EFRAIM ZUROF: Evropa još uvek podeljena

20 Apr 2012

Presuda Demjanjuku i oslobođenje Kepira potrđuju da još uvek postoji duboka razlika između istočne i zapadne Evrope kada se govori o odnosu prema nacizmu

Tokom prošle godine, po prvi put u deceniji, završena su dva suđenja nacističkim ratnim zločincima optuženim za krivična dela u dve različite evropske države. Prvo je okončano tokom maja 2011. godine – proces Ivanu Demjanjuku, kojem je suđeno u Nemačkoj kao SS čuvaru u logoru smrti Sobiboru. U ovom logoru je ubijeno približno 250.000 Jevreja tokom 1942. i 1943. godine. Drugo je održano u Mađarskoj i završeno je u julu 2011. godine – suđenje kapetanu žandarmerije Šandoru Kepiru, optuženom za masakr 3.300 građana Novog Sada i okoline u drugoj polovini januara 1942. godine. (Ovom suđenju prethodilo je proces protiv mene, na osnovu tužbe Kepira za navodnu klevetu zbog toga što sam ga povezivao sa ovim masakrom, Novosadskom racijom.)

Na prvi pogled, nekoliko bitnih razlika postoji između ova dva slučaja. Najznačajnija je ona o rangu optuženih. Dok je Kepiro bio oficir, pa čak i priznao da je lično odgovoran za raciju pojedinih novosadskih zona 23. januara, Demjanjuk je bio čuvar koji je samo primao naređenja. Druga značajna razlika bila je veličina i specifičnost dokaza o zločinima optuženih koje su tužilaštva predstavila sudu.

U Mađarskoj je glavni tužilac Žolt Falvi bio u stanju da imenuje šest ubijenih osoba u Novosadskoj raciji i da dostavi dokaze 30 uhapšenih osoba. Njih je Kepiro kamionom poslao direktno na streljanje na Dunav, umesto da ih pošalje u sabirni centar, u centar grada, na proveru dokumenata. Teorijski, tužilac je mogao i ukazati na mnoge desetine ljudi koji su bili uhapšeni od strane Kepirovih podređenih i koji su ubijeni od strane mađarskih snaga na Dunavu.

U slučaju Demjanjuk, sa druge strane, nije bilo dokaza o konkretnom zločinu osim činjenice da je optuženi bio čuvar u logoru smrti. U stvari, optužnica je bila bez presedana u pravnoj istoriji Nemačke, s obzirom da je reč o prvoj optužbi za nacističke zločine bez dokaza o konkretnom zločinu protiv identifikovane žrtve. Taj presedan odražava istorijski daleko odgovorniji pristup slučajevima ljudi koji su služili u logorima poput Sobibora, nego što je to prethodno bio slučaj u nemačkom pravosuđu.

Na stranu ove razlike, izvesne sličnosti između ova dva slučaja presudno su uticale na njihovo razrešenje. Prva je u činjenici da su oba optužena prethodno bila osuđivana u pravnim postupcima povezana sa ovim krivičnim delom, ali ne za konkretne optužbe. Demjanjuku je presuđeno za kršenje imigracionog zakona i zakona o državljanstvu u SAD, u kojim počinitelji holokausta ne mogu biti dovedeni pred sud za zločine koje su počinili s obzirom da su počinjeni izvan zemlje i ne protiv stanovnika SAD. On je, takođe, osuđen u Izraelu, ali za pripadnost naci-organizaciji, a ne za masovna ubistva u Sobiboru. Kepiro je, pak, osuđen u Mađarskoj januara 1944. godine zbog “povrede žandarmerijskog kodeksa”, ali ne i za ubistva civila. Takođe, u oba slučaja, tužiocima je mogla biti od pomoći činjenica da se tokom ovih procesa došlo do važnih dokaza koje su već tada mogli biti osnova za podizanje optužbi, koje su kasnije mnogo godina nakon učinjenog dela podignute, sa zastarelim dokazima i bez živih svedoka.

Na temelju samih dokaza, verovatnije je bilo očekivati osudu Kepira nego Demjanjuka. Ipak, na kraju, Demjanjuk je osuđen u maju (umro je prošlog meseca), a Kepiro je oslobođen u julu prošle godine. U tom smislu, presudni uticaj na oba ova suđenja imali su samo mesto suđenja i iskazana politička volja, u Nemačkoj i Mađarskoj, da se stari naci-zločince izvedu na suđenje.

U stvari, razlika između ove dve države je očigledna. Nemačka je lako mogla ignorisati slučaj Demjanjuk, koji nije bio niti Nemac niti Folksdojčer, i koji nije bio povezan sa Nemačkom. Ona je međutim učinila značajan napor da mu se sudi u Minhenu (mesto odakle je otišao u SAD). Mađarska nevoljnost, pak, bila je jasna s obzirom da je trebalo gotovo pet godina da se pokrene proces, i pored činjenice da je reč o starijem čoveku i da postoji velika mogućnost da izbegne pravdu zbog nemoći i starosti. (Kepiro je umro u septembru prošle godine, nešto manje od dva meseca pošto je proces okončan.) U oslobađajućoj presudi, sudija Bela Varga odbacio je sve dokaze iz 1944. godine, a neonacisti su tražili da se Kepiru uopšte i ne sudi.

U stvari, vrlo je verovatno da desničarska vlada u Mađarskoj nikada ne bi ni dozvolila da se Kepiru sudi, da nije bilo preuzimanja rotirajućeg predsedništva EU od strane Mađarske u januaru 2011. godine, kao i da nije bilo kritike mađarskih zakonodavnih inicijativa, koje su od strane drugih zemalja EU smatrane anti-demokratskim.

Ova dva slučaja jasno reflektuju značajni jaz koji postoji između Istočne i Zapadne Evrope u sagledavanju holokausta i njegovih posledica. Prosto, komunistička dominacija u zemljama poput Mađarske stala je na put suočavanju sa prošlošću kako bi se zamaglila lokalna krivica i saradnja sa nacistima. Na nesreću, protokom vremena, ako ih ikada i bude, presude će biti zakasnele za lokalne zločince, a time će i nepovratno biti izgubljena prilika da se dostigne određena mera pravde, svakako najvažnija dimenzija pomirenja.

Dr Efraim Zurof, Centar Simon Vizental (Haaretz.com)
Prevod: Autonomija

Podelite ovu stranicu!