DŽEJMS KER-LINDZI: Srbija ne može u EU bez priznanja Kosova

07 May 2018

O ZSO: Niko ne želi kopiju Republike Srpske na Kosovu

Po svemu sudeći, bliži se nekakav rasplet kosovskog čvora. Intenzivirana je diplomatska aktivnost, a vlast u Beogradu, pre svega Aleksandar Vučić, priprema izgleda javnost na nešto veliko, ali nikako da kaže tačno šta.

Autonomija objavljuje mišljenja stranih eksperata na tu temu, u pokušaju da se bolje razume šta je na pregovaračkom stolu, kakvi su ulozi u pitanju i šta se na kraju može očekivati. Prvi sagovornik Autonomije bio je Gezim Krasnići, politički sociolog na Edinburškom univerzitetu.

Ovoga puta Autonomija razgovara sa Džejmsom Ker-Lindzijem (James Ker-Lindsay) sa Evropskog instituta Londonske škole za ekonomiju i političke nauke (LSE). On ocenjuje da se nekakav rasplet uskoro može očekivati i da ni Beograd ni Priština u taj proces ne ulaze oduševljeno.

Bio sam u Prištini u decembru na promociji jednog izveštaja o kosovskoj spoljnoj politici na kojem sam radio sa drugim akademicima. Narednog meseca bio sam u Beogradu i upalo mi je oči da u Prištini vlada potpuno drugačija atmosfera od one u Beogradu. Približavala se deseta godišnjica proglašenja nezavisnosti, i u Prištini se video očaj. Veoma su zabrinuti, jer deset godina posle proglašenja nezavisnosti nisu postigli ono čemu su se nadali. Nije ih priznalo dovoljno zemalja. Njih jeste priznalo preko 110 zemalja, što je fenomenalan broj, mnogo veći nego za bilo koju drugu teritoriju koja je jednostrano proglasila nezavisnost, ali shvataju da do članstva u Ujedinjenim nacijama neće doći dok se nešto ne reši sa Srbijom. Brine ih što se pažnja međunarodne zajednice udaljava od njih, čak i među zemljama koje su u nekom trenutku bile najveće pristalice nezavisnog Kosova. Svet ide dalje, prioriteti i teme su se promenili. Ljudi zaboravljaju koliko je Kosovo bilo važno međunarodno pitanje za veliki broj zemalja od 2008–2011. Napisao sam knjigu o secesiji i priznanju secesionističkih zemalja i saznao da kada britanski šef diplomatije ode u neku zemlju koja nije priznala Kosovo, jedna od prvih stvar koje uradi je da pritisne tu zemlju da prizna Kosovo. To se više ne dešava. Britanski zvaničnici su mi rekli da su prestali to da rade, jer je postalo neprijatno: ako ste neku zemlju više puta pitali da prizna Kosovo, a ona to nije uradila ni posle deset godina, onda ponavljanje tog pitanja pokazuje da ste slabi kao međunarodni faktor. Britanija je zato to prestala da radi, a prestale su i druge zemlje koje podržavaju Kosovo.

Dok javnost u Srbiji čeka da od Aleksandra Vučića čuje nešto konkretno o njegovim razgovorima o Kosovu, ostaje samo da se nagađa kako rasplet može da izgleda, odnosno pod kojim uslovima može doći do normalizacije odnosa. Ker-Lindzi naglašava da razmena teritorija deluje kao najmanje izgledna opcija, ali da je ne treba sasvim odbaciti.

Znamo da ideja nekakve razmene teritorija ili teritorijalne podele nema podršku. To pitanje je otvarano više puta – nikada zvanično – ali je zanimljivo da se o tome opet puno priča. Lično sam u jednom trenutku bio veliki pristalica podele. Ako je to potrebno da se reši problem – onda neka tako i bude. Ja sam to zvao rešenje ’15 za 15′, jer Kosovo čini 15 odsto teritorije Srbije, a sever Kosova čini 15 odsto teritorije Kosova. Onda je bila primedba da to ne bi bilo u redu, jer puno Srba živi u drugim delovima Kosova. Tačno, ali sam mislio da bi kroz taj proces Srbija sačuvala obraz. Izgubila bi Kosovo, ali bi sačuvala jedan njegov deo. Ni na Kosovu ne bili nimalo oduševljeni, ali bi se stvorili uslovi za napredak. Ono o čemu se sada razgovara jeste malo krupnije od ideje podele, a to je, koliko vidim, da u zamenu za sever Kosova, Preševska dolina pripadne Kosovu. Ne znam koliko je ovo realno, ali znam da za vodeće strane faktore, pre svega EU, ovo nije idealno rešenje. Pojedine zemlje su izbegavale ovu temu, jer je vide kao veoma riskantnu zato što misle da ako počnete sa teritorijalnim razmena na Kosovu, da li se onda otvaraju slične mogućnosti i drugde na Balkanu – Makedonija i Bosna – tako da tu postoji velika uzdržanost. Ali to je tema o kojoj se očigledno uveliko priča. Nedavno sam bio na skupovima na kojima su međunarodni zvaničnici smatrali da ovo pitanje treba postaviti. Oni kažu: ‘Pazite, mi ne mislimo da je ovo ispravna opcija’, ali ne bi ovu temu otvarali da ne misle da je potrebno. A to sve znači da se o ovome aktivno razgovara.

