke elite, daju osnov za optimističku tvrdnju da su te snage u nadiranju i da uskoro treba očekivati njihovo organizovanje u narastajući ustavotvoni pokret, sa svoja dva krila – vojvođanskim i srbijanskim.

Ustavotvorni stoga što je onima koji ga tvore jasno da temeljite demokratske promene koje zahtevaju mogu biti ostvarene samo ukoliko budu konačno odbačena mitomanska osamnaestovekovna snatrenja o „Srbijici“ kao nahiziranoj despotskoj državici, kojom apsolutistički neprikosnoveno i vladarski bespogovorno upravljaju – u ime jedne nacije čije je pripadnike inače srozao na pokorne podanike – jedan državni centar i jedna politička volja.

A to su snage odlučne da raskinu i sa autokratskim slobo-centrizmom, i sa „mitrovdanskim“unitarističkim nebulozama dva zlosrećna Vojislava, a i sa žutoliko-crnom neomemorandumskom perfidijom osovine Tadić-Nikolić & comp, koja dva dana u nedelji klikće Evropi, a onda ostale dane u istoj nedelji čini sve što može da nas vrati, i još više sunovrati, u azijatsko mračnjaštvo. Snage koje, stoga, energično traže da Repulika Srbija bude ustavno temeljito redefinisana i na trajnim osnovama ustrojena po meri moderne evropske države i svoga regionalno, nacionalno i razvojno složenoga bića.

Pored onih socijalnih slojeva, onih građana i onih delova Srbije, koji su shvatili da je hipertrofirani centralizam i odurno bahata unitaristička vlast svemoćne prestoničke partitokratske vrhuške glavni uzrok njihovog jadnog ekonomskog i socijalnog položaja i njihovog rapidnog regionalnog i sveopšteg zaostajanja, što je neotklonjivo bez donošenja novog, bitno drugačijeg ustava, tome će pokretu ogromnu političku snagu objektivno davati i narastajući broj do prosjačkog štapa dovedenih radnih slojeva. Onih koji su – posle decenija opijenosti nacionskom demagogijom i bajkama o švedsko-švajcarskim blagodetima tranzicije i privatizacije – na svojoj koži osetili svu oporost te istorijske varke i shvatili da su najveće i najmasovnije žrtve tih zabluda oni, nihova deca i njihova budućnost, a najveći dobitnici šačice njihovih “vođa” i tanak lopvski sloj naprasno krezovski obogaćenih tajkuna, na čijim ramenima te „vođe“stoje i kojima sve očevidnije jedino javno i politički služe. A shvataju i da se toj novoj lumpen-buržoaskoj klasi i tome trendu moraju borbeno i solidarno suprotaviti da bi što pre došlo do istinskih promena takvog stanja, koje će u osnovi promeniti društveni položaj onih koji žive od svoga rada.

To je, pak, moguće samo radikalim ustavnim reformama, koje su neostvarive bez snažnog ustavotvornog pokreta. U taj će se ustavotvorni pokret, dakle, potencijalno slivati – i moraće ga podržati – pobunjene opštine i regioni Srbije, velika većina građana i građanki Vojvodine i ogroman broj egzistencijalno ugroženinih pripadnika sveta rada i njegovih sindikalnih i strukovnih organizacija iz svih delova zemlje.

Uprkos svih onih moćnih sila, kojima će mu se – ne birajući sredstva – pokušavati da suprodstavi moćni desni establišment i još uvek veoma uticajni nazadnjački deo bića Srbije, taj pokret mora pobediti. Jer, društvo nema drugu, prevazilazeću alternativu i zato samo takav pokret može izvršiti bitne naloge vremena, koje zahteva i nameće – kao neminovnost – unutrašnja logika onog istog istrijskog procesa koji je iznedrio i ovako sveobuhvatnu društvenu krizu.

III. Vojvodina i ustavne reforme

Treća, ne manje praktično – politički značajna, premda lakše ostvariva pretpostavka, tiče se pitanja kako u Vojvodini – s obzirom na ovako viđene ukupne društvene procese i političke trendove u zemlji, a i s obzirom na specfičnosti panonskog političkog miljea – konsolidovati politički delotvornog nosioca/subjekta borbe za ovakve promene? U traženju odgovora na ovo pitanje nephodno je ukazati na one osobenosti političke scene Vojvodine, koje za taj odgovor smatram najrelevantnijim:

a) vodeće političke institucije, narodi i građani Vojvodine nisu osamdesetih godina imali snage, iz razloga u koje ovog puta ne mogu ulaziti(2), da se odupru stampedu populistčkokog nasrtaja srbijanske nacionalističke kontrarevolucije na autonomiju i politički subjektivitet Pokrajine. Međutim, nesumnjiva većina Vojvođana nikada nije prihvatila stanje stvoreno“jogurt revolucijom“1988. , niti ustavni polžaj Pokrajine nametnut famoznim miloševićevskim ustavom. Sva istraživanja javnog mnjenja u Pokrajini to neprihvatanje uverljivo potvrđuju već dvadeset godina, a referendumsko NE izrazite većine građana i građanki Vojvodine tzv. “mitrovdanskom ustavu“ toj je istini dalo po prvi put plebiscitarnu snagu.

b) izvorno vojvođanske demokratske političke snage, osećajući takvo političko nastrojenje Vojvođana, ubrzo nakon sloma autonomije, artikulisale su se politički u nekoliko regionalnih partija i partije skoro svih manjinskih naroda, kao i u vrlo delotvorne regionalne organizacije civilnog društva, i formulisale svoje političke platforme borbe za dostjansveniji ustavni položaj Pokrajine, za reafirmaciju njenog poreknutog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta i za povraćaj njenih grubo poništenih istorijskih prava.

Treba baš ovde ukazati na suštinski važnu političku istinu da su skoro sve partije manjinskih vojvođanskih naroda, pored ciljeva koji se tiču borbe za njihova ugrožena manjinska prava, kao svoj prirodni i strateški, i aktuelni cilj istakle borbu za punu ustavnu autonomiju Vojvodine. Jer, samo u okviru nje vide sigurne pretpostavke i trajne garancije i za ostvrivanje svojih legitimnih narodnosnih prava.

