DUŠAN MIJIĆ: Novo vreme i nova šansa

12 Jan 2014

Ovde u Vojvodini žive ljudi i sa morskog dna zarađuju 700 evra po hektaru. Tamo u Holandiji žive ljudi i sa morskog dna zarađuju 17.000 evra po hektaru. U čemu je razlika? Šta se dogodilo sa Vojvodinom?

Potičem iz Sombora, grada u Vojvodini. Sam grad ima oko 56.000, a sa okolinom i do 90-100.000 stanovnika. U pitanju je tradicionalno poljoprivredni kraj.

Sombor je jedan od desetak vojvođanskih gradova koji je pre 265 godina (1749. godine) postao slobodan kraljevski grad. Pre 200 godina Sombor je imao više stanovika nego Zagreb i Novi Sad zajedno.

Za one koji ne znaju, sloboda se u Austrougarskoj Monarhiji mogla otkupiti, niko nije vojevao ljute bitke sa krvavim tragovima , već su građani prikupili 150.000 forinti i otkupili „Povelju” kojom je grad dobio svoju slobodu. Dakle, otkupili su svoju autonomiju. U čemu se sastojala ta sloboda?

Sloboda se sastojala u pravu da vlasnici “Povelje” samostalno skupljaju porez. Nekoliko decenija kasnije, u vreme svog procvata, pred Somborcima se postavilo jedno krupno pitanje u to vreme: izgradnja željezničke pruge. Somborska elita , slobodnjaci, samostalno su odlučivali o uvođenju željeznice i davanju koncesija za izgradnju pruge. Odlučili su da ne dozvole izgradnju sa obrazloženjem da prolazak vozova može ugroziti, pregaziti decu , dok se tu igraju. Nastavili su sa poljoprivrednom proizvodnjom.

Opština Sombor ima 100.000 hektara prvoklasne poljoprivredne zemlje, dok cela Vojvodina ima ukupno 1,8 miliona hektara nastalih oticanjem Panonskog mora i isušivanjem morskog močvarnog dna izgradnjom kanala krajem XVIII, XIX i XX veka. U isto vreme Holandija se borila sa morem. Ljudi su otimali plodno morsko dno i gradnjom nasipa-brana i kanala stvarali uslove za bavljenje poljoprivredom.

Gde se izgubilo 25 godina?

Istakao bih nekoliko krupnijih činjenica, u poslednjih 25 godina manje-više svima poznatih.

Danas se sa velikom nadom čeka proces pregovaranja i pridruživanja Srbije i Crne Gore EU. Moglo bi se reći da smo na korak od EU. Pre 25 godina, pre četvrt veka, kada je profesor Veselin Vukotić bio u vladi Ante Markovica, ta vlada je doprinela da tadašnja zemlja bude na korak od EU.

Gde se izgubilo 25 godina? Četvrt veka se bacilo, potrošilo na tapkanju u mestu.

Da podsetim: pre četvrt veka Slobodan Milošević je ukidao autonomiju Kosova, hapsio Azema Vlasija i poslao u Novi Sad Srbe sa Kosova predvodjene četnicima iz Nove Pazove da odjure”vojvođansko foteljaško rukovodstvo” i “bandu crvenu”, kako bi Srbima na Kosovu konačno stigla sloboda. Tu je počeo raspad Jugoslavije.

Kratak rezime te politike je jasan: Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora postale su nezavisne države priznate i od strane Srbije. Kosovo je postalo država priznata odsvih, država sa kojom premijer i predsednik Srbije pregovaraju, ali je ne priznaju.

A Vojvodina, šta je sa njom? Statistika kaže da Srbija ima 700 evra prihoda po hektaru obradive površine. (Zasebna statistika za Vojvodinu se ne vodi iz političkih razloga.) Prihodi u Holandiji po hektaru obradive površine iznose 17.000 evra.

Šta bi za Srbiju značilo da poveća prihode sa 700 evra na 1.700 evra, nema potrebe da objašnjavam. Čak i tada bi, u suštini, još uvek za tom zemljom zaostajali deset puta.

Ovde u Vojvodini žive ljudi i sa morskog dna zarađuju 700 evra po hektaru. Tamo u Holandiji žive ljudi i sa morskog dna zarađuju 17.000 evra po hektaru. U čemu je razlika? Šta se dogodilo sa Vojvodinom?

Vojvodina je ekonomski uništena, politički osakaćena i ustavno unazađena. Kada su kosovski Srbi, organizovani od strane Udbe, pre dvadeset pet godina, dolazili u Novi Sad da nas ubede da im treba pomoć, da se podrži politika Slobodana Miloševića koja se sprovodi na Kosovu, naišli su na slab otpor vlasti, podršku nacionalista i pretrčavanje vojvođanskih političkih karijerista u njihove redove. Izmanipulisane i izazvane emocije običnih ljudi bile su dovoljne da se kroz Vojvodinu prođe kao kroz sir. Pokupljeni su vojvođanski fondovi, društvena imovina nacionalizovana, autonomija izbrisana prvim nasilno donetim ustavom 1991. godine.

