FAHRI MUSLIU: Kako nakazno bratstvo tabloida uništava ljude

22 Nov 2017

"To nije sloboda štampe ili izražavanja, to je zločin"

Oklevetan kao saradnik više obaveštajnih službi, dugogodišnji beogradski izveštač i komentator proglašen je na gotovo čitavom Balkanu biološkim ocem predsednika Srbije – ne bavi se intrigama i nema razloga da u bilo šta sumnja, neoboriva je istina da mu se iznova pripisuje špijunaža i, u boljem slučaju, “otkrivaju” se razlozi za različite stavove koje iznosi.

Ko se u poslednjih dvadesetak godina bavio novinarskim poslom u Beogradu, poznaje Fahrija Musliua, novinara Radio Jugoslavije – Programa na albanskom jeziku, i dugogodišnjeg dopisnika Rilindje, Bujkua, Glasa Amerike, Radiotelevizije Kosova (RTK), BBC- ija. Negde i nekim povodom od ovog kolege dobio je informaciju, čuo stav, porazgovarao s njim u Medija centru, ili nekoj beogradskoj redakciji. Pošto je već četiri godine u penziji živi na relaciji Prizren- Beograd, piše povremeno za dnevnik Koha Ditore, i za Al Jazeeru, objavio monografiju o Bekimu Fehmiu na albanskom (uskoro će i na srpsko-hvatskom jeziku), a trenutno sprema knjigu Etika informisanja u novinarstvu. Autor je kapitalnog dela Masakr u Suvoj Reci (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010.).

U Beogradu je često, ordinira uglavnom u poznatom kafeu Galerija, njegovi poznanici kažu da “prikuplja informacije”, odnosno da ih razmenjuje. Potpuna istina, obično ne ćuti, ali i ne drži banku. Poslednjih godina stvari su se unekoliko izmenile, kolega Fahri žrtva je grubog falsifikata, novog, bolje reći dominantnog i otvorenog, srbijanskog, uopšte balkanskog, poimanja stvarnosti i pojavnih oblika palanke; njegovu navodnu biografiju, niz grubih falsifikata, sedmičnik Tabloid povezao je sa biografijom predsednika Srbije Aleksandra Vučića – u grozomornom napisu “Fahri Musliu, biološki je otac Aleksandra Vučića.”

Reč je, dakle, o najvišem srbijanskom funkcioneru i, šta god to značilo, građaninu ove države, žrtvi koja podnosi teške trenutke u Srbiji. Adekvatnog odgovora, smatra Musliu, dosad nije bilo.

“Najpre da kažem kako mi je neprijatno to što vidim da moje navodne “kolege”; rade, šta pišu, šta objavljuju, kako razmišljaju, koliko su površni… Gomila izmišljotina, kleveta, uvreda, napisana je na moj račun, autori su se bavili jednom suludom temom koja nema veze sa realnošću i sa istinom. To je počelo januara 2010, kada je Milovan Brkić objavio tekst, preuzet iz moje knjige Dnevnik Albanca u Beogradu, gde tvrdi da sam se radovao kada Albanci ubijaju srpske oficire. Iako ja o tome ne pišem, ne pominjem srpske oficire, nego pišem o tadašnjim oficirima Vojske Jugoslavije. To je deo razgovora sa zatvorenikom vojnog zatvora; tom zatvoreniku je trebalo dati volju za životom. Ali je Brkić taj deo teksta, sa svojim komentarom, sa pozivom tužiocu za ratne zločine da podigne optužnicu protiv mene, objavio na celoj strani, nakon tri ili četiri godine po štampanju knjige. To je, znači, bio naručen tekst.

*Iz tog napisa se vidi namera da budete difamirani?