Povremeno su vojvođanske partije i nevladine organizacije uspešno dosezale i momente visokog stepena idejnog ujedinjavanja oko toga šta su aktuelni politički zahtevi i dugoročna stremljnja izvorno demokratske Vojvodine( Manifest za autonomnu Vojvodinu;Predlog za promenu ustavnog položaja Vojvodine; dokumenta Vojvođanskog saveza i, naročito, rezolucije tri vojvođanske konvencije); povremeno, ali znatno ređe, uspevale su one da se – na duže ili kraće vreme, odnosno potpunije ili manje potpuno – ujedine i strateško – politički(Koordinacioni odbor potpisnika Manifesta; Vojvođanski savez; Vojvđanski pokret, etc. ); a najređe i, nažalost, najmanje uspešno su uspevale da se ujedinjuju akcionopolitički i izborno.

c) stoga se, s puno razloga, može reći da – od obaranja autonomije Vojvdine do danas – slovi istina da je izrazito većinsko raspoloženje građana i naroda Vojvodine u korist njenih daleko većih konstitutivnih prava permanentno u uočljivom raskoraku sa sposobnošću političkih organizacija koje se u Pokrajini deklarišu kao provojvođanske da to raspoloženje artikulišu u strateški stameno postojan, idejno koherentan, akciono jedinstven borbeni političkiipokret i u pobedonosni izborni vojvođanski blok. Razlozi za takav raskorak su i mnogobrojni, i raznorodni, pa bih ovde pobrojao samo one koje smatram ključnim:

1) Jedan je objektivan, koliko i bitan: prve godine političke okupacije Vojvodine, a i desetak onih godina koje su „ jogurt revoluciji“ prethodile, protekle su u znaku stravičnog medijskog i javnog linča svega i političko – propagandnog obračuna sa svime što je vojvođansko i autonomističko, pogotovo sa svime što se drznulo da vojvođanske interese, stremljenja ii vrednosti organizovano i javno brani i zastupa. To je u Pokrajini stvorilo osećanje kolektivnog straha od zagovaraanja njihove politike, a pogotovo od učlanjenja u provojvođanske organizacije i od javnog demonstriranja političke podrške njihovim programima, što se jako nepovoljno odrazilo na masovnost, razvoj i finansiranje tih organizacija. A s obzirom da se ni u postmiloševićevskoj Srbiji takav odnos režima prema autonomiji Vojvodine i snagama koje se istinski za nju bore nije u biti promenio, nego je sve do danas na perfidniji način ostao isti, ostao je i taj kolektivni strah od njih još uvek vidljivo i snažan, i široko rasprostranjen: i danas biti uz njih i sa njima isto je – po aršinima srbijanske političke elite i političkih republičkih vrhuški, i medija koje oni kontrolišu – što biti i protiv nacije, i protiv patrije.

2) Drugi su razlozi toga raskoraka nesumnjivo subjektivni, bez obzira na to što su i oni samo osobeno voj – vođanski izraz onoga što su boljke ukupne političke scene Srbije i svih zemalja u tranzicijii. Naime, one vojvođanske plitičke stranke, koje su, zahvaljujući pre svega podršci svih provojođanskih snaga i biračkog tela koje njima veruje, postale u nekom trenutku parlamentarne, brzo su oboljevale od napadnog liderstva(neki tu pojavu sarkastično odavno kvalifikuju kao „nagli izliv povelike vlasti u nemudre mozgove njenihi nosilaca“), kao i od karijerisičkog vlasohleplja i materijalne gramzivosti njihovih partijskih vrhova. To ih je neizbežno sunovraćivalo u svakovrsno nagodbenjaštvo, uključujući tu i nagodbe kojima su trenutni polilitički ili materijalni liderski i uskostranački interesi plaćani izneverom stratških ciljeva i prodajom trajnih interesa naroda i građana Vojvodine, kao i od srbijanskih nalogodavaca štedro nagrađenim razbijanjem jedinstva politčkih snaga koje se u Pokrajini za te ciljeve i te interese iskreno bore. Te su slabosti neizbežno morale da u vojvođanski orijentisanom biračkom telu izazovu apatiju i nepovernje u iskrenost i doslednost njihove politike i da vidno utiču na slabljenje digniteta onih stranaka i kredibiliteta onih vođa koji se deklarativno grlato zalažu za korenite promene ustavnog položaja i dugoročne interese naroda i građana Vojvodine, a u stvarnosti njima svakodnevno i naveliko politički i na sve druge načine trguju. Zbog tih boljki neki su lideri i stranke nestali sa vojvođanske političke scene, ali je šteta koju su naneli Vojvodini daleko veća od njihovog ličnog ili stranačkog ćara, kojim su za to isplaćivani od onih vodećih beogradskih centralista i njihovih panonskih filijala sa kojima su mešetarili i prodavali „vojvođansku autonomističku veru za karijerističku srbijansku večeru“.

U velikoj je danas opsnosti da slično prođe i LSV i lider i njen osnivač i neprikosnoveni lider Nenad Čanak, uprkos svojih neospornih ličnih i zasluga LSV za razmah borbe protiv miloševićevke despotije nad Vojvodinom, za početke širenja autonomističkih ideja među mladima i njihovu javnu reafirmaciju i promociju tih ideja, za hrabru i delotvornu odbranu prava manjinskih zajednica u vreme kada je na njih etnogenocidno brutalno nasrnula crno – čemerna sloboradikalska šoveno – desnica, kao i za zapaženi i odlučni antiratni angažman u godinama kada su suludi ratovi krvavo harali prostorima druge Jugoslavije.

