Država glumi nemoć

28 Sep 2011

Ratko Božović: Netolerancija prema njima, različitima, proizilazi iz realnosti tradicionalnog i zatvorenog društva, zajednice koju „krase“ predrasude prema tuđoj naciji, rasi, veri, polu i manjini.

Ljudi drugačijeg seksualnog opredeljenja i oni koji njihovu posebnost ignorišu i žestokom negacijom poništavaju, predstavljaju u nas dve nesaglasne i sukobljene skupine. Oni prvi, ma koliko bili u manjini, više ne pristaju da budu nemoćne žrtve predrasuda i netolerancije ovih drugih. Razlika u samorazumevanju i razumevanju drugih i dalje drastična i nepomirljiva.
Očigledno je da bića sa drugačijim sklonostima  nisu spremna da žive pritisnuta nelagodom, teskobom i strahom. Ne pristaju da im  neprestano klecaju kolena pred silnicima koji nastoje da ih zgaze i da  im učine zlo. I ma koliko da ovdašnja atmosfera odiše nasiljem i konfuzijom, oni snagom svojih najdubljih ubeđenja brane vlastite stavove i svoj identitet.  U tome im, konačno, pomaže Zakon o zabrani diskriminacije.
Vođeni stranačkim interesima i željom za masovnim pridobijanjem biračkog tela, većina političara previđa manjinska ljudska prava i pored toga što  su dužni da slovo zakona oživotvore. Njihova dvoličnost i neiskrenost na taj način vode u homofobiju i netoleranciju širih razmera. Tako se politizira  i ono što bi već moglo predstavljati osvojenu civilizavijsku vrednost. I kad ne bismo znali da su u pitanju prizemne manipulacije, pragmatsko glumatanje i politički utilitarizam, bilo bi razloga da se u stvarnosti prepozna ne samo stagnacija već i regresija.
U odnosu na  okruženje seksualne manjine ne žele da žive ni prikriveno ni prikraćeno,  raspolućeni između želje koja pripada njihovoj intimi i  svakodnevlja u kome se očekuje odobreno i ustaljeno ponašanje, a počesto i represija. Oni su neprestano zapitani koliko mogu da odstupe od vladajućeg društvenog i kulturnog obrasca, a koliko mogu da budu saglasni sa svojim individualnim izdvajanjem.
Njihov životni stil teško se prihvata u konzervativnoj i licemernoj sredini kakva je naša zbog toga što je podrazumevao  razliku, drugost ili tuđost. A ta drugost se povija pod pritiskom straha, teskobe, pa čak i osećanja krivice. Netolerancija prema njima, različitima, proizilazi iz realnosti tradicionalnog i zatvorenog društva, zajednice koju „krase“ predrasude  prema tuđoj naciji, rasi, veri, polu i manjini.
Kada su osobe s posebnostima nailazile na prepreke mentaliteta sredine koji ih je onemogućavao da budu to što jesu i što mogu biti, znali su da im je uskraćeno da žive u skladu sa svojom prirodom i slobodno izabranim životnim stilom. Najpre su diskretno branili svoju drugačiju pripadnost, jer im je teško padala dezintegracija u koju su gurnuti. To je jedan od najvažnijih razloga njihovog sadašnjeg nepristajanja da se marginalizuju. To je i razlog njihovog ponekad trapavog samoorganizovanja u sredini koja je nefleksibilna i neadaptilna, najčešće gluvonema u pomeranju   ustaljenih navika.
Izrazito nepovoljna je okolnost što su u nas drastično oslablile snage empatije. Dominantni obrazac življenja i nacionalistički mejnstrim daleko su od prihvatanja raznolikosti, od uvažavanja ljudske različitosti i življenja u skladu s tom različitošću. Najsporniji su bili i ostali surovi goniči ljudi razlike. Njihova ekstremistička ponašanja otkrivaju niže i najniže motive, obznanjuju veoma sumnjive pobude. Simptomatičan je i njihov gnev i njihova agresija. Oni  bi se u psihoalitičkom smislu mogli identifikovati  kao paradigma negativnog identiteta. To je u pojedincu onaj njegov pomračeni deo koji se potiskuje. Karl Gustav Jung je to prepoznao kao senku koja se svesno ne prihvata, kao „srce tame“ koga se „svesno ja“ stidi.
Teško je uspostaviti  bilo kakvu ravnotežu između nepomirljivih partnera tamo gde vlada konfuzija u glavama i gde se zakon ne poštuje, gde država glumi nemoć. Velika je nevolja i u tome što ne postoje zajedničke etičke vrednosti, a tu bi se mogao uspostaviti integral  poverenja izmedju svih ljudi u društvenoj zajednici, pa i onih koji se razlikuju. Za takvo razumevanje neophodna je emocionalna inteligencija – sposobnost prepoznavanja osećajnog i doživljajnog sveta svih ljudi. Zajedno sa moralnom inteligencijom – sposobnošću razlikovanja ispravnog i spornog ponašanja, moglo bi doći do odbrane slobodnih stilova postojanja u kojima bi se pojedinac potvrđivao i kao nagonsko, i kao duhovno, i kao nesvesno, i  kao svesno, i  kao iracionalno, i kao racionalno biće, ali i kao biće sa posebnim, manjinskim seksualnim potrebama. A demokratsko i civilizovano društvo  prepoznaje se, pored ostalog, i prema odnosu većinskog prema manjinskom principu.
Ne bi se smela ugrožavati ničija sloboda, ničije ljudsko pravo na slobodu. Zato ima smisao zakon o zabrani diskriminacije koji će braniti i odbraniti i prava i slobode svih ljudu u društvenoj zajednici. Sve drugo je pitanje emancipatorskog kapaciteta same zajednice i sposobnosti da integriše sve delove društva logikom pravne države.

( Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!