DUŠAN MIKLJA: Teška farsa

08 Nov 2015

Kako se Pinkova „Teška reč”, plagijat TV formata poznatog kao „Hard talks” u kome se gosti izlažu teškim pitanjima i sa njima se ulazi u polemiku, u Srbiji pretvorila u monolog jednog čoveka kome ponizni voditelj i zanemeli gosti ne smeju da postave niti jedno teže pitanje?

Da li smo svedoci rađanja novog žanra televizijskog novinarstva u kome se emisije – najavljene kao polemičke ili makar samo debatne – na čudotvoran način pretvaraju u monolog jednog čoveka?

Da nas oči ne varaju uverili smo se već više puta u emisiji „Teška reč“ na Televiziji Pink, čiji je i sam naslov plagijat emisija „Hard talks“, koje u svetu imaju dugu tradiciju. Nimalo nam taj plagijat ne bi smetao da je iz pomenutih emisija preuzeta suština koju nagoveštava naziv, što će reći „teška reč“ kojoj se izlažu viđeniji gosti.

U našoj verziji, nažalost, neugodna pitanja zamenjena su snishodljivim odobravanjem, čime se lažno najavljen kritičan dijalog pretvara u mučnu farsu.

Začuđujuće je da čak i ugledni gosti prihvataju ponižavajuće uloge koje su im u njoj dodeljene. Pisac i kolumnista „Danasa“ Svetislav Basara i novinar „Politike“ Miroslav Lazanski tako su sučeljavanje sa premijerom proveli u nekoj vrsti dekorativnog statusa. Ličili su više na ukrasne biljke, fikus na primer, nego na same sebe – ličnosti poznate po britkom jeziku. Toliko su zanemeli, da bi gledaoci manje bili iznenađeni da ih je voditelj – poznat po uslužnosti – zalio vodicom iz neke kantice, nego da su progovorili.

Premijer je, tako, ne samo bio pošteđen neugodnih pitanja, ne daj bože osporavanja, već je blagosloveno ćutanje ukrasnih biljaka mogao do mile volje da koristi za – takoreći čudotvoran – alhemijski preobražaj tobože polemičkog dijaloga u bespogovorni monolog.

Da smo svedoci – za novinarstvo bar – istorijske pojave, potvrdila su i druga gostovanja premijera u istoj emisiji. Pa i poslednje, kada su ulogu ukrasnih biljaka imali direktorka Tanjuga Branka Đukić i novinar „Politike“ Aleksandar Apostolovski.

Shvatljiva je, naravno, potreba premijera da se obraća javnosti. Ne može se, međutim, razumeti zašto to čini u emisijama koje se lažno predstavljaju kao polemičke. Tim pre što odavno postoje mnogi drugi ustaljeni vidovi televizijske komunikacije sa javnošću.

I Obama i Putin su izabrali da na televiziji govore o „stanju nacije“. Ovaj drugi, takođe istim putem, odgovara na pitanja milionskog auditorijuma.

Zbog čega se, tada, monolog premijera – na šta se u suštini svode njegova gostovanja u „Teškoj reči“ – predstavlja kao dijalog, štaviše kao polemičan i kritičan?

Iako se čini da je svejedno na koji će se način premijer obratiti naciji, razlika između monologa i dijaloga nije samo u formi, već je i u suštini.

„Već po svojoj prirodi jezik je dijalog.“ Ovu koliko jednostavnu, toliko i nepobitnu istinu izrekao je veliki španski pisac Ortega i Gaset, kao podsećanje da čovek ne govori sam sa sobom. Da su reči posvećene pre svega drugima. Da su sudbinski namenjene dijalogu kao jedinom načinu uspostavljanja međusobne trpeljivosti i razumevanja.

U vremenu kada niko nikoga ne sluša, kada se – nepodnošljivom drekom – nameće zaglupljujuća vladavina monologa, Ortega i Gaset nas opominje da je jezik nastao zbog dijaloga, a ne zbog narcisoidnog samopovlađivanja.

Uputstva o potrebi da se „sasluša i pokuša da se razume politički protivnik, dopusti mu se da dođe do reči i svoje stanovište opširno izloži, da se prema njemu bude pravičan i razmišlja kako da mu se najbolje odgovori, nezavisno od njegove ličnosti, propisao je još vizantijski car Manojlo Drugi.

Ako su ta ista uputstva, i to od reči do reči, i danas primenljiva, to ukazuje samo na to da se kod nas – kada je reč o toleranciji prema različitom mišljenju – ni posle toliko vremena ništa nije promenilo.

To praktično znači da i u političkom i u društvenom životu preovlađuje jezik koji je – u suštini – takođe zaostavština totalitarne svesti. On je to, pre svega, po svojoj isključivosti, u kojoj se često ponavljana rečenica „niko kao ja“ ne može doživeti drugačije do kao neukusna samohvala i neskrivena namera da se –nipodaštavanjem drugačijeg stanovišta – uvede monopol pravovernosti.

U normalnom i zdravom demokratskom društvu, kritika je samo legitiman vid mišljenja. Čak i ljudi na vlasti, koji su obično osetljiviji od drugih, ne bi trebalo da je doživljavaju kao zlonamerno osporavanje, već kao dobronamerno mišljenje.

Spremnost da se odgovori na svako, ma koliko neugodno pitanje, pre će naići na odobravanje javnosti nego durenje ili – što je još gore – arogantno uskraćivanje odgovora.

U tom smislu, nema tog pitanja koje vešt sagovornik neće da preobrati u svoju korist. Sećam se, tim povodom, Gorbačovljevog portparola Gerasimova koga su – na konferenciji za štampu u Njujorku – novinari saletali pitanjem zbog čega sovjetska država nema ambasadu u Izraelu.

– Tačno je da nemamo ambasadu – odgovorio je on – ali zato imamo ured koji se bavi posedima crkve i drugim nekretninama.

Kada su novinari primetili da diplomatski odnosi nisu isto što i trgovanje nepokretnostima, Gerasimov je – ne trepnuvši – izjavio:

– Nećete mi, valjda, vi, Amerikanci, reći kako nekretnine nisu važne.

Iako se takav odgovor može opisati samo kao vešto i duhovito izvlačenje iz neprilike, ostavio je dobar utisak. Kao što na dobar utisak može da računa jedino ona vrsta „teške reči“ čiji se učesnici ne ustežu da premijera, ili bilo kog važnog gosta, suoče sa takođe neprijatnim pitanjima.

Ma koliko se takvo stanovište činilo razboritim, nezavisne ličnosti koje se ne plaše da saopšte istinu, za vlasti su manje prihvatljive od osoba koje se izražavaju sa više opreznosti čak i kada se služe –svima vidljivim – „probitačnim lažima“.

Kakva je, ipak, korist od njih ako se gromoglasno najavljen susret premijera sa novinarima iscrpljuje u praznom govoru? Bolje reći, u monologu kojim se obznanjuje sopstveno mišljenje, ali ne i spremnost da se sasluša i uvaži mišljenje sagovornika.

Nije, otuda, čudno što tobožnje političke televizijske debate liče na gotovo ugaslo ognjište. Da bi imale svrhu, morala bi vatra da se malo prodžara.

Malo je verovatno – ako ne i nemoguće – da ćemo to videti u emisijama čiji će učesnici radije krotko pristajati da ih ­– kao fikuse – zalivaju hladnom vodom, nego da uvaženog gosta izlože opasnosti da ga opeče makar jedna varnica.

(Cenzolovka)

Podelite ovu stranicu!