Bez obzira na sve te zasluge, lideri LSV i se kad – tad moraju suočiti sa pitanjem svoga odnosa prema svome provojvođanskom okruženju, a posebno prema porodici onih vojvođanskih snaga koje su sada okupljene na platformi Treće vojvođanske konvencije. To je, uveren sam, isto onoliko neophodno koliko to lideri LSV još uvek bandoglavo – i na štetu svih – uporno neće da prihvate i da shvate da to prevashodno od njih zavisi.(3)

Mnogi su razlozi zbog kojih sam uveren da u neposredno predstojećem periodu platfoma Treće vojvđanske konvencije i snage koje su je iznedrile moraju biti stožeri stvaranja onog svevojvođanskog političkog bloka, koji treba da postane uticajni subjekt borbe za rešavanje vojvopđanskog pitanja na trajnim konstitutivnim osnovama i da je učini delotvornom, uprkos svim gore pobrojanim otežavajućim okolnostima i subjektivnim teškim boljkama:

– p r v o, zbog toga što je ta platforma istovremeno i koherentno izvedena iz osvedočenih istorijskih političkih i tekovinskih konstitutivnih prava naroda koji u Vojvodini vekovima sužive i iz njenog političkog reginalnog subjektiviteta; zatim – iz suštinskih obeležja nove istorijske i državnopravne situacije nakon što je Republika Srbija( sa Vojvodinom u svome sastavu), bez svoje volje, postala samostalna država, a Kosovo jednostrano proglasilo svoju nezavisnost; i najzad – izvedena je iz onog korpusa politčko – pravnih dokumenata evropske zajednice, kojima ona svim istorijski prepoznatljivim regijama osigurava poštovanje njihovog regionalnog političkog subjektiviteta, visoko autnomnog državno – pravnog statusa i obavezuje na konstitutivno priznavanje i poštovanje njihovih neprikosnovenih regionalnih prava sve države – članice, kao i one koje joj pristupaju ;

– d r u g o, zbog toga što ta platforma izražava autentičnu političku volju političkih i duhovnih elita svih naroda i svih subregija koje tvore Vojvodinu kao evropski priznatu regiju i kao društvo prepoznatljivo samosvojno zbog svoje osobene istorije, svoje multikulturalnosti, višekonfesionalnosti i mnogonacinalnosti. Rečju, to je – i po svom karakteru, i po snagama koje su ga iznedrile – dokument koji izvire iz suštine onog subcivilizcijskog identiteta, koji tvori biće vojvđanskog društva i onog istorijskog procesa čiji je to društvo osobeni rezultat; i

– t r e ć e, platforma Treće vojvođanske konvencije najneposrednije, najcelovitije i najdelotvornije izražava političku volju one Vojvodine koja je rekla razgovetno plebiscitarno NE aktuelnom Ustavu, što joj daje izrazito demokratski politički legitmitet i kredibilitet, a što čvrsto obavezuje sve političke snage koje su se borile za bojkot ustavnog referenduma da se odlučno zalažu za temelljite ustavne reforme u državi Srbiji i za dostojanstven ustavni položaj Pokrajine u njoj.

To je, dakle, politička platforma što u Vojvodini i odlikuje i oblikuje onu političku opciju i onu istorijsku tendenciju, koja prevazilazi brojne parcijalne programe i vidove borbe za interese Pokrajine, jer oni podanički podatno pristaju na „ onoliko autonomije koliko centralistički vrhovi Republike hoće da nam daju“. Istovremeno, taj program razgovetno i energično odbacuje one ekstremne platforme i snage, koje smatraju da Vojvodina treba da se otcepi od Republike Srbije. Odbacuju ih zato što (inače malobrojni ) zagovornici takvih zahteva ne razumeju istorijske težnje pre svega ovdašnjeg većinskog, srpskog naroda da Vojvodina trajno bude u državnoj zajednici sa Srbijom;dakako, na ravnopravnim osnovama i pod uzajamno usaglašenim uslovima, dakle – ni pod Srbijom, ni van zajedničke i složene državne zajednice sa njom. A odbacuju tu opciju i zato što je ona taktički izrazito štetočinska, jer i u Vojvodini, i – naročito – u Srbiji jača upravo one agresivno unitarističke i nacionalističko – centralističke snage koje su Vojvodinu i dovele u ovako ponižavjući položaj u kavom je već dvadeset godina.

Sa izuzetkom LSV, svi organizatori bojkota ustavnog referenduma u Vojvodini, uključujući tu i PO LDPV, sudelovali su aktivno u izradi, a skoro svi i u usvajanju Rezolucije Treće vojvođanske konvencije. Stoga se može sa sigurnošću reći da je ta Konvencija konstruktivni nastavak toga bojkota: nastavak zato što je jasno da je – uprkos bezobzirnosti sa kojom je partiokratska srbijanska ustavotvoračka vrhuška ignorisala poruke prethodne, Druge vojvođanske konvencije, održane jula 2006. (dakle, upravo uoči početka rada na zlosrećnom „mitrovdanskom ustavu“), Treća konvencija odlučno ukazala na šta to Vojvodina bojkota ne pristaje i šta ona neće; a i konstruktivna zbog toga što je ta konvencija srbijanskoj političkoj eliti javno ponudila baš u ime Vojvodine bojkota (dakle – izvorne i većinske) častan izlaz iz ustavnog ćorsokaka u koji su zemlju uvalili svojim oktroisanim „ mitrovdanskim“ nedonoščetom. Izlaz – u vidu postizanja demokratskog i plebiscitarno potvđenog istorijskog dogovora o trajnim političkim I konstitutivnim osnovama ustrojstva zajedničke moderne države Srbije.

