DRAŽA PETROVIĆ: Male tajne Velike Srbije

06 Aug 2016

Kad god početkom avgusta nema zgodnijeg unutrašnjeg neprijatelja koga bi linčovali, srpski tabloidi se uhvate ili za srpske turiste u Hrvatskoj, ili za Đoku

Ima u knjizi “Istina o Vučiću” novinara Predraga Popovića jedan zanimljiv momenat iz vremena akcije “Oluja”, kada je glavni junak tog dokumentarnog štiva rekao autoru da sutra pakuje borbeni ranac i ide da brani srpski narod u Krajinu.

Onda je autor, piše u knjizi, sutradan telefonom pozvao centralu Srpske radikalne stranke i tražio glavnog junaka svoje buduće knjige, a ljubazna sekretarica mu je rekla da on trenutno nije u ofisu.

-Koliko sam ga razumela, otišao je da čekira karte za Glifadu! – objasnila je SRSekretarica.

Isti čovek u četvrtak uveče, u Busijama, najvećem naselju proteranih Srba iz Hrvatske, izjavio je: “Hoću vama, divni i ponositi Krajišnici iz Busija, da kažem jedno veliko – izvinite… Izvinite što su u Srbiji postojali oni koji su za vreme akcije Oluja okretali glavu od vas i nisu brinuli o svom rodu….”

Mada je ispravnije bilo da kaže: “Izvinite što su u Srbiji postojali oni koji su za vreme akcije Oluja išli da čekiraju karte za Glifadu i nisu brinuli o svom etnosu, već o girosu”.

I te Srbe su, mogao je da doda u nadahnutom govoru, takođe proterali deset dana kasnije sa iste te Glifade, pošto su Grci nemilosrdniji od Hrvata – iz soba već u 11 pre podne izbacuju sve one kojima je tog dana istekao paket aranžaman od 10 noćenja sa doručkom.

-Sećam se tog dana pre 21. godinu, pripekla zvezda, otegla se kolona traktora od Korduna… – pričali su svoju muku proterani Krajišnici u četrvtak uveče u Busijama, a glavni junak one knjige mora da im je parirao svojom tužnom pričom, pošto on uvek gleda da deluje kao čovek kome je permenanetno teže čak i od onih kojima je najteže.

-I ja se sećam tog dana pre 21. godinu… Otegao se red do vrata, unutra vrućina, sparno, oblio me znoj… Pitam jednog ispred mene: “Za šta vi čekate?” On kaže: “Za Glifadu!” Takve sam vam ja sreće, divni moji Krajišnici, kad stanem u red da čekiram karte za Glifadu, svi stanu u red da čekiraju karte za Glifadu… čekao sam sat i po! – pričao je on sećajući se svoje lične golgote tog 5. avgusta.

Dvadeset jednu godinu kasnije stvari u Srbiji su se drastično promenile – u vreme akcije “Oluja” možeš da letuješ na Glifadi do mile volje, ali ako letuješ u Hrvatskoj sve vreme će te na plaži, pored žene i dece, sa susednog ligeštula vrebati paparaco Informera.

Ljudi obično prave fotografije sa mora tek kad se vrate kući sa letovanja, ali je za sve državljane Srbije koji letuju u Hrvatskoj oko 5. avgusta obezbeđeno razvijanje slika sa plaže gratis već u toku letovanja. Jedino je malo nezgodno što umesto u porodičnom albumu fotografije prvo moraju izađu na naslovnici Informera. Ispod dražesnog naslova: “Izdajnik!”

Bojan Pajtić, recimo, već godinama ne nosi fotoaparat na more, jer mu komplet fotografije sa letovanja u međuvremenu izađu u tabloidima.

-Alo, dečko! – navikao je već Pajtić na stalno prisustvo Informerovog paparaca na Brionima: “Je l’ možeš sada da napraviš jednu porodičnu, da budemo svi na okupu, a posle da me škljocneš kako skačem na glavu sa one stene?”

-Može šefe! – kaže paparaco koji se već oseća kao oficijelni fotograf familije Pajtić.

