DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Srbija kaska za Đinđićem pačjim koracima

14 Mar 2017

Đinđićevo ubistvo je ubistvo u Orijent ekspresu. Mnogi su u njega zaboli nož

Za istorijski sud nekad su potrebne decenije, ali Srbija, barem kad je reč o ubistvu njenog prvog posleratnog demokratskog premijera, nema luksuz da na tu naknadnu pamet čeka.

I čini se da je tumačenje okolnosti njegove likvidacije i onoga što je predstavljao više pitanje elementarnog intelektualnog poštenja nego istorijske ekvidistance.

Upravo u tom pravcu razmišlja i profesor dr Dubravka Stojanović kad u razgovoru za “Blic nedelje” jasno kaže da ga je ubila država na čijem je čelu bio, ali da ćemo na otkrivanje pravih razloga, kao i naručilaca ubistva, ipak pričekati.

Koje okolnosti su dovele do ubistva Zorana Đinđića, da li je imao šansu da preživi i koja je cena i kompromis mogla da zameni njegov život?

– Kad država hoće da te ubije – nemaš šanse. Njega su ubile specijalne jedinice uz malu ispomoć kriminalnog klana, tako da tu, i kad se desi greška (kao prethodna dva pokušaja atentata), te ekipe to brzo isprave. Da li je šansa da preživi bila u tome da im prepusti vlast ili da te mračne ekipe vladaju iz senke – to ne možemo da znamo. Ali mislim da znamo da on to nije mogao da im prepusti. Prave razloge, kao i naručioca, mi i dalje ne znamo. I taj proces se zaustavio na izvršiocima i pravosudni sistem ne pokazuje znake da bi želeo da sazna nešto više. Kao i u mnogim drugim stvarima, i u istraživanju ubistva Zorana Đinđića izgledalo je da je sve poslednjih godina gurao advokat Srđa Popović, kao da je to njegova lična stvar. On je pokretao pitanje pobune jedinice za specijalne operacije i smene koje su se tada dogodile u vrhovima službi, što je omogućilo atentat. Onda je Popović preminuo i sve je, izgleda na opšte zadovoljstvo, opet stalo. To bi moralo da bude državno pitanje od prioritetnog značaja, niko ne može da bude siguran u zemlji u kojoj je ubijen premijer. A kad nema sigurnosti, nema ni političke stabilnosti, i tako dalje, i tako dalje…

Sa relativno kratke distance – 14 godina od Đinđićeve smrti, kako vidite učinak njegovog političkog angažmana: šta je uradio a sta nije uradio, a trebalo je?

– Dok je bio premijer zamerali smo mu što nije bio odlučniji u demontaži prethodnog sistema, što nije dovoljno jasno osudio ratove devedesetih i odgovornost Miloševićevog režima, što nije definitivno sklonio sa scene sve koji su bili odgovorni za tu ideologiju i taj sistem. Ali, kada je ubijen ućutali smo i shvatili da su mu ruke bile vezane, da Koštunica, službe i ko zna šta je sve i ko zna ko je sve sprečavao da dođe do diskontinuiteta s Miloševićevim režimom. Danas živimo posledice ne samo Đinđićevog ubistva, nego i toga što su ga dok je bio na vlasti sprečili da napravi jasnu liniju razgraničenja s devedesetim. Zbog toga iz njih i dalje ne možemo da izađemo.

Kako gledate na poriv aktuelnog premijera da se poredi sa Đinđićem? Ima li sličnosti a u čemu je razlika?

– Razlika je u tome što on ni sam ne veruje u ono što govori. Đinđić je bio čovek ideje i verovao je u to što je radio i mislio. To ga je razlikovalo od većine političara i pre i posle njega. Politika ovde nisu ideje i koncepti, nego šibicarenje. Lov u magli, hvatanje mutnog, ili obrnuto, svejedno.

Srbija Đinđića nije razumela za života, njegova smrt je izgleda samo na trenutak razvejala magle oko njega, da bi opet potonuo u zaborav i postao samo marker protokolarnih sećanja povodom godišnjice ubistva. Jesmo li iz njegovog dela i političkih ideja mogli izvući više na opštu korist?

– Njegove ideje o slobodnom društvu nisu utemeljene u našoj političkoj tradiciji i političkoj kulturi. Ako je o slobodi reč, ovde pre vlada strah od slobode nego potreba za njom. Demokratija se uvek pretvori u haos i pijačno cenkanje, prodaje savesti, rušenje institucija i vladavine prava. On je zaboravljen jer njegove ideje većini ne odgovaraju. Postaće važan jednog dana kad (ako?) kao društvo sazrimo za te političke vrednosti. A to je teška borba.