Prevalentno centralističko-etatistička prestonička elita – uključujući tu i institucije sistema, i politčke stranke, i medije – javno i dalje tu ponovo pruženu vojvođansku ruku pokšava nojevski plitkoumno da omalovažava i ignoriše, a stvarno čini sve da političke snage koje se bore za oživotvorenje stavova Konvencije politčki obeshrabri, razbije, marginalizuje i izopšti iz javnog i političkog života zemlje. U funkciji toga je i donošenje antiregionalističkog Zakona o političkim strankama(4) i antidemokratsog Zakona o medijima, projekcija Zakona o regionalizaciji, opstrukcija rada Nacionalnog saveta za decentralizaciju(5), a naročito antivojođanska javna dreka i politička konfuzija stovrena oko davanja „prethodne“ saglasnosti republičkog parlamenta na Statut APV, koji je oktobra 2008. u ustavno pravovaljanom roku predložila Skupština APV. Kako god ko bude ocenjivao ishod te bahate ujdurme, koju su oko davanja sglasnosti na Statut APV zakuvali srbijanski politički vrhovi na čelu sa DS i B. Tadićem, ponižene vojvođanske institucije, koje nota bene imaju nesumnjivi izborni legitimitet, kao i uvređeni građani i narodi Vojvodine shvatili su šta im je poručeno: ona država Srbija koju ti vrhovi predstavljaju može – ako joj se prohte – da u odnosu na prava Pokrajine ne sprovodi čak ni onaj Ustav koji je kabadahijski Vojvodini ona nametnula!

Na takav bahati odnos, i na Ustav koji ga omogućava, Vojvodina istorijski nema pravo, a strateški ne sme da pristaje; politički, ona ga odbija energično, sagnušanjem i sa – za sada – potmulim gnevom. To nepristajanje i odbijanje zakonomerno će intenzivirati i ubrzati okupljanje Vojvodine nepristajanja oko snaga Treće vojvođanske konvencije, kao straeški kredibilnog, realno već uveliko politički konsolidovnog i stoga potencijalno delotvonog subjekta i stožera strateškopolitičkog i akciono – koordinirajućeg objedinjavanja provojvođanskih demokratskih snaga „post-statutarne“ Vojvodine u politički artikulisani široki svenacionalni vojvođanski pokret.

To je, rečju, ogovor na pitanje subjekta /nosioca budućih borbi za promene u Vojvodini: taj subjekt mora što pre izrasti u svevojvđanski, mnogonacinani i sveujedinjujući poltički blok i pokrenuti delotvorni ustavotvorni pokret, kakav je oko sebe u zametku već okupila Treća vojvođanka konvencija i njeni organizatori. Novi zakon o političkim strankama nanosi, neizbežno, ne male štete tempu konsolidovanja toga bloka i toga pokreta, jer je – upravo u trenutku kad je takva kosolidacija sudbonosno važan prioritet – on kao pitanje samoopstanka nametnuo grozničavo preugrupisavanje regionalnih partija, pa možda i nestanak nekih od njih. Ali, u krajnjoj liniji, ni to neće ni uništiti, ni trajno oslabiti snage koje u Vojvodini odlučno traže ustavne refome, i sve su jedinstvnije u tome šta traže.

Tim pre što svi ostali politički, ekonomski i socijalni procesi u Pokrajini i zemlji u celini tim zahtevima daju dodatnu i pobedonosnu snagu.

IV. Novi Statut APV i vojvođansko pitanje

Danas je pitanje svih pitanja – sudbinski važno za provojvođanske snage kao aktuelni politički zadatak, a sudbonsno za budućnost Vojvodine – kako dalje? Da bi se životvorno odgovorilo na to pitanje, treba svakako precizno oceniti šta je suština četrnaestomesečne halabuke podignute oko Statuta APV i platforme sa koje se halabučilo; kojim je političkim snagama u zemlji ta platforma i politička strategija, a ta halabuka tekuća politika, a kojima je perfidni i u celofan zavodljive „europejske“ retorike upakovani prikriveni centralistički interes? Koji su trenutni i javni, a koji stvarni i trajniji i politički efekti te histerične i iznurujuće uporne medijske antivojvođanske dreke, koja se – u nešto blažoj fomi, a sa istim ciljem i sa iste platforme – nastavlja (na primer, na način pokretanja postuka za ocenu ustavnosti Statuta APV i Zakona o prenosu ovlašćenaj…) i nakon što je Statut proglašen?

Pored napred već rečenog, ponudiću još nekoliko, po mom sudu, bitnih ocena i elemenata za odgovor na ta važna pitanja:

a) rasprava o Statutu APV – i po načinu, i po nosiocima, i po sadržini i tonu onoga grlato izgovorenog, a naročito po svojoj suštini – delo je i politički planirana kampanja onog pozadinskog „svetog saveza“, koji čine nacionalističko-centralistički delovi srbijanske intelektualne elite, borbeno kleronacinalističko krilo u vrhovima SPC i personalna unija onih partiokratskih vrhuški koje su, u sprezi sa prve dve grupacije, najodgovornije i za nametanje vlastitom narodu u celini i, posebno, narodiima i građanima Vojvodine, važećeg unitarističkog Ustava. Taj je neformalni, ali veoma uticajni „sveti savez“ povlačio i koordinirao kako poteze stranaka opozicione, unitarističko – centralističke turbo desnice, tako i poteze – uključujući tu i činjenje i nečinjenje – najvećeg dela stranaka na vlasti, pa i onih parlamentarnih partija koje formalno ne pripadaju koaliciji na vlasti, ali čije vođe ona politički i navigava, i kontroliše. A već dugo, još od vremena „događanja naroda“, taj skoro svemoćni“politbiro u senci“ ima svoja snažna uporišta i u značajnom delu najuticjnijih medija.

