DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Situacija u Hrvatskoj doprineće jačanju revizionizma u Srbiji

15 Mar 2016

Potpuno je sigurno da će ‘kolege’ iz Hrvatske bitno doprineti daljem jačanju revizionizma u Srbiji. I potpuno je jasno da će to dalje pogoršavati odnose između dveju zemalja, jer je to jedina politika koju, u nedostatku znanja i koncepcije, mogu da vode

Krajem prošle godine najavljeno, a po?etkom februara ove i u?injeno: prvim svedo?enjima zapo?eo je proces rehabilitacije Milana Nedi?a, šefa srpske vlade za vreme nacisti?ke okupacije. Svedo?io je zato?enik logora na Starom sajmištu, bivši SKOJ-evac, a ispred Višeg suda u Beogradu održan je protest protiv rehabilitacije. Bilo je i onih mutnih likova koji su došli podržati proces, ali o njima ovoga puta ne?emo. O svemu smo razgovarali sa Dubravkom Stojanovi?, istori?arkom Instituta za noviju istoriju Srbije.

Nakon završenog procesa rehabilitacije Draže Mihailovi?a otpo?eo je i ovaj za Milana Nedi?a. Kako, u povodu toga, vidite celokupnu atmosferu u društvu?
Nije to nešto novo i šokantno. To se dešava ve? jako dugo, tako da je javnost odli?no pripremljena; kao da je samo preostalo da sudovi jave da su svi kolaboracionisti i zlo?inci iz Drugog svetskog rata zapravo heroji. Po?elo je to za vreme ratova sa brojnim ?etni?kim jedinicama, a nastavilo se, nažalost, u najve?oj meri upravo za ‘demokratskih’ vlada, posle Miloševi?eva pada. Te su vlade donosile zakone o izjedna?enju partizana i ?etnika, menjale imena ulica, skidale spomenike, napisale nove udžbenike… Tako je to postepeno normalizovano, pa bi sada logi?nije od pokreta protiv takvih pojava moglo da zvu?i pitanje zašto to ide tako sporo ili kad ?e i Ljoti?. Takav pokret ?ini jedna važna grupa, posebno mla?ih istori?ara i nevladinih organizacija. Zanimljivo je da je od politi?kih stranaka do kraja nedvosmisleno jasan samo nekadašnji Miloševi?ev SPS, a demokratske stranke ?ute. Ako je nešto u svemu pozitivno, to je da su sada mladi preuzeli afirmaciju antifašizma i da su oni ti koji demonstriraju pred sudovima. Zna?i da je, ipak i uprkos svemu, nastala nova generacija koja ne pristaje na to postepeno kuvanje društva koje se, kao one žabe kojima stalno za po jedan stepen dižu temperaturu vode, na kraju skuva, a da i ne oseti. Eto, takva je to atmosfera – dugoga i prilježnoga kuvanja žaba.

Dve nijanse crnog

Šta vama, ali i svima drugima koji se protive rehabilitacijama, zna?e izjave ministara Ivice Da?i?a i Aleksandra Vulina, koji su osudili ovaj proces? Imaju li oni više ikakvo legitimno pravo na svoje ocene?
To su te ?udne politi?ke situacije koje se neprekidno ponavljaju. Na tako siromašnoj politi?koj pozornici prinu?eni ste da podržite i najmanji glas razuma i stalno ste u tom strašnom za?aranom krugu. Na kraju pristanete: bolje je podržati Ivicu Da?i?a po pitanju osude kolaboracije, nego mu stalno spo?itavati sve unazad 25 godina. Na taj na?in i mi sami, koji smo bili zagriženi protivnici Miloševi?eva režima, postepeno rehabilitujemo taj poredak. To je strašno, ali ako je on jedini koji glasno govori protiv rehabilitacije Nedi?a, onda se to mora podržati, podse?aju?i pritom i hiljadu puta na sve u ?emu su sami u?estvovali. To nije više ni izbor izme?u manjeg i ve?eg zla, nego izme?u dve nijanse crnog.