Na jednoj strani bila je i moja fotografija, predstavljen sam kao meta, a Brkić je pozvao policiju da me protera preko granice. To su bile grube insunuacije, pozvao sam Brkića telefonom i pitao “šta mu to treba, koji je cilj, i zašto objavljuje deo teksta sad nakon nekoliko godina od objavljivanja knjige.” Rekao mi je da demantujem ako hoću. Rekao sam da mi se gadi kada treba da listam te novine, a nekmoli da u njima nešto demantujem. Nije stao na tome, objavio je maja 2003. godine tekst pod naslovom Fahrijev sin i tu izneo da sam ja otac gospodina Vučića. Plod bujne mašte, jer da je hteo da se služi činjenicama sigurno to ne bi radio. Ali služio se onom izrekom “sto puta ponovljena laž postaje istina”.

*Vaša biografija je uglavnom poznata?

Istina je sledeća: Nakon završetka srednje škole, oktobra 1967. počeo sam da radim kao učitelj u osnovnoj školi u svom selu u opštini Dragaš, gde sam radio do kraja novembra 1969. godine, kada sam otišao u Bileću na odsluženje vojnog roka. Vojsku sam odslužio krajem aprila 1971. i nastavio da radim u istoj školi sve do kraja septembra 1972. godine, kada odlazim u Beograd gde sam bio upisao (vanredno) Fakultet političkih nauka. U novembru te godine zaposlio sam se u Gradskoj čistoći gde sam radio do decembra 1977, a od januara prešao u preduzeće Infostan. Od aprila 1982. primljen sam u Radio Jugoslaviju, za rad u redakciju na albanskom jeziku, a od maja 1985. postao sam stalni dopisnik dnevnog lista “Rilindja” iz Prištine a kasnije i Bujkua, budući da je Rilindja ukinuta avgusta 1990. od tadašnjeg beogradskog režima. Od juna 1993. radio sam kao honorarni dopisnik Glasa Amerike (VOA) a od juna 2005. prešao sam za stalnog dopisnika Radiotelevizije Kosova (RTK) iz Beograda, gde sam radio do kraja jula 2013. kada sam i penzionisan. Istovremeno, od januara 2007. do 2012. radio sam i za Albansku redakciju BBC. Krajem jula 2013. sam pensionisan.

*Od 2014. intenzivnije su izmišljotine iznete u vezi sa Vašim radom u novinarstvu i privatnim životom?

Oktobra 2014. hrvatski portal objavljuje intervju koji su dali Predrag Popović, i bivši radikal Ilija Petković. Oni su izneli gomilu neistina o Vučiću, da mu je stric ustaša a otac poznati kosovski Albanac iz Prizrena, Fahri Musliu. To ima i novinar Popović, u svojoj knjizi Saga o porodici Vučić. Deo toga što su tvrdili preuzeo je jedan kosovski portal, taj deo u kojem se govori o meni kao “biološkom ocu Aleksandra Vučića”. Punih pet dana bio sam medijski linčovan na stranicama portala pa i nekih novina i TV stranica na Kosovu, Albaniji, Makedoniji. Samo jednom sam reagovao na Fejsbuku i negirao tu budalaštinu kao gnusnu klevetu, moja ćerka je napisala neko duže reagovanje, a kasnije ja sam dao i intervju jednom albanskom listu iz Tirane gde sam iznosio činejnice. Sve mere je prevršila ta haranga, taj linč otišao tako daleko i tvrdili da je utvrđeno poklapanje mog i DNK Aleksandra Vučića, preko čaše iz koje sam pio vode, uzete iz lokala gde sam bio, kako je izjavio “vrlo ubedljivo”, huškač i zlotvor Milovan Brkić u jednom intervju za TV Balkan info. U tim tekstovima ima puno insinuacija kako navodno ja sam radio sa koleginiciom Angelinom (Vučić, majka predsednika Vučića) u Tanjugu i RTS, a ja sam nju prvi put video u Skupštini Jugoslavije negde 1986-7, odakle smo kao dopisnici izveštavali, ona za TV Novi Sad a ja za Rilindju.