Šta bi on danas rekao da može da vidi Demokratsku stranku i čuje lidere njenih derivata?

– E, možda bi baš danas, posle mnogo izgubljenih godina, bio zadovoljan! Mislim da je velika stvar što je Demokratska stranka odolela sumanutom zovu predsedničkih izbora, što nije i ona istrčala sa svojim kandidatčićem i što je podržala Sašu Jankovića, koji je, čini mi se, pravi baštinik Đinđićevih ideja. On jeste bio zaštitnik građana, ali je postao i zaštitnik države, braneći je od nje same. Ovu državu je potrebno braniti od rušenja čak i onog minimuma pravila koja su uspostavljena i institucija čija izgradnja šljampavo kreće stalno iz početka, da bi se odmah zatim sve iznova poništilo. Zato mislim da se tek sada vraćamo na te Đinđićeve ideje. Naravno, ponovo smo izgubili deceniju – deceniju i po, ne znajući kuda bismo to mi, u stvari? Čini mi se da sada sa pokretima kao što su Skupština stanara iz Niša, Lokalni front iz Kraljeva ili Ne davimo Beograd shvatamo da treba da krenemo baš iz početka – na primer, od poštovanja sopstvenih zakona i konkretnih interesa građana! Ti pokreti pokazuju sazrevanje društva, koje se od velikodržavnih tlapnji osvrnulo oko sebe i videlo u čemu živi. Mislim da je to najvažniji politički simptom u poslednje vreme i znak da društvo, posle svih mrcvarenja, još ima to malo snage da pogleda oko sebe i kaže – dosta!

Da li je Đinđića ubilo vreme i (geo)politički trenutak i konstelacija ili atavizam konzervativne Srbije koja se boji promaje i promena?

– Ne verujem u geopolitiku. Naravno, svi smo u nekom globalnom kontekstu i on se ne može nikada isključiti, ali za sve smo samo sami sebi krivi. Ne isključujem da je bilo nekih spoljnih interesa da Srbija ne krene putem evropskih integracija, kao što ih i danas snažno osećamo. Ali, Đinđića smo ubili mi! Oni koji su iza ubistva stajali, i mi svi, koji ga nismo branili ni pre ni posle ubistva. I uvek citiram mog kolegu Nikolu Samardžića, mislim da je on to najbolje rekao – Đinđićevo ubistvo je ubistvo u Orijent ekspresu. Mnogi su u njega zaboli taj nož.

Đinđić je bio pragmata sa liderstvom za praktičnu upotrebu i bez ambicije da bude vođa sa velikim V na koje je ovaj narod navikao. Ima li šanse da srpsko biračko telo ikad promeni tu vizuru i shvati da su mu na ključnim mestima u državi potrebni obrazovani i pragmatični ljudi a ne pater familijasi?

– To će ići vrlo teško. Uvek je lakše kad imate tatu, lakše je i lepše je s tatom! Ne morate da mislite, da se opterećujete, donosite odluke, snosite odgovornost. Tata će. Demokratija je teška, traži da odlučujete, ispaštate posledice. Demokratija ne nosi velika uzbuđenja, emocije, suze, grdnje, ljutnje, ljubav. Tu ne sme svakog dana da bude novi šok, nova afera i drama. Ono što brine je što sad i zemlje koje imaju vekovno iskustvo demokratije počinju da posežu za sistemima s viškom emocija i što i same odustaju od racionalnog pristupa politici. Ako to zaista prevlada i na budućim izvorima u evropskim državama, mi ćemo se savršeno snaći u tom poludelom svetu. Mi smo avangarda populizma! Mi smo izmislili sistem u kome jedna stranka pretenduje da predstavlja ceo narod, iz čega prirodno proizlazi da ako i ima neko ko je ostao izvan nje, taj mora biti i nelegitiman i nelegalan! I onda je prema njemu “dozvoljeno upotrebiti sva sredstva”, kao što je pisala naša opozicija početkom 20. veka. Od toga mi nismo mrdnuli.

Gde je Srbija danas u odnosu na Đinđićevo vreme?

– Ona je iza njega. Pačjim korakom, unazad.

(Ranko Pivljanin, Blic)

Podelite ovu stranicu!