Vehementnost i brutalnost kampanje koju je duže od godinu dana taj „savez“ – dosledan svom strateškom naumu da svaku javnu pomisao na samosvojnost Vojvodine treba u korenu i konačno zatrti – raspomamljivao, pretvorio je tu kampanju u najjači udar na autonomiju i biće Vojvodine posle famozne „Jogurt revolucije“ 1988. Ta bezobzirna antivojvođanska haranga – i po metodu i sadržini, i po suštini, pa i po najvažnijim akterima – neoborivo je uverljiv dokaz da i sadašnja srbijnska politička i nacionalna elita poglavitim svojim delom ostaje privržena ciljevima i politici S. Miloševića, koga je uostalom kao „novog vožda“ ona i stvorila, i ustoličila, da bi u sumrak njegove „ere“ ona perfidno podržala i njegovo svrgavanje, u pokušaju spašavnja tih, zapravo njenih strateških nacionalnih ciljeva od konačnog, dakle – od istorijskog poraza. Metaforički rečeno, ta antivojvođanska histerija novi je krupni dokaz da aktuelnom državom Srbijom,, umesto ćosićevsko – klerikalističkog miloševićevizma danas upravlja ćosićevsko-klerikalistčki vojislavizam, što može biti sasvim pristalo ime za novi i prividno paradoksalni vid „ višepartijskog jednoumlja“. Suština i zajednički imenitelj toga osobenog „fenomena“ jeste nepatvoreni srbounitarizam i apsolutistički centralizam, koga robusno tvrdo zagovaraju dva Vojislava – onaj“ haški“i ovaj „mitrovdansk, “ kao i donedavni „radikalski korifej i ljuti šešeljevac T. Nikolić, sada premunduren u tesni „naprednjački (čuj – ni manje, ni više nego baš – naprednjački!) frak“ i sloba – jugend „socijalista“ Dačić, a na prividno meki, u kvazi – jevropejsku i kobojagi „pacifističku“ demagogiju zaodenuti način, i „čika Dobričino duhovno mezimče“ Boris Tadić i bulumenta satelitskih lidera i stranaka iz njegove DS – orbite i šire predsedničke para – koalicione svite;

b) ostaće u analima istorije država kao apsurd zapisano da je rasprava o Statutu APV – tokom koje su najtvrdokorniji njeni bojovnici slavodobitno, osvetnički i sa omalovažavanjem naglašavli da je reč o ordinarnom i pukom „podzakonskom aktu“ (baš tako – podzakonskom!) – trajala celu godinu i kusur dana duže od rasprave o samom Ustavu i zakonima iz kojih je taj „akt“ izveden i u čije je mengele još pre svog „rođenja“ taj Statut osuđen da bude brutalno sapet. Razlozi za tu četrnaesomesečnu orkestriranu i bučnu unitarisičku antivojvođansku“svirku“ su višeslojni i dobro osmišljeni:

prvo, njome je trebalo ponovo dodatno javno izblatiti sam pojam autonomije, ocrniti i i „osveženom“, “novoanalitičarskom“retorikom (recimo, antonićevsko – vukašinovićevskom) iznova demonizovati bilokakvu pomisao na konstitutivnu samosvojnost Vojvodine i posebnost njene ukupne istorije i istorije Srba – Vojvođana. Iznova je oprobanim metodama trebalo prokazati i pred generacijama koje ne pamte vreme jogurt – nasrtaja na biće Vojvodine, pogromaške „seče panonskih kneževa“ I masovnih antivojvođanskih „diferencijacija“ „ razobličiti“ kao antipatritske svaku pretenziju Vojvodine na politički subjektivitet i svako pozivanje na njen regionalni identitet i iznova satanizovati sve u Vojvodini koji na njima uporno insistiraju. Rečju, cilj te violentne i dobro uvežbane dreke bio je – ponovo satanizovati svaki zahtev za dostojanstvnim ustavnim položajem Pokrajine u Republici Srbij kao antidržavno „zagovaranje secesije“ i kao razorno opasni „separatizam“ i time iskompromitovati i moralno i politički „dotući“one snage koje su uspešno organizovale bojkot važećeg, a Vojvodini očevidno nametnutog Ustava i posle toga sazvale Treću vojvođansku konvenciju;;

drugo, trebalo je poslati narodima i građanima Pokrajine razgovetnu gazdačku poruku da će Vojvodine i njene autonomije biti – kao što to i sam Ustav izričito kaže – samo onoliko i samo dotle koliko i dokle to hoće i dopuštaju partiokratski srbijanski vrhovi, kao nerprikosnoveni gospodari unitarističke i ulltra – centralistički uređene države. Time se želela u zametku dotući vojvođanska i svaka druga inicijativa za promenom „mitrovdanskog“ Ustava. U tom smislu, stvarni cilj ove grlate kampanje zapravo nije ni bio onaj proklamovani – da se spreči donošenje Statuta APV, jer – Statut takav kakav je jedino i mogao da bude samo dograđuje unitaristički Ustav, nego da se izvrši pravovremena i preventivna mobilizacija „mrtvih straža“ unezverenog srbo – centralizma pred nadirućim i sve politički snažnijim zahtevima za neizbežnim promenama ustavnog položaja Vojvodine i za temeljitom ustavnom decentralizacijom i regionalizacijm države Srbije;

treće, razgovetno jasno je trebalo staviti do znanja međunarodnim faktorima da vojvođansko pitanje, kao isključivo unutrašnje političko pitanje, srbijanska politička elita smatra rešenim za sva vremena „mitrovdanskim ustavom“ i da to rešenje – bez žurbe i po svojoj volji – ona formalnopravno sada samo dokrajčuje i „cementira“ Statutom kao trećerazrednim podzakonskim aktom. Otuda je bitne odredbe i preambulu konačnog teksta Statuta – sa ne malom dozom uvredljivo cinične simbolike – ona baš preko nekada perspektivnog i ljubljenog „Slobinog omladinca“, a sada revnosnog i robustnog Tadićevog poklisara SPS – Dačića izdiktirala Skupštini APV, a preko Tadićevog prilagodljivog i za sopstvenu karijeru večito zabrinutog DS – gaulajtera za Vojvodinu Pajtića privolela je da taj, tako grubo falsifikovani, pa Skupštinij podmetnuti akt, ona sama proglasi kao tobože svoj; i,