*Niste od juče dopisnik, poznati ste i ugledni u novinarskim krugovima, kakve su bile reakcije kolega?

Nažalost, nisam naišao na podršku. Jedino se ovim slučajem nije bavio list Koha ditore, ostali su “redovno” pisali o njemu. Doživeo sam harangu na društvenim mrežama, sa različitim epitetima i pretnjama, čak su ovu “vest” objavile kao udarnu televizije iz Skoplja i Tirane.

Neki od tih portala nisu citirali izvor, neki jesu, ali ih to ne oslobađa odgovornosti. Najgore je to što kosovski Savet za štampu nije smatrao da treba da me zaštiti, konstatovali su da nisam tom harangom povređen. Iako je, očigledno, reč o mešanju u privatnost čoveka, nešto što je sveto i svim zakonima zaštićeno svuda u Evropi pa i u svetu. Bez obzira na to da li je neko na visokoj ili bilo kakvoj funkciji. A ja nisam državnik niti visoki političar, nego običan novinar, publicista – javni radnik.

*Ostali ste bez podrške, ispostavlja se da je stvoreno tabloidno bratstvo – jedinstvo u bivšoj Jugoslaviji?

Bio sam jako ogorčen, ni kosovski novinari, tamošnje udruženje, nisu me podržali. Ni Savet za štampu, upravo zato jer su u njemu ljudi sa portala koji je prvi pisao o meni i ovom slučaju. Portali u Srbiji su se ponašali isto, taj Brkić objavljivao je da “čitav Balkan bruji o mom slučaju”. Svuda su bile fotografije gospodina Vučića i fotomontaže. Najmonstruoznije od svega bilo je u avgustu ove godine, kada je na poslednjoj strani Tabloida, Brkić objavio sliku moje porodice (ja sa svoje četiri ćerke), na koju je umontirao Vučića, pod naslovom “Porodica Musliu”. Ili, u najnovijem (novembarskom) broju takođe ponavlja tekst iz 2010, sa novim pikanterijama iz njegove bujne i bolesne mašte, pod naslovom “ I sina naučio da mrzi Srbe”.

*Bilo je, a i sada je teško podneti takvu atmosferu?

Da, i dalje su fotografije, montaže, animacija na tim portalima i društvenim mrežama. Ozbiljno sam razmišljao o napuštanju Kosova, i da tražim azil u neku evropsku zemlju, jer nisam mogao da podnesem provokacije koje su upućene unucima u školi, “vaš ujak je Vučić”, mada to nisam rekao porodici. Sa porodicom imam veoma zdrave i iskrene odnose i imam njihovu punu podoršku u svemu što sam radio i radim. Mada mi je i posao otežan: svako moje istupanje u javnosti – govorim sada o onima koji me ne poznaju – praćeno je sumnjama, da li govorim kao neko ko je otac Srbinu, za čije interese radim i slično. Ako kritikujem kosovsku vlast, zašto to radim, i da sam živeo dugo u Beogradu pa to ima uticaj na mene i da sam saradanik UDB, BIA. Ako kritikujem vlast u Beogradu, onda sam neprijatelj Srba i Srbije, da sam “saradnik Sigurimija”, kao što je “otkrio” ovih dana na nekoj TV emisiji “poznati” Dejan Lučić. A ja sam samo svoj, radim profesionalno svoj posao, i lični integritet i autoritet gradio decenijama, upravo zbog svojih ispravnih rigoroznih ljudskih i profesionalnih principa i kodova.
A bilo mi je, i danas je, neobično teško, zbog toga što je povređena moja koleginica Angelina Vučić, majka predsednika Vučića. Sa njom sam godinama radio, zajedno smo izveštavali iz Skupštine Jugoslavije, bila mi je dobra koleginica, i jako dobar čovek, kao što su bile i Gordana Suša, Nadežda Gaće, Mirjana Aksentijević, Biljana Čpajak… i na desetine koleginica iz cele bivše Jugoslavije. Siguran sam da i ona doživljava teške trenutke zbog našeg kolegijalnog odnosa koji je prešao u neku drugu dimenziju.