Vojvodina je ćutala i gutala

Vojvođanski funkcioneri devedesetih, iz različitih razloga, uglavnom ličnih, pristaju na poništavanje autonomije i prenošenje svih političkih nadležnosti na republičku administraciju, pod parolom na “državu Srbiju”. Kao da Vojvodina nije država Srbija.

Okovane sopstvenim zabludama i ideologijom, ni jedna od “demokratskih” stranaka nije dozvolila Vojvodini da vrati političku autonomiju. Usvaja se Ustav 2006. godine, ne zbog većih ljudskih prava i sloboda , već zbog Kosova. Vojvodina dobija fasadnu autonomiju sa “mrljavim” Statutom. Taj Statut ne može, čak, samostalno da donese Skupština Vojvodine, već mora da ga potvrdi ili odbije Skupština Srbije.

Pre raspada države, u periodu pune autonomije, koju je dobila Ustavom iz 1974. godine, BDP Vojvodine je bio odmah iza Slovenije, jedne godine čak i ispred za 16 dolara. Danas je BDP Vojvodine oko 8,5 milijardi evra, to jest oko 4520 evra per capita, što je ispod proseka Srbije, a više nego dva puta manje od onoga što ostvaruje stanovnik Hrvatske, te oko tri puta manje od proseka građanina Slovenije. Toliko o autonomiji.

Vojvodina je ćutala. I gutala. I trpela. I poštovala pravila koja su joj nametnuta Ustavom koji sama nije prihvatila.

Iskustvo od četvrt veka je potvrdlo ovoj generaciji građana i političara Vojvodine da se viševekovna autonomija ne može zatirati i uništavati, jer život i realnost to ne dozvoljavaju.

E, sada: sa čime pred Njegoša ili Miloša, svejedno ? Sa kojom to novom paradigmom? Da li se pred nas postavlja pitanje izgradnje pruga za budućnost? Zašto to pitam?

Da li će vozovi gaziti decu?

Na naučnom skupu 2013. godine u Beogradu, na kojem su neki od nas prisustovali, jedna od teza ostarelih sociologa, politikologa, ekonomista bila je da zavisnost mladih od interneta i facebooka stvara problem otuđenja i ubija intelektualne potencijale mladih. Danas se u Novom Sadu prikupljaju potpisi protiv GMO hrane, čini mi se da je prikupljeno 25.000 potpisa.

Da li su potpisnici spremni da se trajno za sebe, svoju decu i unučad odreknu dostignuća postignutih, u medicini, bioinženjeringom, gde je moguće predvideti zamenu ljudskih organa novim nastalim genetskim inženjeringom?

Zašto ovo ističem kao primer za današnji trenutak? Zato što želim da ukažem da ljudske aktivnosti daju različita rešenja koja vreme u kome živimo ponekad ne prepozna.

Važno je razumeti vreme u kome živimo. Prihvatiti talase novog i drugačijeg sa potrebom da se u to novo uključimo, ne kao pomodari i spoljni posmatrači procesa, već kao aktivni učesnici.

Stoga kao preduzetnik pred sebe postavljam pitanja budućnosti:
Koje su to osnovne karakteristike vremena u narednih 25 godina?
Ostavio bih po strani da li nam treba još četvrt veka za korak do EU i da li će EU biti ista nakon 25 ili 50 godina, kada smo krenuli u tom pravcu.

Bio bih slobodan da iznesem nekoliko teza o kojima razmišljam:

• Bioinženjering, gen i njegova struktura poznati su i podložni promenama od strane ljudi. Da li to znači da će svi u budućnosti živeti znatno duže i biti vitalni sa 100-150 godina? Ukoliko se organi mogu proizvoditi i menjati i ljudski vek produžiti, šta će nedostajati na tržištu? Čega neće biti? Šta će biti najveća potreba čoveka? Delim mišljenje sa onim sociolozima i naučnicima koji misle da svetu treba novi mit.

• Fizika daje odgovore na ogroman tehnološki razvoj. Da li ga se plašimo? Da li nas brzina pružanja pojedinačnih šansi plaši? Da li smo u stanju pojedinačno prepoznati šansu koju nam tehnološki napredak daje ili se plašimo i tražimo da se zabranama uspori tehnološki razvoj, jer nismo spremni?

• Koje su to karakteristike društva koje će uspeti da prepoznaju svoje vreme? Verujem da pojedinac i njegove sposobnosti i potrebe može jedino zadovoljiti sloboda onako kako je opisuju autori Funky businessa. Kapitalizam koji kroz nove tehnologije pruža šansu svakom da je iskoristi na slobodnom tržištu.

Pitam se zajedno sa vama ne dajući konačan odgovor, već postavljajući pitanje i tragajući za odgovorima svestan da su zablude i greške deo puta koji moramo preći.

Pred Somborom i Vojvodinom i svima nama je nova paradigma, novo vreme i nova šansa. Kojim putem krenuti kako bi izbegli da nove pruge ne pregaze našu decu?

(Govor na okruglom stolu “Put ka novoj paradigmi razvoja”, održanom u Podgorici 6. januara 2014. godine, kao 22. Božićna rasprava u organizaciji Postdiplomskih studija “Preduzetnička ekonomija”. Utemeljivač ovih rasprava je bivši ministar u vladi Ante Markovića – ekonomista Veselin Vukotić.)

Podelite ovu stranicu!