DRAGOMIR JANKOV: Lajte kere Jakobsfelda

16 Nov 2016

Posle rušenja zgrade jermenske opštine, u "prestonici kulture" započeto je i rušenje novosadskih trščara, a novosadska "javnost" ćuti li ćuti

Sticajem volšebnih istorijskih okolnosti, u Novom Sadu je opstala grupa od pet kuća sagrađenih pre više od 200 godina, od naboja, pokrivenih trskom – to su čuvene novosadske trščare. Ovo je jedini kompleks takvih etnoloških objekata sačuvanih u gradu pa i na širem području. Umesto da se ovaj biser prošlosti sačuvao i oplemenio, kao turistička atrakcija, muzej uživo, danas ispred njih stoji velika tabla na kojoj, između ostalog, piše: „Uklanjanje objekta, Kraljevića Marka 22-32 – parcela 4512/1 k.o. Novi Sad 1. Rešenje o uklanjanju objekata V-351-1666/16 od 22.jula 2016 – datum početka oktobar 2016 datum završetka decembar 2016… Investitor „GALENS INVEST“ DOO“

Dakle, upadljiv napor da se sve prikaže kao legalno, zakonito. Neverovatno, za mnoga nepočinstva i genocide počinjene nedavno na ovim prostorima, a ovde je na delu urbicid, ispoljena je neodoljiva potreba da dobiju legalno pokriće, putem referenduma, odluka „parlamenta“ i dr. Inače, jedna od trščara je već srušena, a iza preostalog zida viri grabljiva ruka moćne žute mašine za rušenje, spremna da krene dalje. Čekaju je preostale kuće provaljenih krovova: ćute, ruševne i nemoćne, pomirene sa sudbinom, kao i javnost ovoga grada.

I rodna kuća Svetozara Miletića je tako izgledala

Ušao sam u jednu od trščara. Šok! Spolja naizgled visoka kuća, u dvorištu je otkrila minijaturne, niske i skučene prostorije kojima bi dolikovao nameštaj kao iz priče o sedam patuljaka. Ali, tu su živeli normalni ljudi, naši preci, rađali se i umirali na zemljanim podovima. Prisećam se, i rodna kuća Svetozara Miletića tako je izgledala. Kada to vidite, onda u toj relaciji cenite sve ono što je u Gradu podizano kasnije: kuće od pečene cigle, sa ajnfort kapijama, ukrašene, visokih plafona… Ogromna je to pouka za mene bila, nezaboravna, koja me je tako iznenada ošinula, a trebala je da ostane i za druge. Koliko smo veliki možemo shvatiti tek ako znamo koliko smo bili mali. A šta je tu Evropa ? Pa to da su kuće postrojene pravilno, strogo poštujući uličnu liniju. Red. Malo li je ?

“Trščare su namerno zapuštene, samo što ih nismo spalili”, kaže Donka Stančić, bivša direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Decenijama su bile “pod zaštitom”, ali zanemarivane i izložene propadanju, što je izluđivalo njihove vlasnike koji su tu morali da žive pod lošim uslovima. Kaže da se protivila skidanju zaštite, ali da je bila nadglasana zbog “interesa investitora”. Greh ovog urbicida, koji nesumnjivo pada na sadašnju vlast koja će biti zapamćena po tome da ih je srušila, proteže se i na prethodne garniture koje su imale vremena da ovo blago spasu i očuvaju i pretvore ga u jedinstveno obeležje ovog grada.

Slučaj rušenja igrade Jermensle opštine – prikrivanje nedela

Zgrada na mestu trscara, foto Dragomir Jankov

Buduća Galensova zgrada u centru: Stanari neće videti ni sunca ni meseca

Isto je i sa ogrešenjem o Jermene Novog Sada. Godine 1963. srušena je Jermenska crkva u srcu grada, bez potrebe – nikome nije smetala. Bilo je to u jeku i euforiji probijanja novih bulevara, stvaranja novog Novog Sada. U martu ove 2016. godine, srušena je zgrada koju je sagradila Jermenske opština ili jermenska zajednica, o čemu postoje nepobitni dokazi u Arhivu Grada Novog Sada. Zgrada je srušena pod nazivom “Komunalna banka”, a ne kao zgrada Jermenske opštine, čime su gradske vlasti obmanjivale građane da bi prikrile svoje nedelo.

