ESAD KUČEVIĆ: Jugo-nostalgičar koji je izdržavao niske udarce

07 sep 2018

Umesto nekrologa Marijanu Benešu, legendi jugoslovenskog boksa

Nema više Marijana Beneša. Daleko od svetlosti metropole i radoznalih očiju javnosti, sa životne scene zauvek je sišao maestralni as šampionskog kova.

Legendarni jugoslovenski bokser izgubio je najvažniju bitku. Posle višemesečne borbe, obeležene prkosom i zanosom, zaštitnim znacima njegove originalne karijere, neizlečiva i opaka bolest bila je jača od nenadmašnog nokautera.

Tako je moralo biti, pomalo refrenski, govorio je zimus. Marijan. Poslednjih nekoliko meseci životario je u „Karitasovom“ domu za gerijatriju, u banjalučkom naselju Petrićevac. Duboko načet Alchajmerom i parkinsonizmom, uz komplikovani gubitak oka, zbog ablacije retine, izdrobljena kolena i kvrgavih pesnica, bio je socijalno hendikepiran.

Od promuklosti do afonije. NJegova šutnja je gromoglasno odjeknula. Iz epicentra sadomazohističke Banjaluke, garnirane kukavičlukom i genocidnošću, dva puta je mučki sateran u ćošak. Prvi put, kad mu je ubijen brat Ivica, a onda paravojnim iživljavanjem da jednog od najpoznatijih jugonostalgičara pošalju u sabirni centar, u Petrinju da „ustaša kopa rovove za četnike“.

Ratni profiteri i huligani ga nisu savladali. Jedan od najvećih jugonostalgičara, inatom i razumom, izdržao je niske udarce. Čak i one ispod pojasa, iako je neprekidno, od devedesetih provociran, zbog privrženosti bivšoj državi od Sežane do Đevđelije.

„U kolima mi je Titova slika. On je za mene besmrtan. U njegovo vreme nije bilo gladnih. Nisu mogli da se vide penzioneri koji prevrću po kontejnerima. Sad je jasno da Srbi ne mogu sami, kao ni Hrvati. Sa deset prstiju na rukama može nešto da se uradi, a samo s jednim teško.“

Tako je, čak i neupitan, govorio hrabri nokauter. Do tvrdoglavosti i sujetnosti, kao većina istinskih asova, posvećen idealima. Voleo je i svirao je flautu, klavir i violinu, ali se dečjih ljubavi odrekao u čast plemenite veštine, kojoj se definitivno na putu za banjalučki Borik, predao u Tuzli, iako se, kažu, već u rodnom Beogradu, pored Marinkove bare, na Dušanovcu naslućivala njegova borilačka opsesija.

U magičnog kvadratu važio je za rođenog gromovnika. Poput razjarenog bika, udarao je i rušio, kao maljem. Osvajao je najsjajnije medalje, u zemlji i inostranstvu, među amaterima i u profi areni. Bio je ljubimac svih pristalica sporta čvrstih pesnica.

Kockar u ringu, van konopaca umetnik, muzičar, boem. I nepravedno zapostavljeni pesnik, meke slovenske duše: „Ne psuj mi Tita, ni njegovo vrijeme, ne krivi njega što je proklijalo sjeme mržnje užegle u srcima fašista, skriveno pod maskama i nekih komunista.“

Apatrid u zemlji, koju je voleo do neba. Egzistencijalni višak, od koga bi današnju vlast u Banjaluci trebalo da zaboli glava. Ako postoji, bar gram zdrave svesti i saosećanja, u beskupuloznoj centrali i zverinjaku koji ne vole šampione. Nego, umesto emocija prišiva etikete: „U Hrvatskoj sam bio četnik, a u Banjaluci ustaša“.

Toliko o legendarnom Marijanu Benešu. Do kraja vernom životnoj devizi „ko u čuda veruje, taj čuda i stvara“.

Na poslednjem ispraćaju ostavio je uplakane naslednike i istomišljenike. Pre svih porodicu, bivše reprezentativne drugove braću Kačar, Josipovića, Vujkovića, Bogujevcija, Bajrovića, Ristića, Puzovića, braću Mileusnić, Perunovića…

Međutim, Benešov odlazak najviše je pogodio njegove učenike, iskrenu dečurliju golobradih i bosonogih Roma u školi boksa „Feniks Bin“.

Sa zajedničkim pogledom koji, poput Beneša, hrabro kažu: „Svi bokseri idu u raj“.

Srećne ti rane, šampione.

Autor je publicista iz Tutina

(Danas)

Podelite ovu stranicu!