DRAGOSLAV DEDOVIĆ: Pusti suzu Južnim tokom

03 Dec 2014

Posle političkog mamurluka, kada se ožali Južni tok, Srbija će morati da preispita svoju energetsku a time delom i spoljnu politiku

Vladimir Vladimirovič Putin je u Tursku došao sa poklonima: Rusija će povećati izvoz gasa u Tursku za tri milijarde kubnih metara, pri tom će smanjiti cenu za šest odsto. Ova ruska energetska ofanziva skriva i jedno za Srbiju neprijatno iznenađenje: Južni tok neće biti izgrađen na predviđenoj liniji preko Bugarske i Srbije, a ako išta bude građeno, ići će preko Grčke do Italije. Putin je bio nedvosmislen u prvom delu izjave i neodređen u drugom – da li će ikada biti išta izgrađeno na naznačenom alternativnom pravcu ostaje potpuno neizvesno.

Pošto Evropska unija ne želi Južni tok, zvanično, jer su vlasnik gasovoda i snabdevač gasom isto pravno lice, pa je reč o monopolu, a manje zvanično jer bi Južni tok povećao energetsku zavisnost Brisela od Moskve, Rusija to ne može da nametne. Osim toga, isplativost celog poduhvata za Moskvu je od početka bila upitna. Međutim, kada se pogleda način ophođenja Rusije sa projektom Severni tok, gasovodom koji dobacuje do Nemačke, stvari postaju jasnije. Rusija je odavno zatražila od Evropske unije da taj gasovod izuzme iz svojih pravila. Za Južni tok to nikada nije učinila. Odluku Moskve je ubrzao pad rublje kao i pad cene nafte.

Putin je najavio i posvećenost novim tržištima. Rusija će se sve više okretati delovima sveta koji imaju ekonomski i demografski potencijal i energetsku glad: Turska, Indija, Kina… Kinezi su već obezbedili investicije za sibirske cevovode koji će energente dopremati do najmnogoljudnije zemlje na planeti, spremne da energiju troši u neograničenim količinama.

Otrežnjenje za Srbiju?

Za Srbiju je to gorka lekcija: Decenijski san beogradske političke elite o radnim mestima i profitu duž ruskog gasovoda raspršio se kao mehur od sapunice. Još jednom se pokazalo da su istorijski argumenti i bratska ljubav dobra stvar, ali da su ekonomska i geostrateška razmišljanja nešto sasvim drugo. Na mapi, na kojoj se veliki upravo prestrojavaju, Srbija ne igra bitnu ulogu. Teško je verovati da Rusija strateške odluke donosi preko noći. Logično bi bilo pretpostaviti da je Putin već za vreme nedavne posete Beogradu znao šta će se desiti, ili bar da je ta mogućnost u igri. Ali to nije rekao u Beogradu već u Ankari.

Kratkoročno bi sve ovo moglo značiti da će Srbija i dalje dugovati Rusiji pozamašne sume, da će plaćati gas skoro dvostruko više nego zapadne zemlje. I da će razni srpski mešetari i posrednici od građana i dalje ubirati harač ugrađen u cenu. NIS, prodat u bescenje, ostaće u ruskim rukama.

Srednjoročno bi se prisilno otrežnjenje, izazvano Putinovom porukom iz Ankare, moglo shvatiti kao šansa. Koliko energetskih resursa imamo? Koliko energije mogu proizvesti vetar, voda, sunce? Kako da napravimo koncept što veće energetske efikasnosti – a prostor za poboljšanje je skoro neograničen – od rasipničke rasvete gradova, preko loše izolovanih stanova i kuća do zastarelih postrojenja i voznih parkova koji gutaju previše energije? Kako da iskoristimo regionalnu sinergiju? Kako da organizujemo transfer zapadne tehnologije u toj oblasti?

Domaćinski strateški koncept u oblasti energetski održivog razvoja za sada nije u igri. Ali posle političkog mamurluka, kada se ožali Južni tok, Srbija će morati da preispita svoju energetsku a time delom i spoljnu politiku.

Autor je glavni urednik redakcije DW na srpskom


(Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!