Nije neobično da se između paparaca i njihovih modela vremenom razvije “brionski sindrom”, nešto slično “stokholmskom sindromu”, tako da su i paparaci siti i izdajnici na broju.

A plan razvoja srpskog turizma onog govornika iz Busija bio je više nego genijalan – on je samo želeo da svi Srbi jednog dana letuju u Karlobagu, a da ih pritom ne ture na naslovnicu Informera. I još da dobiju vaučer sa popustom za letovanje u Velikoj Srbiji. I još da po najvećoj vrućini, 5. avgusta, ne moraju da čekaju sat i po za čekiranje karata za Glifadu.

Njegova početna ideja zapravo je bila parafraza one replike Del Boja: “Sledeće godine u ovo vreme bićemo u Karlobagu”. Dok se sada vratio na originalnu repliku: “Sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri”.

Cela ta priča završila se tužno – Krajišnici su zauzeli Busije, a on je zauzeo busiju. Autobiografija će mu se zvati: “Male tajne Velike Srbije”.

-Negde smo se preračunali u biznis-planu oko onog Karlobaga, ni sam ne znam gde… – razmišlja već godinama, ali pošto je poznat kao čovek koji iz svakog pičvajza izvuče neku korist, u četvrtak uveče se setio još genijalnije stvari.

-Dobili ste Srbiju, vratili ste se svojoj kući… – rekao je u svom govoru Krajišnicima u Busijama, što će reći: svako etničko čišćenje ima i svojih dobrih strana.

-Da nije bilo svih naših ideja – samo što nije pokazao rukom na prvi red visokih zvanica tužnog skupa – “vi biste danas živeli u Hrvatskoj, a san svakog je da živi u Srbiji! To vam je trend u regionu! Pa i Severina je više u Beogradu nego u Splitu, a nju pritom niko nije proterao”.

Opet, kad god početkom avgusta nema zgodnijeg unutrašnjeg neprijatelja koga bi linčovali, srpski tabloidi se uhvate ili za srpske turiste u Hrvatskoj, ili za Đoku.

Balašević je naime celog života bio protiv ratova, Miloševića, Šešelja, Tuđmana, verovatno i Vučića, pa je valjda normalno da 4. avgusta peva u pulskoj Areni, a može da peva i 5. avgusta na Glifadi, 6. avgusta u Karlobagu, 7. avgusta u Ogulinu, 8. avgusta u Karlovcu ili 9. avgusta u Virovitici, svejedno.

Zbog te svoje privilegije, međutim, tabloidi su do sada varirali sve verzije naziva njegovog albuma “Panonski mornar” – u Kuriru je jednom bio “Panonski govnar”, a u Informeru pre neki dan “Panonska pizda”. I to samo zato što je u Puli 4. avgusta imao koncert gde je pevao “Priču o Vasi Ladačkom”.

A Vasa Ladački je garantovano bio neki ustaša. Kao i Boža zvani Pub.

Ne samo to – samo što ne počnu da istražuju tabloidi – u Đokinoj pesmi “Oprosti mi Katrin” otkriveno je da on, sem što peva, i letuje po Hrvatskoj. Stihovi idu ovako:

Na stanici u Puli,
pod vrelim suncem leta,
sam čekao autobus,
i svirao gitaru.
Tad sela je kraj mene,
i pitala da l’ smeta,
i znam li dobar hotel
u Rovinju il’ Vrsaru.

Đoka je, naime, još na prvom albumu tvrdio da su granice Velike Srbije na liniji Pula – Rovinj – Vrsar, dok je mandatar pola života bio na stanovništu da je ta linija nešto niže, od Karlobaga u pravcu Virovitice, pa prva ulica levo.

Čak je na Glavnom odboru srpskih radikala 2002. godine, kada u priču o Velikoj Srbiji nisu više verovala ni Braća Grim, taj isti koji je u četvrtak mitingovao u Busijama, doslovno izjavio: “Mnogi s podsmehom kažu – gde su vam danas Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ljube im ruke, hoće da kažu – gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima?”

Kad to pročitate zaključite da je danas u Srbiji skoro sve isto, samo njega nema. Tačnije – iste patriote, isti izdajnici – samo Karlobaga nema.

(N1)