najzad, cilj te kampanje je bio i da iznuri i – ako treba i pocepa – koaliciju koja upravlja Skupštinom APV i da je natera da takav diktat prihvati, da slomi njenu volju do mere da, napr. , odustane od onog bitnog dela preambule, kojim je ona umesno temeljila svoj izvorni predlog Statuta i na istorijskom pravu Vojvodine na autonomiju, kao i od niza drugih odredbi koje fasadu i dekor nesuštinske autonomije inaugurisanu Ustavom čine tim predlogom Statuta bar manje ogoljenim i odurnim;

c) U javnosti izvorno demokratske Vojvodine su svi ti naumi „svetog saveza“ srbijanskikih centralista pravovremeno očitani. Sa izuzetkom ovog poslednjeg cilja – političkog slamanja Skupštine APV – koji je delimično i ostvaren zahvaljujući kameleonskoj prirodi prepokornih čelnika DS i nagodbenjaštvu vođa LSV – ta je dugotrajuća prpagandna halabuka samo povećala i produbila nepoverenje manjinskih naroda u spremnost srbijanske političke vrhuške da njima ikada osigura suštinsku ravnopravnost, a Vojvodini istinsku ustavnu autonomiju. U velikom delu srpskog naroda koji živi u Pokralini, pak, ne samo da je razgorela već dugo tinjajući gnev prema sebi, nego je izazvala – po prvi put u poslednjh nekoliko decenija – i otvorene javne izlive besa i ogorčenosti zbog uvredljivh optužbi građana Vojvodine za sepratizam, zbog jopš jednom ispoljenih dušebrižničkih sumnji u sposobnost ovdašnjeg srpstva da bez srbijanskih tutora samo spoznaje vlastite trajne interese i zbog neoprostivog nipdaštavanja njegovih istinskih i iskrenih, istorijski višekratno potvđenih vekovnih težnji da na ravnopravnim osnovama Vojvodina trajno sa Srbijom bude u zajedničkoj državi.

Sem toga, uprkos svih napora DS da ih uveri kako su im ovakvim Statutom Boris Tadić, DS i Srbija usrćiteljski „podarili“ autonomiju kakvu nikada nisu ni imali, niti sanjali – Vojđanima je masovno jasno da su umesto veće dobili znatno manju autonomiju. Tačnije, da je Pokrajina mesto bilokakvih stvarno izvornih funkcija dobila samo zakonom poverene poslove, da je i dalje bez svojih ustavno garantovanih izvora finansiranja i vlastite imovine, odnosno – da ima privid autonomije, što nesuštinska autonomija jedino i može biti, da je autonmija na koju je osuđuju Statut APV i Zakon o prenosu nadležnosti zapravo nadzirana i fasadna, a ne istinska autonomija.. Rečju, da je takvim ishodom mučne debate o Statutu vojvođansko pitanje kao krucijalno ustavno i najkrupnije politčko pitanje zemlje zaoštreno do mere da postaje latentno izvorište opasnih kriznih napetosti i u državi Srbij, a potencijalno i u njenim odnosima sa zemljama regiona i Evrope.

* * *

Može se, sa velikom sigurnošću, tvrditi: proglašavanje ovakvog Statuta APV označava ulazak u novu fazu dramatične, potencijalno sve oštrije i sve odlučnije borbe za promenu ustavnog položaja Vojvodine i osiguranje njene kostitutivne ravnopravnosti u složenoj, zajedničkoj, savremenoj evropskoj državi Srbiji.

Jer, narodi koj u Vojvodini žive ne mogu i neće pristati na njeno, ponovo intenzivirano sistemsko zatiranje, na šta je osuđena ovakvim Statutom, ovakvim Ustavom i ovako suludo antiistorijskom i kratkovido autoritarnom srbijansom politikom. Srbijanska politička elita srlja u nove opasne zablude ako misli da je ovom antivojvođanskom drekom i ovim vazalnim Statutom bilo koga u Pokrajini zaplašila, da je ikoga ovde pridobila za sebe (sem onih koje je otetim vojvođanskim novcem jeftino kupila) Ili, pak, da je tom drekom i drakonskim avntivojvođanskim Zakonom o političkim strankama dotukla snage koje su organizovale bojkot „mitrovdanskog“Ustava, organizovale i sazvale Treću vojvođansku konvenciju i ovih meseci pružale odlučan javni otpor silovitoj i nasilničkoj antivojvođanskoj halabuci i unitarističokj ostrašćenosti sa kojom se ponovo nasrnulo na prava i dignitet Vojvodine kao regije i naroda i građana koji u njoj žive.

Te se snage upravo ovih dana uveliko prestrojavaju i pripremaju da i u nametntim otežanim uslovima ponesu teret predsojeće velike i neizbežne borbe za korenite ustavne i demokratske reforme društva i države. One su svesne istine koju je još janura strahotne 1993. godine učesnicima Okruglog stola „Autonomija Vojvodine juče i danas“ uputio u Beč već izgnani i vispreni Bogdan Bogdanović: “Sada, kada vam se bezrezervno pridružujem u vašoj borbi za slobodnu Vojvodinu, za Vojvodinu izvan domašaja haračlija i harambaša, podsećam vas da braneći sebe, branite najplemnitije u srpstvu i ono što je najplemenitije u dušama svih naroda Vojvodine“.

Baš zato što Vojvodinom i danas – i to tobože sa“ pravom“, ponovo grubo nametnutim njenim građanima važećim Ustavom – politički pustopaši, a ekonomski i dalje bezdušno harači još dosta unitarističko-centralističkih srbijanskih harambaša i njihovih panonskih skutonoša i čankoliza – i onih iz paklenih devedesetih godina, i ovih kvazijevropejskih, žutoliko postdosovskikih, lično sve bogatijih što je Vojvodina siromašnija – Pokrajina se mora za takve reforme odlučno izboriti.

A izboriće ih onoliko uspešno, koliko se odlučno, udruženo i promišljeno – u sadejstvu sa narastajućim brojem onih u samoj Srbij, koji koji su sprmni da konačno od unitarističkih haračlija i nacionalističkocentralističkih harambaša odbrane i trajno oživotvore „ono najplemenitije u srpstvu“ – budu za takve reforme borili. Jer, snage koje su protiv tih reformi su i moćne, i brutalne i već odavno ujedinjene u osvajanju i odbrani vlastith pozicija i vlastohlenih ciljeva. I utoliko razjarenije što su svesnije neizbežnosti reformi koje će ih konačno razvlastiti.