Ako se vratimo na vaš odgovor vezan uz odgovornost ‘demokratskih’ vlada za procese rehabilitacije, kako gledate na to da je Demokratska stranka iz svoga ?lanstva izbacila Bojana Dimitrijevi?a, jednog od najtvr?ih zagovornika Nedi?eve rehabilitacije?
Nažalost, tada nisam imala vremena da napišem tekst koji sam ve? bila smislila, a u kome je glavna poenta bila da je to krajnje licemerno! Bojan Dimitrijevi? je bio visoki funkcioner te stranke, u njeno je ime bio pomo?nik ministra odbrane i na mnogim drugim funkcijama i uvek je govorio to isto. Tako da nije on sada izneverio DS, ve? DS njega. On je bio dosledan, a to je ono šta je ta partija, dok je bila na vlasti, i radila – izjedna?avala ?etnike i partizane, rehabilitovala, predvodila revizionisti?ki pokret… A sada su se zapanjili!

Predlaga?i rehabilitacije svoje stavove zasnivaju i na svedo?enju bivšeg SKOJ-evca Žarka Vidovi?a, koji je bio zato?enik logora Staro sajmište; tvrdnja je da srpske vlasti nisu imale ništa sa tim logorom i da je on isklju?ivo krivica NDH. Zamena teza?
Ne, to se vrlo ?esto može ?uti, ?ak i od istori?ara. Dobro do?e ?injenica da je taj logor bio na drugoj strani Save i da se proglasi da je to, kao, pripadalo NDH. Zapravo nije, bilo je izuzeto i ‘poklonjeno’ je Beogradu, kao idealan prostor na kome se može podi?i logor. Ali tako rešavate sve probleme: operete srpske kolaboracioniste i zlo?ince i sve to pripišete omiljenom ‘neprijatelju’. Tipi?an mehanizam samozavaravanja i prekrajanja istorije, na šta smo toliko navikli poslednjih decenija.

Postoji i ona struja nacionalista koja nema problem sa odgovornoš?u ili barem to tako izgleda do trenutka kad krene pri?a da su osim Jevreja i Roma na Sajmištu posebno stradavali Srbi – to donekle i jeste ta?no, ali re? je prvenstveno o komunistima, partizanima i svima onima koji su se borili protiv okupacije. A logi?no je da u Srbiji ima najviše Srba…
Koristi se taj argumenat, ali mnogo više onaj da je Nedi? spasavao Srbe koji su bežali iz NDH. Sada se sve više pominju i slovena?ke izbeglice, šta je tako?e ta?no. Odatle i dolazi da su ga zvali ‘srpskom majkom’, kao i ocena u udžbenicima istorije – da je spasavao ‘biološku supstancu’ srpskog naroda. To su klju?ni argumenti nacionalista. Sa pravom se postavlja pitanje šta je uopšte Nedi? i mogao da uradi sa sunarodnicima koji su bežali od ustaških zlo?ina, nije valjda mogao da ih vrati? Doduše, ustaše su i bili Nedi?evi saveznici, makar preko nacionalsocijalisti?kih posrednika. I drugo, to šta je primio izbeglice ne može da poništi ?injenicu da je omogu?io i pomogao holokaust koji je od Srbije napravio prvu proglašenu judenfrei zemlju! Nikad nisam razumela kako, govore?i o jednom doga?aju, možete da pominjete samo jedan njegov deo, a drugi da ignorišete. Kao da je to ?etvrtina istorijske istine i kao da to može tako, satarom…

Slaganje ustaša i ?etnika

U kontekstu tog savezništva Nedi?a sa ustašama, zanimljivo je sagledati razumevanje, pa ?ak i saradnju na odre?enim kvaziistorijskim skupovima Bojana Dimitrijevi?a i onih koji negiraju antifašizam u Hrvatskoj, posebno aktuelnog ministra kulture Zlatka Hasanbegovi?a: kao da je re? o nastavku te politike savezništva?
Naravno, upravo je Bojan Dimitrijevi? pozdravio izbor hrvatskog ministra kulture! Oni su se uvek najbolje slagali, jer je njihov interes zapravo isti. Istraživanja kolege Igora Graovca su kvantitativno potvrdila da su ?etnici u Hrvatskoj najmanje ubijali ustaše, a najviše partizane! Oni su ideološki bliski, ali se i najlakše dogovore oko ostvarenja svojih ciljeva. Oni lako dele te narode, preseljavaju ih, razmeštaju leševe… Za njih su ljudi samo materijal.