Britanski akademik je međutim skeptičan da ćemo uskoro videti nešto senzacionalno. Dodaje da Aleksandru Vučiću to može biti mač sa dve oštrice.

Sa jedne strane, domaća publika mu se ne bi previše potresala, ali sa druge strane, Srbija onda ne može napred. Dopalo se to nama ili ne, činjenica je da 23 članice EU priznaju nezavisnost Kosova. Srbija neće ući u EU ako tu činjenicu ne prihvati. Mi možemo sad to da zovemo ‘normalizacija’, jer je to zgodan izraz. Može neko da kaže i da Srbija može u EU, jer i tamo ima pet zemalja koje trenutno ne priznaju Kosovo, ali Nemačka je više puta ponovila da Srbija neće ući u Uniju ako ne prizna Kosovo. Reći ćete, ne može Nemačka to da traži; može. Nemačka može da stavi veto na ulazak Srbije u EU. Proširenje tako ide. Normalizacija može da bude prvi korak, ali može li Srbija u EU ako ne prizna Kosovo kao potpuno samostalnu državu? Ne verujem. Ja radim dosta na kiparskom problemu. Evropska unija ne želi ponovo da se nađe u jednoj takvoj situaciji. Ako pusti Srbiju koja nije priznala Kosovo i nije rešila sve otvorene sporove, onda bi se opet desilo da imate zemlju koja je postala članica, a nije rešila svoja teritorijalna pitanja. EU neće preuzimati taj rizik.

Reklo bi se da ovo zapravo nije ništa novo. Pre 15 godina radio sam intervju sa Ričardom Holbrukom koji mi je tada rekao da će Srbija u jednom trenutku morati da bira između Kosova i Evrope. Džejms Ker-Lindzi objašnjava zašto je to tako.

EU ne želi nove teritorijalne sporove. Dosta im je jedan Kipar sa svim problemima koje je doneo. Videli smo sporove između Slovenije i Hrvatske, koji doduše jesu manji od kiparskog, ali i dalje traju. Takođe, može da se desi da Hrvatska spreči ulazak Srbije dok se ne reše pitanja granice. Niko ne želi sporove oko granica. Evropska unija kao organizacija ne može Srbiji da kaže – vi morate da priznate Kosovo, ali pojedinačne zemlje članice mogu i očekujem da će ključna članica – Nemačka – to i uraditi.

Sa druge strane, za Kosovo veliki problem predstavlja Španija, kojoj po svemu sudeći ne pada na pamet da priznaje Kosovo. Kosovski premijer Ramuš Haradinaj ovih dana je dao intervju španskim novinama u kojem je pokušao da pridobije špansku javnost. Tako je između ostalog rekao da nezavisno Kosovo nikada ne bi priznalo nezavisnu Kataloniju, zato što, kako je dodao, ta dva slučaja ne mogu da se porede. Kosovo je prošlo, kaže Haradinaj, kroz teror srpskih vlasti dok sa Katalonijom u demokratskoj Španiji to nikada nije bio slučaj. Džejms Ker-Lindzi kaže da će za Španiju presudan biti stav Beograda, ali i dodaje da pozicija Rusija ostaje neizvesna.

Ne vidim kako Španija može da prihvati Kosovo ako ga Srbija ne prizna. Španska pozicija je sve tvrđa poslednjih godina, posebno nakon ovoga što smo videli sa Katalonijom. Kipar je nekada bio najtvrđi oko Kosova, a Španija nešto blaža. Danas je obrnuto. Španska pozicija je supertvrda i tako će i ostati. Dokle god Kosovo ne postigne puni sporazum sa Srbijom, Madrid ga neće priznati. Rusija je još zanimljivija. Činjenica je da Moskva nije zainteresovana za rešenje kosovskog pitanja, a ni onog kiparskog. Moskva ima uticaj na Srbiju i Kipar zbog svog veta u Savetu bezbednosti. E sad, ako bi Srbija priznala Kosovo i rekla: ‘Dobro, sad ste nezavisni, možete u UN,’ da li bi Rusi bili veći Srbi od Srba? Danas možda i bi, jer ih muče druga pitanja kao što su Južna Osetija, Abhazija, pa i Krim. Tu su stvari sada drugačije nego pre par godina.

