DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Svaka vlast prilagodi sebi neki dio istorije

17 Jan 2014

Sve vlasti žele svoj identitet da zasnuju na istoriji, pošto programe ionako nemaju

Da su, najblaže rečeno, nespretni političari u glavnom gradu bivše Jugoslavije (po)slušali samo desetak žena, sve bi bilo drukčije i bolje po Srbiju i njen puk i susjede! Da li slučajno, pola njih bavi se istorijom, a na tom nepotpunom spisku morale bi se naći Latinka Perović, Vesna Pešić, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Olivera Milosavljević, Biljana Kovačević-Vučo, Borka Pavićević, Mirjana Miočinović, Biljana Srbljanović, Branka Prpa i svakako sagovornica Agore Dubravka Stojanović. Ali, muški su žene jedva čuli i nijesu ih uvažili.

AGORA: Da krenemo od 19. vijeka i „ratnog programa Srbije 1912 -1919“?

STOJANOVIĆ: U svetskim krizama koje su se pojavile početkom 20. veka vlast u Srbiji, u prvom redu prvi čovek Nikola Pašić, videla je priliku za ostvarenje starog nacionalnog sna koji se svodio na krilaticu„oslobođenje i ujedinjenje našeg naroda“. To je bila formula koja je obezbeđivala nedvosmislenu podršku javnog mnjenja, svi su gotovo homogeno stali iza tog cilja. Meni su zato socijaldemokrati bili važni, jer su oni bili protiv, za njih je ratni cilj trebalo da bude „balkanska federacija“.

AGORA: Zašto je Srbija toliko ratovala i posle dobijenih bitaka bila na gubitku?

STOJANOVIĆ: Zato što je tako postavila svoje prioritete. Većina je prihvatila stav da se prvo mora rešiti nacionalno pitanje, a posle ćemo lako(!), demokratija, škole, putevi, bolnice… I tako je bilo dva veka, i danas je tako u mnogo čemu. Jedini problem je što se nacionalno pitanje na Balkanu ne može reštiti kako je bilo zamišljeno i što drugi narodi nisu bili spremni na podređeni položaj. Ali se ta realnost nikada nije videla, nego se nastavljalo, a svi ostali poslovi su čekali. Tako smo stigli dovde.

Osim Istočne krize i rata protiv Bugarske 1885, ostale ratove je dobila. A to je možda i bio najveći problem. I, kako kaže istoričaraka bugarskog porekla Marija Todorova, najveća je sreća Bugarske što je sve ratove izgubila! Problem Srbije je što je uspešno ratovala i nije se suočila s tim da je sam program pogrešan. .

AGORA: Prilikom nedavnog obilježavanja 99 godina od Kolubarske bitke, rečeno je da je Srbija onda izgubila gotovo trećinu stanovništva?

STOJANOVIĆ: Posle Balkankih ratova Srbija je imala nešto manje od četiri miliona stanovnika, a računa se da je izgubila oko 700. 000 u Prvom svetskom ratu. Ali, još je gori odnos prema tim žrtvama, one nikada nisu tačno prebrojane iz raznih razloga. Samo se tim brojem stalno igralo, pa je povećavan do milion i po, da bi se dobile veće reparacije, radi manipulacije biračkim spiskovima posle Prvog svetskog rata ili se zapušila usta drugim narodima u Jugoslaviji. I, uvek, i pre svega, da bi se na ideji sopstvene žrtve gradila moralno nedodirljiva pozicija.

AGORA: U knjizi Kaldrma i asfalt govorite o teškom i slabom životu u najvećem gradu prije sto godina?

STOJANOVIĆ: Meni je bilo važno da istražim koje su to kočnice koje ne dozvoljavaju da se krene napred. To se na primeru istorije grada može odlično videti. Tako sam pratila diskusije o uvođenju kanalizacije koje su trajale 35 godina(!?). Rekli bi mnogi da nije bilo novca, ali pokazalo se da se do rasprave o novcu nikada nije ni stiglo. Pokazalo se da je glavna kočnica politčka kultura u kojoj cilj nije da se problem reši, već, narpotiv – da se ne reši.

AGORA: Pominjete prvu sijalicu (1880), prvog stranog violinistu i film (1896), operu (1908), a kao da vijek poslije Srbija nije odmakla dovoljno da se priključi svijetu? Ovdje mislim prije svega na stanje duha i želju da se ide sa Evropom, recimo?

STOJANOVIĆ: Sve što navodite bila su dela entuzijastičkih pojedinaca koji su želeli da razviju svoje društvo. I to je jedan od problema. Nema razvoja bez plana, sistema, zajedničkog napora. Kod nas je to uvek bila stvar lične volje, pa dokle dobaci. A daleko se ne može tako dobaciti.

AGORA: Kažete da je istorija ovde „sluškinja“ i čak neizvesnija od sadašnjosti?

STOJANOVIĆ: To često koristim da bismo rekli da nam se prošlost menja brže od sadašnjosti. Odnosno, da svaka nova vlast sebi prilagodi neki deo istorije, izmisli svog ideološkog pretka, stvori sebi svoju tradiciju. Zato je istorija stalno na političkom meniju! Čas se promeni nešto u Drugom, čas u Prvom svetskom ratu. Ili u srednjem veku! Kako je kojoj vlasti potrebno, jer sve vlasti žele svoj identitet da zasnuju na istoriji, pošto programe ionako nemaju.

AGORA: Često smo mijenjali značaje istorijskih datuma, „brisali“ junake…?

