DRAGOMIR JANKOV: Pismo Vasi Stajiću

12 Feb 2016

Projekat Vojvodina u Srbiji – nije uspeo!

Dragi čika Vaso, dozvolite mi da vam se obratim sa nekoliko reči. Nekoliko reči dakako o Vojvodini, koja je bila, kako neko reče, vaša najstrasnija ideja. Na žalost, svedoci smo njenog sve bržeg urušavanja i propadanja. Do 1918. važila je za jednu od najdohodovnijih županija Mađarske, u prvu Jugoslaviju ušla je privredno razvijena kao Slovenija, ali je gubila poziciju kao prekomerno i najoporezovanije područje u državi. U drugoj, socijalističkoj Jugoslaviji bila je špajz za sve. Za bogate i siromašne republike, a mi Vojvođani plaćali smo i u Fond za nerazvijene, za Makedoniju, Crnu Goru, i druge. Pali smo ispod Hrvatske. Od 1990. smo neposredno pod Srbijom i njenom apsolutnom vlašću. Od tada propadanje je ubrzano i drastično. Do 2009. BDP Vojvodine je bio iznad proseka Srbije, a od tada je pao ispod i sada oscilira linijom proseka. Pri tome zarade u Vojvodine nešto su ispod proseka Republike Srbije, a nezaposlenost je veća od proseka Republike Srbije.

Poređenje sa tzv. regionom još je gore. Sa oko 6.300 dolara BDP-a, koji Vojvodina deli sa Srbijom, Vojvodina se više ni približno ne može upoređivati sa Slovenijom čiji BDP je 23.000 dolara, niti sa Hrvaskom od 13.500 dolara, pa ni samostalnom Crnom Gorom, koja ima BDP od 7.100 dolara po glavi stanovnika.

Osim suvih cifara reći ću još nešto. Oko 40% procenata građana Vojvodine godinama pije nezdravu, pa i kancerogenu vodu. Kada se to nedavno desilo u Užicu, svi su se digli na noge, televizija, republika, vojska – i problem je rešen. Vojvođani se i dalje truju. Da li smo mi građani drugog reda? Zatim, već urušeni železnički sistem, koji je po gustini mreže bio u vrhu Evrope i svojevremeno preporodio Vojvodinu, a za kojim i danas postoji potreba – dalje se urušava. 18. decembra 2015. održan je sastanak u Privrednoj komori Vojvodine sa predstavnicim Železnica Srbije gde je obelodanjeno da mreža u Vojvodini treba da se umanji za 20-30% lokalnih i regionalnih pruga. Ranije, već je umanjeno oko 20% mreže. Nerentabilne su. Naravno, kad se ništa ne ulaže. U Vojvodini rade 24 sirotinjske kuhinje sa 9.700 korisnika, a potrebe su mnogo veće. Puno je mladih među njima, a mnogima je to jedini obrok u toku dana. Kažu, nastoje da im ponekad uz ručak daju voće ili mleko!

Vaš voljeni Novi Sad, čika Vaso. Nedavno se ovde obreo ambasador SAD – i čudi se, ne vidi nigde neki građevinski kran u gradu. Ovde godinama već nije poboden ašov za novo privredno gradilište. U gromoglasnoj najavi je jedna velika firma koja će ovde zaposliti stotine nezaposlenih pod uslovom da joj grad izgradi hale. Uslov i test za potencijalne radnike jeste da mogu da izdrže da stoje tokom celog radnoig vremena od osam i više sati! Kakvo poniženje za Srpsku Atinu u XXI veku! A o nečem sofisticiranom što bi ovom gradu pripadalo – na primer o aerodromu, dakako primerenom uslovima – da i ne govorim. Ima ga Temišvar, ima ga Osijek, ima ga i Niš, ali i Užice, a pred realizacijom je i aerodrom u Kruševcu.

Čika Vaso, da li sam nerealan kada sam stekao duboko uverenje i tvrdim da se Vojvodina projektovano, planski i sistemski urušava, decenijama. Nije u pitanju odnos ove ili one političke stranke prema Vojvodini, ovog ili onog režima prema Vojvodini. Nemojmo da zamagljujemo problem, u pitanju je odnos Srbije prema Vojvodini.

Od 1918. do danas, Vojvodina nije postala Srbija, ali bogate Vojvodine više nema. Zašto? Ne samo zbog očigledne ekonomske koristi od izrabljivanja već i zbog toga što se osiromašena Vojvodina lakše i sigurnije drži pod sopstvenom neograničenom vlašću i u pokornosti. Identitet koji se zasniva na bogatstvu i prosperitetu daje građanina ponosnog, slobodnog i nezavisnog. Siromaštvo rađa potištenost, zavisnost.

Zašto sve ovo govorim i zašto ovo nije samo prigodan govor? Zato što se za dve godine, 2018, puni 100 godina od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji i Jugoslaviji, za koje ste se i vi, čika Vaso, zalagali. Istini za volju, na način manje bezuslovan i nepromišljen nego što je to učinjeno, a zbog čega ste i navukli javnu omrazu na sebe. Za dve godine, ako već nismo pre – moraćemo pogledati sebi u lice. Moraćemo krajnje beskompromisno i objektivno reći – kakav je bilans Vojvodine u poslednjih 100 godina?

Projekat Vojvodina u Srbiji – nije uspeo. Stoletni ideal Srba u Vojvodini, da se spoje sa Srbima iz matice jeste ostvaren. Ali ako se to plaća cenom ekonomskog zaostajanja i zatiranjem evropskih kulturnih i civilizacijskih vrednosti i obeležja Vojvodine i ovakvim njenim propadanjem, onda je to neprihvatljiva cena. Pitam se, čika Vaso, šta biste vi rekli?

Prisećam se i uočavam, nacionalno i kulturno – kod vas je to išlo zajedno – od omladine srpske, kada ju je mađarizacija ovde lomila, tražili ste da bude nacionalno svesna, ali ne tupava, lenja i i zatucana već prosvećena, vredna i evropska. Kada je, posle ujedinjenja, otpočela pljačka Vojvodine, vi ste čika Vaso digli svoj glas protiv. U isto vreme, borili ste se i za jednu kulturniju Vojvodinu. I tu je ključ. Mnogi ne vide tu dvostrukost Vojvodine. Apsolutizuju nacionalno, srpsko, a prenebregavaju kulturno – kao da je pitanje ili-ili. Ili je Vojvodina za podređenost uz odricanje od svog evropskog nasleđa ili je za svoje evropejstvo uz odricanje od Srbije. Kulturno i nacionalno – vi ste spojili. Da li je Srbija voljna na novi odnos sa Vojvodinom, na toj osnovi koja znači: lojalnost prema Srbiji uz istovremeni evropski ekonomski i kulturni razvoj? Odnos ravnopravnosti, a ne podređenosti.

(Reč na obeležavanju rođendana Vasi Stajiću u Novom Sadu, 10. februara 2016.)