DUŠAN BOGDANOVIĆ: Obama u Havani

24 Mar 2016

Ništa više neće biti kao što je bilo

Malo ko je, gledajući kubansku zastavu kako se prošle nedelje na havanskom aerodromu “Hose Marti”, uz američku, vijori na “linkolnu”  predsednika SAD, mogao ostati ravnodušan. Više od pola veka bilo je potrebno da se u Vašingtonu shvati da neprikriveno neprijateljstvo, politički pritisci, ekonomske i svakakve druge sankcije i izolacija ne samo da nisu slomili otpor ponosnih Kubanki i Kubanaca, nego su i samoj Americi doneli više štete nego koristi – ako je ove druge uopšte i bilo.

Predsednik Obama je, očigledno, shvatio da je “na veresiju” dobijenu Nobelovu nagradu za mir, ipak, valjalo zaslužiti. Najzagriženiji protivnici – pre svega oni u Vašingtonu, a među njima prednjači nedorasli predsednički kandidat Tramp – u njegovom odlasku u Havanu vide akt izdaje, što je prilično patetičan način da se (ne) prizna poraz američke politike prema jednoj maloj, ali gordoj zemlji. S druge strane, velik je broj onih koji su pre bezmalo osam godina od prvog afroameričkog predsednika SAD očekivali maltene da Belu kuću ofarba u crno i proglasi svetsku revoluciju, a potom se razočarali ne shvatajući da je Barak Obama američki predsednik koji, rukovođen američkim interesima, sprovodi američku politiku. Polazeći upravo od toga, on je uvideo pogrešnost arogantnog – da, i siledžijskog – ponašanja prema Kubi i kročio na jedino ispravni put njegovog menjanja.

O tome da li je takav korak vredan Nobelove nagrade može se debatovati, ali nesporno je da se radi o dalekosežnom potezu kojim su bar malo razmaknuti gusti oblaci koji su se nadvili nad međunarodne odnose koje, uz ostalo, karakteriše žalosno odsustvo vizionara i vođstvu vičnih državnika.

Tako se može objasniti i ono što je postignuto protokolarnim “šamarom” opaljenim gostu već na aerodromu: nedolaskom na aerodrom kubanski predsednik je poslao jasnu poruku, a Obamin let u Havanu pretvorio u svojevrstan put u Kanosu. To svakako nije bio trenutni hir domaćina, nego dugo pripreman politički potez do kojeg nije moglo doći bez prethodnog usaglašavanja sa Amerikancima. Pristajući na taj gest, gosti su pokazali koliko im je stalo da do posete dođe, ali i – doduše na simboličkom nivou – spremnost na ustupke kao jedini način da se prekine decenijama vođena politika nadmenog omalovažavanja i oholosti.

Naravno, iluzorno bi bilo očekivati da će između Vašingtona i Havane poteći bujice meda i mleka: decenije manje ili više otvorenog neprijateljstva urodile su “plodom” niza krupnih problema čija magnituda i složenost zadiru u najosetljivije interese obeju zemalja. Američka vojna baza u zalivu Guantanamo sigurno predstavlja najveću prepreku na tom putu. Ne manje važan je niz problema nastalih dolaskom Kastrovih revolucionara na vlast, svrgavanja diktatora Batiste i isterivanjem njegovih protektora oličenih kako u američkim političarima i poslovnim oligarsima, tako i notornim mafijašima i drugim kriminalcima. Kao posledica toga, Kuba je ograđena visokom tarabom političke izolacije i ekonomskih sankcija čiji se finansijski efekti procenjuju na više od 180 milijadi dolara – na štetu Kube, naravno. Tako se došlo do činjenice da je, uz Severnu Koreju, Kuba decenijama jedina zemlja na svetu gde nema Coca Cole, a SAD jedina u koju je zabranjen uvoz kubanskih cigara.

O zainteresovanosti obeju strana da se odnosi poprave svedoči i činjenica da su, bar za sada i bar za javnost, po strani ostavljeni ili na pomirljiv način tretirani događaji poput tragikomične invazije u Zalivu svinja, “raketne krize” početkom šezdesetih, kubanskih vojnih angažovanja po Africi i pomoći levičarskim režimima i gerilskim pokretima širom Latinske Amerike, pitanja restitucije…

Ne treba imati iluziju da će se te osetljive teme zaboraviti u dugim, napornim i veoma osetljivim pregovorima kojima će se – zasigurno godinama – utirati put ka normalizaciji odnosa. S posledicama svega toga sada se valja uhvatiti ukoštac, a to se može jedino kroz pregovore ravnopravnih i benevolentnih partnera. Pregovaraće se, dakle, o obeštećenju američkim kompanijama za nacionalizovanu imovinu (bogataške vile i letnjikovci, hoteli, kockarnice, aerodromi, putevi i druge nekretnine, industrijska postrojenja, rudnici i plantaže, novčana sredstva držana u “poreskom raju” kakav je Kuba bila pre revolucije, itd, itd) – američka vladina agencija kojoj se podnose zahtevi za restituciju do sada je registrovala potraživanja u ukupnom iznosu od više od osam milijardi dolara, a ta suma će, kažu, biti višestruko nadmašena.

Na ravni politike, Barak Obama nije mogao da prećuti da mu je neprihvatljiv kubanski pristup problemu ljudskih prava, ali se predsednik Kastro nije uzjogunio i uzvratio u prošlosti redovno korišćenim pitanjem “A kako se vi ponašate prema američkim Indijancima?”, nego je smireno nabrojao pravo na rad, obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu kao sastavni deo korpusa ljudskih prava, dok je na novinarsko pitanje o političkim zatvorenicima hladnokrvno zatražio da mu se dostavi njihov spisak kako bi ih “sve do jednoga” odmah pustio na slobodu. Uzdržavanjem od zaoštravanja ovih pitanja oba predsednika su pokazala zavidan stepen državništva, ali – što je daleko važnije – i naglašenu spremnost da se, bez odustajanja od strateških pozicija, politička energija usmeri ka traženju zajedničkih tačaka čije će se povezivanje pretočiti u uzlaznu liniju normalnih dobrosusedskih odnosa i saradnje.

Jako je nezahvalno upuštati se u prognoziranje budućnosti kubansko-američkih odnosa. Jedno je sigurno: ništa više neće biti kao što je bilo, jer sa započetog puta povratka nema. Već godinama se špekuliše da će, odlaskom braće Kastro, Kuba opet postati “ploveći Las Vegas”. Neki, opet, priželjkuju da Kuba jednog dana postane pedeset i neka savezna država SAD. Izgleda da je najmanje onih koji će, na kraju, biti u pravu: Kuba kao slobodna i nezavisna država u kojoj se poštuju i funkcionišu ljudska i građanska prava i demokratske institucije i standardi i razvija svestrana, ravnopravna i dobrosusedska saradnja sa SAD.

Dakle, ipak mnogo više od puke mogućnosti da se u Havani pije Coca Cola, a u Njujorku puši Cohiba.

(Autonomija, Foto: Beta/AP)