DRAGOMIR JANKOV: Nenaučena lekcija

31 Jul 2018

Vojvodina se 31. jula 1945. priključila Federalnoj Srbiji

Vojvodina je iz Drugog svetskog rata izašla sa sopstvenim organima vojne i civilne vlasti koji nisu bili podređeni organima vlasti Srbije već Jugoslavije, kao i sa sopstvenom teritorijom (veličine republika Makedonije, Slovenije i više od Crne gore).

Vojvodina se kroz oružanu borbu i znatne žrtve osposobila za status samostalne jedinice. Za Vojvodinu su postojale tri opcije. Da postane jedna od federalnih jedinica Jugoslavije, što je na neki način i obećano pre rata u Titovom Pismu za Srbiju iz 1936. godine u kome se govori o Vojvodini i sedam federalnih jedinica buduće federativne Jugoslavije. Zatim, da bude autonomna pokrajina Jugoslavije ili pokrajina u okviru federalne republike, posebice Srbije.

Za ovo treće rešenje zalagao se i izgleda da ga je praktično i isposlovao Jovan Veselinov kao sekretar Komunističke partije Jugoslavije za Vojvodinu. Na prvom zasedanju Antifašističke skupštine Srbije 9-12. novembra 1944. Veselinov je kao samozvani „delegat“ Vojvodine izjavio da se narod Vojvodine izjašnjava za priključenje Srbiji. O tim „mnogobrojnim skupštinama i konferencijama“ (Veselinov) gde se narod izjašnjavao tokom prethodne dve nedelje od oslobođenja Vojvodine do tada, niko nije znao niti o tome ima traga. Dušan Popović u delu Letopis o Vlaovićima, tom III str. 25. izdanje Agencija „MiR“, Novi Sad 2006. navodi da su Jovan Veselinova 1967. godine, već kao političkog penzionera, posetili Stevan Doronjski i Marko Peričin Kamenjar i pitali ga : „Gde se to kod nas narod izjasnio da se Vojvodina priključi Srbiji? “ a on im je odgovorio: „Kakav narod, Marko (Aleksandar Ranković, nap. D.J.) i ja smo se dogovorili“ .

Na masovnom mitingu u Novom Sadu u proleće 1945. Jovan Veselinov je izjavio: “ … Srbija više nije ono što je bila. U Srbiji se više ne vodi politika kakva je vođena do rata. Ranije su se Vojvođani s pravom žalili na odnos Beograda prema Vojvodini koji ju je smatrao kravom muzarom. Sada stvari stoje sasvim drugačije. U Srbiji više ne vladaju hegemonisti …“.

Dana 31. jula 1945. godine Skupština Vojvodine pod nazivom Skupština izaslanika naroda Vojvodine donela je odluku o „priključenju Autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji“ i istu uputila Trećem AVNOJ-u, potonjoj Privremenoj skupštini Jugoslavije.

Ovu odluku je potom prihvatio najviši organ Jugoslavije, AVNOJ na Trećem zasedanju 10. avgusta 1945. Reč dr Ivana Ribara: „Objavljujem da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugosalvije prihvatilo odluku Prve skupštine izaslanika Vojvodine o priključenju Autonomne Pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji“.

Posle donošenja ovih odluka, po redosledu koji nije bez značaja, Predsedništvo Narodne skupštine Srbije donelo je 1. septembra 1945. godine Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne pokrajine Vojvodine. Ovo, „ustanovljenje“ Vojvodine 1. septembra 1945., kao da ona pre toga nije bila ustanovljena, već tada ukazuje na klicu budućih sukoba što je „konačno rešeno“ Ustavom R. Srbije od 2006. godine po kojem je Autonomna pokrajina Vojvodina „osnovana“ tim ustavom (odredba čl. 182).

Vojvodina se ovim po drugi put priključuje Srbiji i Jugoslaviji bez definisanog autonomnog statusa i garancija. Prvi put 1918. to su učinili Srbi (koji su sa 29 % stanovnika činili 76 odsto sastava Velike narodne skupštine koja je donela tu odluku) očekujući „slobodu, ravnopravnost i napredak u svakom pravcu“, sa verom i u ime nacionalne, srpske solidarnosti. Drugi put 1945. to su učinili komunisti sa verom u komunističku solidarnost, ne naučivši lekciju iz prvog prisajedinjenja. Jer oba puta usledila je neravnopravnost i eksploatacija Vojvodine – što traje i danas.

Autor je potpredsednik Vojvođanskog kluba

(Danas)

Podelite ovu stranicu!