STOJANOVIĆ: Svako hoće svog junaka, da bi srušili junake prethodnih vlasti, kao da su im danas neprijatelji. Tako se taj politički rat vodi često baš na terenu prošlosti. Najdrastičnije je u Srbiji bilo posle 2000-te, kad su nove „demokratske“ vlasti smislile da bi svog pretka trebalo da nađu u Draži Mihajloviću! Krenulo je prerađivanje, a društvo gubi vrednosti i tumara.

AGORA: Srbi kao da se danas stide antifašizma i udžbenici veličaju narodne neprijatelje?

STOJANOVIĆ: Četnički pokret je izgledao idealan vlastima posle Miloševića – antikomunistički i antijugoslovenski. I tako smo stigli da je preovlađujući stav ovde, kako je to nazvao Todor Kuljić,„antiantifašizam“, što Srbiju dodatno udaljuje od evropskih vrednosti.

AGORA: U ogledu iz istorije sadašnjosti Srbije (Ulje na vodi) bavite se srpskim istorijskim lutanjima i zabludama, pominjete i „kraj nacionalne arogancije“?

STOJANOVIĆ: Taj kraj trebalo je da nastupi posle četiri izgubljena rata devedesetih. Ali on ne može nastupiti ako se ne postavi pitanje šta se htelo u tim ratovima? Koji je to bio program, stalno se govorilo o državi u kojoj će živeti svi Srbi. Tu nije bilo tajni. Danas to niko ne pominje i sve više se veruje da je i taj rat bio oslobodilački i odbrambeni. S takvim razumevanjem ne može se nikuda stići, a nacionalna arogancija može se samo nastaviti.

AGORA: Vole li Srbi voždove?

STOJANOVIĆ: Vole, dive im se. To je posledica činjenice da instituticije nikada nisu funkcionisale i da niko nije osetio pravnu sigurnost. Kad to nemate, verujete da vas samo vođa može spasiti! I time opet rušite mogućnost da će se napraviti institucije.

AGORA: Da li ih je Slobodan Milošević do sada najviše omađijao?

STOJANOVIĆ: Jeste, ali tu potrebu možemo da osetimo uvek kad se pojavi neko ko deluje moćno. Voleli su i Koštunicu, sada vole (Aleksandra) Vučića. Svako ko deluje da može da reši sve probleme dobije tu dvotrećinsku podršku. Pošto to niko ne može i ne treba sam da radi dolazi do velikih razočarenja i potrage za novom ljubavlju. Sve dok „sumorni“, „dosadni“ insitucionalni sistem parlamenatarne demokratije ne ukine taj zagušljivi višak emocija koje su negacija politike.

AGORA: Imate zanimljivo tumačenje o opoziciji i njenom, kako kažete, „traumatičnom krugu (1985-1994)“?

STOJANOVIĆ: To je jedno istraživanje koje sam radila početkom devedesetih za knjigu „Srpska strana rata“. Ono je pokazalo da su ideje o prekomponovanju Jugosalvije stvorene u opozicionim, intelektualnim krugovima Srbije od počekta osamdesetih i da je Slobodan Milošević došao na vlast pošto je program već bio čvrst i prihvaćen u javnosti. On je, dakle, egzekutor. To bitno menja i hronologiju, ali i razumevanje događaja. Jer, ako je program stariji od Miloševića, onda postaje jasnije zašto je još uvek tu, zašto ga je nadživeo.

AGORA: Univerzitet?

STOJANOVIĆ: I tu svega ima, i na njemu se ljudi plaše promena. Ali, uvek me svaka nova generacija uveri da se vredi truditi.

AGORA: Crna Gora, iskustva?

STOJANOVIĆ: Odnos prema Crnoj Gori je paradigmatičan. To je pravo mesto na kome može da se vežba moć i superiornost. Da se kaže: mi smo veći! I zato su ti odnosi istorijski tako napeti, jer se teško prihvata„drugost“.


O Đinđiću

Dolaskom Zorana Đinđića poverovala sam da je došlo i vreme da se kažu neke gorke istine narodu. Da se moralo reći. Ali, bojim se da je i on tu napravio kompromis, da nije hteo da otvori pitanje ratova, verujući da će tako lakše sprovesti reforme. Njegova smrt dokazuje da nije bio u pravu. Ubili su ga oni koji su se plašili da će on to pitanje jednom ipak postaviti.

Uzor – Latinka Perović

Ona je na mene najviše uticala. Uz mog nedavno preminulog profesora Andreja Mitrovića, ona mi je otkrila teme koje treba raditi, način na koji se može stići do najdubljih pitanja naše istorije. Naučila me je i da se u svim uslovima može i mora ostati svoj. Ona je redak primer koji pokazuje da uvek imate izbor i da morate, pre svega, slušati svoja uverenja.

Skica za portret

Dubravka Stojanović diplomirala je istoriju na beogradskom Filozofskom fakultetu (1987), gdje je magistrirala i doktorirala. Bavi se pitanjem demokratije u Srbiji i na Balkanu krajem 19. i početkom 20. veka, interpretacijama istorije u novim srpskim udžbenicima, društvenom istorijom, procesima modernizacije i istorijom žena u Srbiji. Dobitnica je Nagrade grada Beograda za društvene i humanističke nauke, Nagrade za mir beogradskog Centra za mir i demokratiju, nagrade Osvajanje slobode. Autor je knjiga „Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918“, „Srbija i demokratija 1903-1914“,„Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914“,„Ulje na vodi“. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, „Iza zavese““. Ogledi iz društvene istorije Srbije…

(Dragan Banjac, Pobjeda)

Podelite ovu stranicu!