Srbija za to vreme insistira na uspostavljanju Zajednice srpskih opština (ZSO) sa značajnim ovlašćenjima za srpsku manjinu na Kosovu. Kakvo bi to telo trebalo da bude?

To pratim sa velikim interesovanjem i mislim da tu postoji nekoliko problema. Kao i obično, Srbija propušta priliku da izvuče za sebe nešto dobro. Ja se sećam kad je taj sporazum postignut, da sam očekivao kako će Srbija brzo da izađe sa konkretnim predlozima kako da to postane jedna ozbiljna zajednica koja bi Srbima na Kosovu dala značajnu autonomiju, ali Srbija to nije uradila. Da je u to vreme Srbija iznela svoje predloge, mislim da bi naišla na veliku podršku u EU, koja bi onda rekla: ‘Beograde, ako je to cena vaše kooperativnosti, podržaćemo vas’. Ali Beograd nije to uradio nego je pustio da se to razvlači i da postane politički vruć krompir na Kosovu. Prištinu će biti jako teško naterati da to sada prihvati osim u nekom razvodnjenom obliku. Na Kosovu se jako boje da to ne postane neka nova Republika Srpska. Svi im govore da to neće biti slučaj, jer niko ne želi da vidi kopiju Republike Srpske i nigde se ne govori da će Zajednica imati nekakav centralni organ vlast ili nadležnosti nad centralnim vlastima na Kosovu. To će pre biti nešto nalik na tip autonomije kakav viđamo u drugim evropskim zemljama. Ali to pitanje je pušteno da se razvlači pet godina i ono što je moglo da bude zaista ozbiljno telo, najverovatnije će na kraju biti beznačajno. Priština zaoštrava stav oko ZSO, ali samo zato što Srbija nije izašla sa konkretnim predlozima. Pomno pratim Kosovo već 15 godina i kad ljudi kažu: Srbija nikada ne propušta priliku da propusti priliku, tačno je tako. Nešto se desi i onda očekujete da Srbija kaže ‘evo šta mi predlažemo’, ali do toga ne dođe jer Srbija strahuje da će ako danas predloži nešto, izgubiti priliku da sutra dobije nešto bolje. A svaka sledeća ponuda za Srbiju je sve lošija. Kipar je apsolutno isti.

Kad smo kod ideja i predloga, čini se da ni opozicija u Srbiji ne nudi nikakvu alternativu, već se zadovoljava time da ponavlja kako je Vučić zapadni čovek koji mora da obavi prljavi posao oko Kosova i da zato Zapad toleriše sve očigledniju diktaturu u Srbiji.

Kvalitet političke debate u Srbiji zaista je na veoma niskom nivou. Nikada nisam video da iz opozicije dolaze nekakvi zanimljivi predlozi, posebno ne od nacionalističke desnice. Da li su ikada izašli sa nekom platformom – evo šta ćemo da uradimo u zdravstvu, obrazovanju, evo kako ćemo da reformišemo penzioni sistem, šta god. Toga jednostavno nema. Tvrd stav je u redu, slobodne recite da Vučić prodaje Kosovo, ali šta ste vi predložili kao političku alternativu? Hajde da budemo iskreni i direktni – šta bi Srbija uradila da sutra zaista povrati kontrolu nad Kosovom? Mislim da političari u Srbiji ne razmišljaju dovoljno o tom pitanju. Recimo da dva miliona Albanaca sutra ponovo postanu građani Srbije – tada ili morate da im date velika prava ili rizikujete građanski rat. Koliko ljudi u Srbiji zaista želi da 20 ili 30 odsto njihovog parlamenta čine Albanci? Ili da 20 do 30 odsto radnih mesta u državnoj službi pripadne kosovskim Albancima? Da potpredsednik zemlje i jedan broj ministara u vladi garantovano budu Albanci? Mislim da ljudi često ne razmišljaju o ovome. Ne možete da tražite natrag Kosovo kao zemlju, bez ljudi koji tamo žive. To pitanje je postavljeno još tokom statusnih razgovora 2006. i 2007. i nikada na njega nije bilo smislenog odgovora.

Aleksandar Kocić (Autonomija / foto: ceftus.org)

Podelite ovu stranicu!