EFRAIM ZUROF: Evropa još uvek podeljena

20 Apr 2012

Presuda Demjanjuku i oslobođenje Kepira potrđuju da još uvek postoji duboka razlika između istočne i zapadne Evrope kada se govori o odnosu prema nacizmu

Tokom prošle godine, po prvi put u deceniji, završena su dva su?enja nacisti?kim ratnim zlo?incima optuženim za krivi?na dela u dve razli?ite evropske države. Prvo je okon?ano tokom maja 2011. godine – proces Ivanu Demjanjuku, kojem je su?eno u Nema?koj kao SS ?uvaru u logoru smrti Sobiboru. U ovom logoru je ubijeno približno 250.000 Jevreja tokom 1942. i 1943. godine. Drugo je održano u Ma?arskoj i završeno je u julu 2011. godine – su?enje kapetanu žandarmerije Šandoru Kepiru, optuženom za masakr 3.300 gra?ana Novog Sada i okoline u drugoj polovini januara 1942. godine. (Ovom su?enju prethodilo je proces protiv mene, na osnovu tužbe Kepira za navodnu klevetu zbog toga što sam ga povezivao sa ovim masakrom, Novosadskom racijom.)

Na prvi pogled, nekoliko bitnih razlika postoji izme?u ova dva slu?aja. Najzna?ajnija je ona o rangu optuženih. Dok je Kepiro bio oficir, pa ?ak i priznao da je li?no odgovoran za raciju pojedinih novosadskih zona 23. januara, Demjanjuk je bio ?uvar koji je samo primao nare?enja. Druga zna?ajna razlika bila je veli?ina i specifi?nost dokaza o zlo?inima optuženih koje su tužilaštva predstavila sudu.

U Ma?arskoj je glavni tužilac Žolt Falvi bio u stanju da imenuje šest ubijenih osoba u Novosadskoj raciji i da dostavi dokaze 30 uhapšenih osoba. Njih je Kepiro kamionom poslao direktno na streljanje na Dunav, umesto da ih pošalje u sabirni centar, u centar grada, na proveru dokumenata. Teorijski, tužilac je mogao i ukazati na mnoge desetine ljudi koji su bili uhapšeni od strane Kepirovih podre?enih i koji su ubijeni od strane ma?arskih snaga na Dunavu.

U slu?aju Demjanjuk, sa druge strane, nije bilo dokaza o konkretnom zlo?inu osim ?injenice da je optuženi bio ?uvar u logoru smrti. U stvari, optužnica je bila bez presedana u pravnoj istoriji Nema?ke, s obzirom da je re? o prvoj optužbi za nacisti?ke zlo?ine bez dokaza o konkretnom zlo?inu protiv identifikovane žrtve. Taj presedan odražava istorijski daleko odgovorniji pristup slu?ajevima ljudi koji su služili u logorima poput Sobibora, nego što je to prethodno bio slu?aj u nema?kom pravosu?u.

Na stranu ove razlike, izvesne sli?nosti izme?u ova dva slu?aja presudno su uticale na njihovo razrešenje. Prva je u ?injenici da su oba optužena prethodno bila osu?ivana u pravnim postupcima povezana sa ovim krivi?nim delom, ali ne za konkretne optužbe. Demjanjuku je presu?eno za kršenje imigracionog zakona i zakona o državljanstvu u SAD, u kojim po?initelji holokausta ne mogu biti dovedeni pred sud za zlo?ine koje su po?inili s obzirom da su po?injeni izvan zemlje i ne protiv stanovnika SAD. On je, tako?e, osu?en u Izraelu, ali za pripadnost naci-organizaciji, a ne za masovna ubistva u Sobiboru. Kepiro je, pak, osu?en u Ma?arskoj januara 1944. godine zbog “povrede žandarmerijskog kodeksa”, ali ne i za ubistva civila. Tako?e, u oba slu?aja, tužiocima je mogla biti od pomo?i ?injenica da se tokom ovih procesa došlo do važnih dokaza koje su ve? tada mogli biti osnova za podizanje optužbi, koje su kasnije mnogo godina nakon u?injenog dela podignute, sa zastarelim dokazima i bez živih svedoka.

Na temelju samih dokaza, verovatnije je bilo o?ekivati osudu Kepira nego Demjanjuka. Ipak, na kraju, Demjanjuk je osu?en u maju (umro je prošlog meseca), a Kepiro je oslobo?en u julu prošle godine. U tom smislu, presudni uticaj na oba ova su?enja imali su samo mesto su?enja i iskazana politi?ka volja, u Nema?koj i Ma?arskoj, da se stari naci-zlo?ince izvedu na su?enje.

U stvari, razlika izme?u ove dve države je o?igledna. Nema?ka je lako mogla ignorisati slu?aj Demjanjuk, koji nije bio niti Nemac niti Folksdoj?er, i koji nije bio povezan sa Nema?kom. Ona je me?utim u?inila zna?ajan napor da mu se sudi u Minhenu (mesto odakle je otišao u SAD). Ma?arska nevoljnost, pak, bila je jasna s obzirom da je trebalo gotovo pet godina da se pokrene proces, i pored ?injenice da je re? o starijem ?oveku i da postoji velika mogu?nost da izbegne pravdu zbog nemo?i i starosti. (Kepiro je umro u septembru prošle godine, nešto manje od dva meseca pošto je proces okon?an.) U osloba?aju?oj presudi, sudija Bela Varga odbacio je sve dokaze iz 1944. godine, a neonacisti su tražili da se Kepiru uopšte i ne sudi.

U stvari, vrlo je verovatno da desni?arska vlada u Ma?arskoj nikada ne bi ni dozvolila da se Kepiru sudi, da nije bilo preuzimanja rotiraju?eg predsedništva EU od strane Ma?arske u januaru 2011. godine, kao i da nije bilo kritike ma?arskih zakonodavnih inicijativa, koje su od strane drugih zemalja EU smatrane anti-demokratskim.

Ova dva slu?aja jasno reflektuju zna?ajni jaz koji postoji izme?u Isto?ne i Zapadne Evrope u sagledavanju holokausta i njegovih posledica. Prosto, komunisti?ka dominacija u zemljama poput Ma?arske stala je na put suo?avanju sa prošloš?u kako bi se zamaglila lokalna krivica i saradnja sa nacistima. Na nesre?u, protokom vremena, ako ih ikada i bude, presude ?e biti zakasnele za lokalne zlo?ince, a time ?e i nepovratno biti izgubljena prilika da se dostigne odre?ena mera pravde, svakako najvažnija dimenzija pomirenja.

Dr Efraim Zurof, Centar Simon Vizental (Haaretz.com)
Prevod: Autonomija

Podelite ovu stranicu!