Slutim da je budući ustavotvorni pokret u Vojvodini i njegovi saveznici u Srbiji osuđen da sledi koliko prividno očajničku, toliko i suštinski optimističku misao najvećeg srpskog duhovnog reformatora Vuka Karađžića, koji je – suočen, kao i svi reformatori, posebno na ovim prostorima, sa naizgled nesavladivim protivnicima svojih reformi – proročanski dalekovido i prkosno izgovorio: “Ne da se, ama će se dati…“

U tom jednostavnonom iskazu sadržana je i opomena protivnicima reformi da se ne suprodstavljaju neminovnim promenama, i apel razumnima u nacionalnoj eliti da se priključe snagama koje promene traže, i poziv tim snagama da se ne plaše moćnih neprijatelja reformi i ne kolebaju se u sukobu sa njihovim nazadnjakim otporom

Voleo bih da javnost i u Vojvodini, i u Srbiji baš tako razume i očita i poruke ove angažovane političke rasprave.

1. Kad kažem „nekoliko ustava“ mislim na najviše tri, koliko je do osamostavljivanja Kosova bilo konstitutivnih entiteta na prostoru Republike Srbije. Pojam “geo-istorijska pokrajina” podrazumeva te tri prepoznatljive, istorijski i ustavnopravno odavno konsolidovane i neosporno po svom biću samosvojne i različite geografske regije, koje su do jedniostranog osmostaljenja Kosova tvorile integralnu teritoriju Republike Srbije. Upravo zbog različitosti tih entiteta,a posebno stoga što je među njima jedino pokrajina Srbija dugo bila suverena i međunarodno priznata država, u novom ustavnom ustrojstvu, one se ne mogu tretirati na isti način,usled čega novoustrojeni federalizam mora biti izričito osoben,dakle – naglašeno asimetričan.
Za slučaj da se Kosovo,odlukama međunarodanih faktora i/ili ivoljom naroda koji tamo žive, ponovo reintegriše u sastav državeSrbije-u šta ovaj autor, inače, ne veruje-sa političkim predstavnicima svih naroda Kosova bi se svakako morao takođe postići posebni i u nizu elemenata drugačiji istorijski dogovor o prisajedinjenju federalnog Kosova složenoj državi Srbiji , čije bi postizanje, naravno, bilo daleko izglednije i lakše ostvarivo ukoliko ga Srbija i Vojvodina već postignu i počnu sprovoditi.
Konstitutivni akti eventualnih novoustanovljenih regija i Grada Beograda mogli bi se, pak, zvati “Osnovni zakon “, “Statut” i sl., što Poveljom svakako treba politički utvrditi.

2. O tome sam dosta opsežno, mada ipak nepotpuno, samo delimično i posredno, govorio u serijalu, nedavno kao feljton objavljenom u listu “Danas“, koji je kao celovita šira rasprava potom publikovan pod naslovom “Kraj ustavne autonomije Vojvodine-početak kraja avnojevske Jugoslaviije“ u zborniku “Jogurt revolucija1988 – Vojvodina od Ustava do Statuta“ (Vojvođanski klub & Agencija MIR, Novi Sad 2009.)

3. LSV je – da taj apsurd samo malo ilustrujem- nedavno,na jednom odsvojih kongresa , usvojila posebnu Povelju o Vojvodini, koja se u nizu bitnih određenja u veliikoj meri podudara sa stavovima Treće vojvođanske konvencije.A ipak, sve do danas, to je jedina regionalna(parlamentarna) stranka koja se nije pridružila sazivačima te Konvencije, što neizbežno izaziva nedoumice kako u njenom biračkom telu, tako i u njenom vlastitom čllanstvu, jer niko ne razume razloge u ime kojih je najstarija, a godinama praktično i najborbenija provojvođanska partija ostala svojom voljom izolovana i okrenula leđa onom korpusu političkih snaga kome prirodno i istorijski, i programatski pripada.

4. Načelno, grubo centralistički i antiregionalistički koncipiran, taj je Zakon – sračunato, pre i iznad svega – antivojvođanski .On je već izazvao niz negativnih posledica na vojvođanskoj političkoj sceni: prinudio je one vojvođanske stranke, koje su najdosledniji nosioci borbe za oživotvorenje platformeTreće konvencije, da se – u vremenu koje povodom Predloga Statuta APV na najintenzivniji i najdramatičniji način otvara vojvođansko pitanje – one koprcaju u živom blatu bezizgledne borbe za pravni i stvarni opstanak, pošto do zakonskog roka ne mogu da ostvare drakonski svirepi i za regionalne partije praktično nepostiziv census. Očevidno je da je “zakondavac“ (čitaj : B.Tadić i DS-kamarila) računao, i da i dalje računa upravo sa takvim dejstvom baš u Vojvodini toga, za istoriju savremenih borbi za evropsku demokratizaciju Srbije sramnog Zakona. A u anale strateško-političkog slepila i kontraproduktivnog strančarskog nagodbenjaštva na vlastitu i štetu Vojvodine sigurno će biti zapisano da su za taj Zakon, bez reči bar deklarativnog otpora i bilo kakvog javnog objašnjenja, glasali LSV i druge vojvođanske parlamentane stranke. Nažalost!

5. I predsednik toga Saveta N. Čanak, koji već mesecima – bar koliko je javno znano – ne aktivira Savet, oglušio se o pismeni zahtev da se sastane sa predstavnicima Koordinacionog odbora za implementaciju stavova Treće vojvođanske konvencije, kao što su to pre njega nadmeno učinili i Predsednik Republike, premijer Cvetković, predsednica Narodne skupštine Đukić-Dejanović, pa čak i “statutoborac“ Bojan Pajtić, predsednik PIV.

