DUŠAN MAŠIĆ: Pismo glavnoj urednici

05 May 2015

"Vraćanjem „Politike“ u eru Žike Minovića poništićeš sve što je urađeno na izgradnji institucija u Srbiji, a nekom profesionalnom novinarstvu zarićeš nož u leđa"

Poštovana gospođo Smajlović,

U izdanju „Politike“ od 3. 5. 2015. u Vašoj kolumni „Gojkovići bez zaštite“ pokazali ste da ne postoji dno o kome govori „građanska Srbija“. Da uvek može niže i dublje da se potone.

A može i ovako…

Draga Ljiljo,

Šta ti je? Ne pitam „kako si?“, jer čitajući tvoje tekstove u proteklih par meseci shvatam da nisi dobro. Kada sam video na Tviteru da te Dragan J. Vučićević uzdiže u nebesa i hvali na sva usta, rešio sam da se javim. Dok ne bude kasno.

Zašto ti pišem? Naš poslednji telefonski razgovor, ako se sećaš, završio se tako što si mi zalupila slušalicu. Besna i ogorčena. Pre toga smo pričali o padu helikoptera i ulozi koju su mediji odigrali u toj tragediji. Pitao sam te da li je moguće da zajednički sudovi časti UNS i NUNS pozovu urednike vodećih medija na razgovor, kako bi se ustanovilo ko je šta radio i gde pogrešio. Da se ne bi ponovilo. Drago mi je da si ipak čula ono o čemu sam govorio, jer si prva potražila izjave nekih urednika o tome gde su im bile ekipe te noći. Ja im ne verujem, ali nebitno. Ostalo je zapisano.

Kada si dobila ono što si tražila, ipak si otišla korak dalje. U pogrešnom pravcu. Rekla si „naivnoj“ urednici dečije rubrike tvoje „Politike“ da se okuša u pljuvanju onih koji ne dozvoljavaju da im se vređa elementarna inteligencija. „Naivna“ novinarka se pitala gde su bili novinari te noći. Ako, treba svima dati šansu. Kada, ako ne sada, kada je potrebno da ti što misle ostanu zatvoreni u svoj Tviter, ili neki još nebitniji svet. Da misle da ih ima mnogo, a nema ih.

U poslednjem tekstu, koji je oduševio Vučićevića, rešila si da na svoj način poručiš nama — „dobromislećima“, kako podrškom Saši Jankoviću, svesno ili ne, sprečavamo porodicu Gojković da sazna istinu o tragediji koja se dogodila pre više od 20 godina, a sve zato što nam se ne sviđa politika Aleksandra Vučića.

Ajde da krenem od kraja. Jeste, postoje „dobromisleći“ ljudi koji ne podržavaju Vučića. Koliko znam, to još uvek nije krivično delo. Neke od njih čak i ti puštaš da govore u tvojim novinama. Hvala ti na tome. Prvo sam mislio da su cena koju plaćaš za to tekstovi u kojima ti lično moraš da podržiš Premijera, ali sada shvatam da „Svaka čast Vučiću“ za tebe nema alternativu. Kao ni neki pre njega, ali da ne kopamo po prošlosti. Ko zna što će da ispadne iz ormana, ili fioke.

Nema „dobromislećeg“ čoveka na svetu, a ne u Srbiji, koji nije spreman da zaplače nad tragedijom koja se dogodila porodici Gojković. Znam, našim kumovima ovde u Londonu je nedavno sin izvršio samoubistvo. Imao je 22 godine. Pre par nedelja smo u lokalnom parku postavili klupu sa njegovim imenom u znak sećanja. Jutros prolazim, a na njoj sede neka deca i smeju se. Slava mrtvima — radost živima. Ali, to je London.

Iz svega što je do sada rečeno i napisano o tragediji porodice Gojković nema nijednog novog dokaza, iskaza neposrednih učesnika, ili bilo čega drugog što bi moglo da pokrene novu istragu. Ništa, osim sumnje i teške boli roditelja. Čak ni oni, skrhani bolom posle toliko godina, ne mogu da se sete imena bilo koga ko bi mogao da kaže ili dokaže da njihov mladi sin, a prijatelj Saše Jankovića, nije izvršio samoubistvo. Iskreno, voleo bih da ima, ako će to ublažiti roditeljsku tugu i staviti tačku na celu priču. Ali, neće. Uvek će postojati neko „ako“ ili „ali“.

Stavljati u istu ravan porodicu Gojković sa roditeljima Dade Vujasinović nije časno, ali je politički poželjno. Dada je bila novinarka koja je stradala zbog onoga što je radila. Znamo to i ti i ja. Iza njenog (samo)ubistva stoji ista ona mašinerija koja je kasnije došla glave Slavku Ćuruviji i Ivanu Stamboliću.

