Dragomir Jankov: Vojvodina – udruženje pčelara

20 Mar 2013

Podsmeh lopovu koji je pokraden

Povodom nadležnosti koju treba da ima zajednica srpskih opština na KIM, premijer Dačić je nedavno rekao da ona mora imati i svog predsednika, a rečeno je i to da Srbi moraju imati i pravo da biraju sopstvene sudije, (i „kontrolu sudstva“ – Vulin), i dr, jer bez toga, to bi bila „nevladina organizacija“, „udruženje pčelara“!

Među asocijacijama koje sve ovo rađa je i ta da je, isti taj gospodin Dačić, u noć pred konačno formulisanje teksta Statuta APV, došao lično u Novi Sad da otkine još nešto od već očerupane autonomije. On i ceo taj establišment, koji smo navikli da gledamo i slušamo kao žestoke protivnike autonomije naravno, onda kada je Vojvodina u pitanju, odjednom su se pokazali kao veliki pobornici decentralizacije i autonomije. I kao znalci važnosti i sadržaja autonomije i autonomnih prava. Ne samo na nivou zajednice opština već i na nivou države, („jednostrano samoproglašene države“) Kosova, u vidu institucionalizovanog učešća Srba u cilju sprečavanja majorizacije. Postavljaju se zahtevi bez bojazni da se njima, eventualno, traži „država u državi“, i počini taj najveći greh autonomaštva. Gledajući sve ovo, nameće se i slika iz 1988. godine. kada su kolone kosovskih Srba, za koje se sada autonomija traži, ušle u Novi Sad da ruše autonomiju, autonomiju Vojvodine. „Rušićemo vladu u Novome Sadu, a u sredu, – Kosovo na redu … !”

No, vratimo se pomenutom pravu na predsednika i izbor sudija. Zajednica srpskih opština na Kosovu sa življem koje u kompaktnom severnom delu broji svega nekoliko desetina hiljada srpskih duša, koji decenijama žive i od pomoći Vojvodine, koja puni budžet Republike sa cca 40 % , između ostalog „mora“ imati svog predsednika. Međutim, AP Vojvodina, sa svoja dva miliona stanovnika ne može da ima svog predsednika. Ustavom iz 2006. to je onemogućeno. Republika Srbija ima predsednika, i svaka opština i grad imaju predsednika, ali Vojvodina – jedino ona – ne može da ima predsednika. Zašto? Zato da bi bila politički obezglavljena te tako podobnija za iskorišćavanje i pljačku.

Autonomna Vojvodina, naravno, nema pravo ni na izbor sopstvenih sudija. Sudije se biraju u Beogradu. To čini Visoki savet sudstva od 11 članova od kojih je „jedan sa teritorije autonomnih pokrajina“ (Ustav čl.153/4). Pošto Srbija ima dve pokrajine, znači Vojvodini je u Visokom savetu zagarantovano mesto od 1/2 čoveka! Zapravo, Vojvodina je izgubila svaku autonomnost u oblasti pravosuđa. Tako je Ustavom utvrđeno. Ali, do kojeg apsurda je to dovedeno pokazuje i čuvena odluka Ustavnog suda od 10. jula 2012. godine. Naime, Zakonom o utvrđivanju nadležnosti (čl.74 tačka 4) APV je dato bedno pravo da „predlaže mrežu sudova na teritoriji AP Vojvodine“, o čemu konačno odlučuje Republika. Ustavni sud, bez ubedljivog pravnog utemeljenja, a po mom utisku rukovođen i loše prikrivenom odbojnošću dela sudija prema Vojvodini, kojom odiše cela njegova odluka, utvrđuje da ova odredba „nije saglasna sa Ustavom“, da „ teritorijalnim zajednicama … nije primeren bilo koji vid „upliva“ u sudsku vlast“… Tako je ukinut i ovaj tračak pravosudne autonomije Vojvodine. A ta autonomija postojala je i bila davno začeta.

Naime, Vojvodina je još pre 68 godina imala sudsku autonomiju. Po Ustavu SFRJ od 1946. sudska autonomija AP Vojvodine bila je ovako utvrđena: GLAVA XIII NARODNI SUDOVI Čl.115 – „Organi pravosuđa u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji jesu: Vrhovni sud FNRJ, vrhovni sudovi republika i autonomnih pokrajina, okružni i sreski sudovi“… Čl.121. – „Sudije Vrhovnog suda republike, odnosno autonomne pokrajine, bira i razrešava Narodna skupština republike, odnosno Narodna skupština autonomne pokrajine…” Ovo je bio dosledan odraz činjenice da se Vojvodina priključila Srbiji odlukom Skupštine izaslanika naroda Vojvodine od 31. jula 1945, ne kao Vojvodina, već kao „AUTONOMNA VOJVODINA“, što je potvrđeno odlukom Trećeg AVNOJ-a 10. avgusta 1945. Sada, kada je Vojvodina prepuštena Srbiji, pokazalo se pravo lice Srbije, politički mentalitet niskog nivoa, uz to još i dvoličan, jer ono što se Vojvodini ukida, za kosovske Srbe se traži. Pravo na sudsku autonomiju je deo prava na demokratiju. Sudska autonomija je stečeno pravo Vojvodine koje joj je oduzeto. Istorijski utemeljeno pravo, što se nikada izbrisati ne može.

Gledajući sada one koji su nasilno, pučem, i protivno tada važećem Ustavu, skršili autonomiju Vojvodine i do danas zatiru njene ostatke, kako vapiju za decentralizacijom i autonomijom, podsećajući na kukanje lopova koji je pokraden, mi, njihove žrtve, imamo prava na podsmeh – ali to nije važno. Važno je da shvatimo da je autonomija univerzalna civilizacijska vrednost. Srbi na Kosovu treba da imaju autonomiju, jer je to pitanje njihovog opstanka i demokratskog uređenja Kosova. Ali, isto važi i za opstanak Vojvodine. Ona je, kao jedna od najrazvijenijih oblasti nekadašnje Jugoslavije, sada spala na ponižavajući status nedovoljno razvijenog regiona Republike Srbije, sa BDP-om ispod njenog proseka. Bez stvarne autonomnosti, tonuće i dalje.

Vojvodina, … „nevladina organizacija“ … „udruženje pčelara“ … kako rekoše.

Dragomir Jankov

Podelite ovu stranicu!