(Dnevnik)

(Dnevnik)

(Dnevnik)

(Dnevnik)

(Dnevnik)

U razgovoru je bilo reči o tradicionalnim vezama i uspešnoj saradnji i mnogostrukim vezama AP Vojvodine i Slovačke Republike, i o posebnoj ulozi koju u izgradnji i bogatstvu svih oblika međusobne saradnje ima slovačka nacionalna zajednica u Vojvodini.
- Nema nikakve dileme da su nacionalne zajednice ne samo simbolični nego i stvarni mostovi između naroda i država, i naše međusobno prijateljstvo i saradnja to svakodnevno potvrđuju. Vojvodina je dokazala da je briga o očuvanju nacionalnog, kulturnog, jezičkog i nacionalnog identiteta naše trajno opredeljenje i naša najveća snaga jer su u Vojvodini sve nacionalne zajednice ne samo uspešno sačuvale svoj ukupni identitet nego je to ostvareno u uslovima zajedničkog suživota, jer je APV jedna od etnički, jezički, verski i kulturno najsloženijih evropskih regija.

Nadamo se da će naše veze biti obogaćene i uspešnom ekonomskom saradnjom jer je ona važna za sve naše građane a naša tradicionalna bliskost pruža mogućnost da izgradimo mnogo bolje poslovne i privredne veze – rekao je predsednik Vlade Vojvodine dr Bojan Pajtić, i istakao da je u toku proces upisivanja u posebne manjinske biračke spiskove, što će omogućiti neposredne i demokratske izbore za nacionalnih saveta nacionalnih zajednica.
– Malo je sredina u slovačkoj dijaspori koje su tako uspešno očuvale svoj identitet i autohtonost. To nam je posebno drago jer predstavlja potvrdu da uspešno brinete o problemima manjina i o slovačkoj nacionalnoj zajednici. Slovaci su zadržali svoj identitet a istovremeno su lojalni građani i izuzetno uspešno učestvuju u svim aspektima života u Vojvodini i Srbiji. Moja poseta ima dva cilja: potpisivanje programa međusobne saradnje u oblasti kulture sa republičkim ministrom kulture i posetu Vojvodini i slovačkoj nacionalnoj zajednici. Tokom posete biće realizovani i neki konkretni projekti, kakav je pomoć za rekonstrukciju kuće Martina Jonaša – rekao je Marek Mađarič, ministar kulture u Vladi Republike Slovačke.

Govoreći o tradicionalnim vezama i aktivnostima Slovačkog nacionalnog saveta, potpredsednica Vlade Vojvodine i predsednica saveta Ana Tomanova Makanova, rekla je da Slovaci u Vojvodini imaju izuzetno dinamičan kulturni život, i da pored negovanja bogatog tradicionalnog nasleđa na koje su izuzetno ponosni, školovanja na maternjem jeziku, i uspešnog rada kulturnih institucija kakva je Matica Slovačka, postoji čitav niz drugih značajnih aktivnosti i sadržaja, od rada Slovačke redakcije u okviru javnog vojvođanskog RTV servisa, izdavanja časopisa, delovanja profesionalnog pozorišta i održavanja bijenala – pozorišnih susreta najboljih predstava slovačkih autora i savremenih tekstova na slovačkom jeziku, do negovanja amaterskog slikarstva, koje je sredine u kojima žive vojvođanski Slovaci učinilo poznatim i prepoznatljivim u čitavom svetu.

(PSINFO)

Otvarajući ovu dvodnevnu konferenciju, potpredsednica Sedlarević je naglasila da Evropska unija počiva na principu supsidijarnosti, principu prenošenja nivoa odlučivanja sa višeg na niži, koji omogućava da građani budu bliži procesu donošenja odluka a organi koji ih donose više zainteresovani za njihovo rešavanje.

„U evropskoj praksi se nedvosmisleno pokazalo da decentralizacija stabilizuje i jača državu, nikako je ne slabi, kako to protivnici decentralizacije tvrde. Zemlje koje su regionalizovane ili federalizovane mnogo bolje odgovaraju potrebama svojih građana, standard života u njima bolji, nema zabačenih i udaljenih regiona, ekonomija i privreda bolje funkcionišu, uvažavaju se secifičnosti regija, opština i gradova a građanima je lakše da se uključe u proces donošenja odluka koje se tiču njihovih života“, naglasila je potpredsednica Sedlarević.

Da je decentralizovana država efikasnija i isplativija za građane koji žive u njoj, prema rečima Sedlarevićeve, najbolje  govore i brojni primeri iz Evrope.

„U poslednje vreme gotovo sve zemlje u Evropi se decentralizuju, čak i tradicionalno snažno centralizovane kao što su Francuska ili Velika Britanija. Tu su, naravno, i primeri tradicionalno decentralizovanih zemalja, kakve su Švajcarska ili Nemačka, koje su među najbogatijim zemljama sveta, upravo zbog političke i fiskalne decentralizacije“, precizirala je Sedlarevićeva.

Potpredsednica Skupštine APV je naglasila da je neophodno učiniti velik napor i postići konsenzus svih društvenih činilaca da bi se utisak građanki i građana Srbije o neophodnosi procesa decentralizacije izmenio.

„U Srbiji je stvorena takva atmosfera da proces decentralizacije mnogi doživljavaju kao bauk što zahteva ozbiljan pristup i mnogo rada i truda kako bi se takvo mišljenje promenilo“, navela je Sedlarevićeva.

Ona je predstavila i istraživanje, urađeno za potrebe Skupštine evropskih regija (AER), koje je jasno pokazalo da su regioni koji imaju više nadležnosti uspešniji od drugih a da su države s većim stepenom decentralizacije uspešnije u ekonomskom smislu od centralizovanih država.

„Decentralizacija je naša šansa i decentralizija treba da bude sastavni deo procesa naših evropskih integracija, samo je pitanje koliko želimo i možemo da budemo efikasni“, naglasila je potpredsednica Sedlarević.

(PSINFO)