Smrt Predraga Gojkovića sa njima nema nikakve veze. Ali ima sa nekim drugim. Njegovo ime je Saša Janković. Upoznao sam ga pre nešto više od mesec dana. Tebe poznajem više od 20 godina. Deluje kao čovek koji je posvećen svom poslu. O tome kako ga radi valjda dovoljno govori to što od 2007. nije predložen neko bolji, a ni taj orden Legije časti se valjda ne dobija tek tako. Kada su krenuli da mu traže „prljav veš“ morali su da idu 22 godine unazad. U zemlji kao što je Srbija to je ogroman uspeh. Mnogim danas ne bi morao da ideš duže od par godina, a da im ne iskoči neka kompromitujuća ljubavna afera, plagijat, pljačka ili „sumnjivo“ ubistvo. Čak ni onima koji vode ovu kampanju.

Neke bi to primoralo da se povuku iz svojih profesija, druge oteralo u zatvor. Ja ne dovodim u pitanje da ljudi za koje je dokozano da su lagali u prošlosti mogu nekada da govore istinu, ali kako to da niko ko je prodefilovao kroz njihove naslovne strane ili političke govore nije do sada pravosnažno osuđen. Mnoga „lica sa naslovnica“ nisu došla dalje od odbačene krivične prijave, neki ni to. Blato koje je bačeno na njih teško se suši. A još se teže skida.

Ono što je meni jasno iz tvog teksta jeste da ti uopšte ne razumeš šta je posao Saše Jankovića. Ok, relativno je nova institucija, stara koliko i Tviter. Iznenađena si zašto bi se u slučaju Gojković bavio zloupotrebom policijske dokumentacije i curenjem službenog dokumenta pažljivo odabranog da u javnosti podstakne sumnju. Da je u pravu, govori da i ti pričaš o „sumnjivoj službenoj verziji“, „očigledno manjkavoj policijskoj istrazi“ i „šlamperaju“.

Tačno je da se institucija zove Zaštitnik građana, ali on štiti građane tako što proverava rad državnih organa i institucija. On nije tužilac ili sudija. Kada se nedavno bavio slučajem Vučićevog brata, on je ispitivao da li su „Kobre“, VBA i Žandarmerija radili sve kako pravila nalažu. On je mislio da nisu, ali tužilac nije delio njegovo mišljenje. Nema nikakve sumnje da je to bila tačka u kojoj je Aleksandar Vučić rešio da građane može da štiti svako samo ne Janković. Usledilo je objavljivanje dokumenta VBA o praćenju priprema radikala za miting, te njegov godišnji izveštaj u kojem su kritike rada pojedinih državnih institucija okvalifikovane kao politički angažman. Te ustanovljene propuste opozicione partije koriste sada u svom parlamentarnom i vanparlamentarnom delovanju i tu nema ničeg neuobičajenog. Svako radi svoj posao.

Ono što je očigledna laž u tvom tekstu jeste tvrdnja da su se mediji „saznali za taj šlamperaj“. Nisu saznali, nego im je neko iz neke službe, a po nečijem političkom nalogu to dostavio. Ne mislim pri tome na „kopanje“ tvojih novinara po skupštinskim stenogramima da bi otkrili izjavu poslanika Momira Markovića iz 2007. o „sumnjivim barutnim česticama na rukama kandidata za Zaštitnika građana“, a koje su neki koji su i tada kao i sada sedeli u poslaničkim klupama ili čak i u Vladi — ignorisali. Govorim o tvom novom obožavaocu Draganu Vučićeviću kojem takvo „istražno novinarstvo“ uopšte nije strano. Ili Željku Mitroviću kome je tragična priča porodice Gojković mnogo interesantnija od one porodice Bojanić ili Bodrožić. Ili, što da ne, Mehić.

Njih još nekako i razumem, ali vidim da i ti imaš slične prioritete. Ili je tvoj zadatak da radiš isto što i oni, samo za malo obrazovaniju publiku.

Da li treba da ti kažem da „brakom“ sa Mitrovićem i Vučićevićem dovodiš u pitanje ne samo svoj kredibilitet, već i UNS-a na čijem si čelu? Vraćanjem „Politike“ u eru Žike Minovića poništićeš sve što je urađeno na izgradnji institucija u Srbiji, a nekom profesionalnom novinarstvu zarićeš nož u leđa. I to sa pozicije predsednice UNS-a. Godinama smo pokušavali zajedno da od „medija“ napravimo medije, ali prelaskom na njihovu stranu samo ćeš pokazati da se „zločin“ prema profesiji isplati.

U Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ sve životinje su jednake, samo su neke jednakije. U Tolstojevoj „Ani Karenjinoj“ sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.

U današnjoj Srbiji razapetoj između Tolstoja i Orvela ne moramo svi da budemo Gojkovići. Kudikamo je poželjnije da uglas kažemo: Svi smo mi Vučić.

Srdačno
Dušan.

(Cenzolovka)