*Imate li ideju kako ovaj problem rešiti?

Mogu da preduzmem neke mere, od onih ekstermnih gde bi cena bila velika, do podnošenja tužbe za klevetu. Ovo drugo je skoro nemoguće jer dotični autor, Brkić na sudu se pojavljuje sa nekim papirom, lekarskim uverenjem i sud ga oslobađa. A saznao sam da ima preko 1000 prijava na sudu upravo zbog kleveta i laži. Ali se postavlja jedno logično pitanje: kako je moguće da neko ko ima lekarsko uverenje “da je lud” ili bolestan, može da izdaje novine i piše tekstove pod svojim imenom i pseudonimom Milica Grabar?
Odlučio sam da da idem kod predsednika Vučića, da tražim zaštitu. U septembru sam zvao njegovu saradnicu, zaduženu za štampu, ali mi je rekla da on nema vremena jer putuje za Njujork. Zamolio sam je da mu prenese moju molbu, ali dan danas nisam dobio odgovor.
Ovih dana sam bio u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, jedan sam od osnivača, očekivao sam raniju reakciju NUNS i UNS. Rekli su mi da napišem žalbu Savetu za štampu. Tražiću zaštitu i ombudsmana i OESC u Beogradu.
Brkić će verovatno ići dalje, preko mene se zbog nečeg sveti Vučiću, ja u to neću da ulazim, u neke teorije zavere, znam samo da mu nikada nisam ništa loše uradio, naprotiv. Čak mi je odvratno kada kolega kolegi radi ono što on radi mojoj porodici i meni. Jer, ako imamo problem, možemo da ga rešavamo na drugačiji način. Ostaje mi još i da se obratim javnom tužiocu, kao i da podnesem tužbu protiv Predraga Popovića i Ilije Petkovića, što ću i uraditi. Jer niko ne ulazi u činjenice, sve to ide na google, ostaje. Jer ovde nema zakonitosti, nema pravde. To može da se prekine jedino tako ako se ljudi koji to čine udare po džepu. Da je tako bilo na Kosovu, ovde, u Makedoniji, Albaniji u Bosni, ja bih bio najbogatiji novinar.

Ali, takvi se procesi po pravilu vuku godinama, mediji pišu na isti način, država ne reaguje.
Imam svoj stav, ne može da mi neko pripisuje bilo šta. Jer, ja sam 2006. napisao da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova odmah, da se ne gubi vreme. To sam rekao javno, ništa nisam skrivao.

A nijedan novinar nije izložen ovakvoj harangi. Očekivao sam da me napadnu kad sam izveštavao sa ulice, na albanskom jeziku, nikad se to nije dogodilo. Rekao sam da je boravak u Beogradu najlepši period moga života. I danas to mislim, nikada nisam sakupljao poene govoreći “tamo su takvi, ovakvi”. To nije patriotizam, mene zanima humana, ljudska strana, ljudi su mi isti, svejedno mi je da li je neko Srbin ili Albanac, ono ili ovo. Gradio sam i gradiću mostove koji povezuju ljude, stvaraju prijateljstva. Jer takvih imam na sve strane ne samo bive Jugoslavije, već po celom Balkanu i Evropi.

A sada je naišlo vreme očigledno teže nego devedesetih; vidim i na Kosovu kakvi se naslovi daju, kako se vesti plasiraju. Čak se i siluju rečenice, ne daju se cele, onda dobiju neki drugačiji ton. Imamo tabloidizaciju i portalizaciju društva. Novinarstvo je srozano skroz, nema ni profesionalizma, ni etike ni odgovornosti za pisanu reč. To nije sloboda štampe ili izražavanja, to je zločin.

(Bojan Tončić, Remarker)

Podelite ovu stranicu!