Može li aktuelna situacija u Hrvatskoj uticati na dodatno pogoršanje situacije u Srbiji kad govorimo o odnosu spram antifašizma? Doseže li Hrvatska ‘standarde’ koje je Srbija odavno dostigla, ali uvek na?e na?in za korak dalje u relativizaciji antifašizma?
Nije Hrvatska bila baš u tolikom zakašnjenju. Naprotiv, tu je prvo i krenulo, još od po?etka devedesetih. Hrvatsku je spasao Stjepan Mesi?, koji po tom pitanju nije dozvoljavao kompromise. Srbija devedesetih nije bila u revizionisti?kom zanosu, jer je Miloševi? još bio sara?ivao sa JNA, SUBNOR-om i sli?nim institucijama, pa je itekako pazio da partizani ostanu, a da se ?etnici tek stidljivo pojavljuju; on je, zapravo, ?etnike držao i koristio izvan Srbije, u Hrvatskoj i Bosni, gde su se paravojne jedinice nazivale njihovim imenima i tako obla?ile. U Srbiji ih tokom devedesetih nije bilo. Zato i insistiram na tome da nam je to došlo s oslobo?enjem od Miloševi?a, posle 2000. godine, i potpuno je sigurno da ?e sada ‘kolege’ iz Hrvatske bitno doprineti daljem ja?anju revizionizma u Srbiji. I potpuno je jasno da ?e to dalje pogoršavati odnose izme?u dveju zemalja, jer je to jedina politika koju, u nedostatku znanja i koncepcije, mogu da vode.

Posvetimo se malo mladima koje ste pominjali, a koji se ne slažu sa ovim konceptima rehabilitacija i revizija, koliko oni i sami greše u na?inu borbe: da li su pozivanje na SKOJ, Partiju, pa ?ak i saradnja sa SUBNOR-om (koji se kompromitovao pristaju?i na Miloševi?evu politiku) zaista na?ini da se za borbu privoli širi krug ljudi?
Nije, naravno. Ali to samo govori koliko su oni izgubljeni i koliko gr?evito traže za šta bi mogli da se uhvate, na koju tradiciju da se nadovežu. Mnogi od njih i jesu radikalizovani, jer vas situacija u našem društvu tera na radikalna rešenja. Oni ne umeju da na?u samostalan put i novi, sveži odgovor, pa se koprcaju na stare sheme. Mada, možda je to samo neka prva faza snalaženja.

Nedavno je objavljena knjiga Milana Radanovi?a ‘Kazna i zlo?in’, koja ?injenicama otklanja sumnju u odgovornost šta Nedi?a, šta ravnogorskog pokreta – koliko ona može uticati na javnost? Ili sve ostaje u zatvorenom krugu istomišljenika?
Nema ni?eg u društvu šta se prethodno nije razvijalo u knjigama, ?lancima, medijima, diskusijama… Knjige su neophodne da bi se bilo šta artikulisalo, da bismo išta znali, da bismo imali na šta da se pozovemo i onda kad kre?emo u politi?ku akciju. Knjige ostaju u uskim krugovima, ali smo svedo?ili koliko je poslednjih decenija bilo prilika u kojima bi stavovi tih uskih krugova odjednom isplivali na glavnu politi?ku scenu. Tako je na pozornicu bubnuo i srpski nacionalizam, koji je nastajao u zatvorenim intelektualnim krugovima i u njihovim romanima, pa odatle provalio. Zato nema druge nego da se zasu?u rukavi i da se radi. Neko ?e, valjda, sve to jednom pro?itati. I u?initi naša društva boljima.

(Dejan Kožul)

Podelite ovu stranicu!