Gradske vlasti ustoličene 2012. trebalo je da svedu račun nakon četvorogodišnjeg mandata a “rezultati” su bili poražavajući. Novi Sad čini četvrtinu Vojvodine, posle Beograda to je grad sa najvećim potencijalima i resursima – stagnirao je četiri nenadoknadive godine. U isto vreme, na primer, gradonačelnik Subotice, Jene Maglai je mogao da kaže da nakon četiri godine ostavlja gradu 4.300 novih radnih mesta! Američki ambasador bio je iznenađen što u Novom Sadu ne vidi graditeljske kranove. U panici neuspeha, da bi se bezuspešnost prikrila nečim spektakularnim, povučen je ovaj pogrešan potez. Privilegovani gradski graditelj “Galens” bez tendera i javne rasprave dobija plac da u srce gradskog jezgra uglavi “stambeno-poslovni kompleks”, kojim će dominirati soliter od desetak spratova, mastodont od oko 30.000 kvadratnih metara, što je otprilike kao Klinički centar na Futoškoj ulici ! Naprečac je izmenjen propis o dozvoljenoj visini zgrada da bi se to omogućilo. Investitor je upoznao javnost da već godinu dana unazad detaljno priprema ovu gradnju pa se pitamo kako je znao da će Skupština grada “demokratski” odlučiti da izmeni urbanistički plan da bi mu to  omogućila Naprečac je srušena zgrada Jermenske opštine kao jedini kolektivni materijalni spomenik Jermena u Novom Sadu, jer nadgrobni spomenik porodice Čenazi, tu u blizini, jeste spomenik samo jedne jermenske porodice, a ne kolektivnog prisustva ovog naroda.

Ova zgrada nije smela biti srušena čak i da nije podignuta od strane novosadskih Jermena. Zgrada je i sama za sebe spomenik, svedočanstvo građevinskog umeća nedostižne zanatske solidnosti i perfekcije, projektovana u Budimpešti, sagrađena 1910, svedočila je o prisustvu jedne kulture koja je Beč i Peštu učinila svetskim metropolama, kulture za kojom je Štefan Cvajg čeznuo u svom delu “Jučerašnji svet”. Dato je obećanje da će fasada ostati, ali je srušena, uz novo obećanje da će se umesto stare podići nova, “ista”. Bolje da to ne ostvare, jer bio bi to dokaz uvođenja nove kulture: kulisa, kiča i imitacije po modelu “Andrićgrada”. Rušiti autentično da bi se postavila imitacija – kakva ludost!

„Lajte kere Jakobsfelda”

Galens zgrad, foto Dragomir Jankov

Saobraćajni kolaps zbog gradilišta: Imitacije po modelu “Andrićgrada”

Gradilište je odmah okruženo panoima sa slikama novog zdanja gde će pažljiviji posmatrač iza spoljnog sjaja otkriti duboku građevinsku klisuru iznutra, u kojoj oni koji tamo budu boravili neće videti ni sunca ni meseca. Nedavno sam pročitao u “Politici” reči čuvenog danskog arhitekte: “Arhitektura treba da usrećuje ljude”. Ubrzanje saobraćajnog kolapsa između Pošte i Pozorišta do koga će ovim doći, neće usrećiti ni obične građane Novog Sada, ali usrećiće Investitora i gradsku vrhušku.

Nekoliko desetina građana protestovalo je pred ruševinama Jermenske opštine, prožeti revoltom i osećanjem nemoći da spreče ovo bezobzirno rušenje i građenje. List Dnevnik od 30. marta 2016. tim povodom zabeležio je da su “pojedini građani uzvikivali razne pogrdne izraze, na šta je sinoć reagovao Gradski odbor Srpske napredne stranke”, koji je ovo osudio. Na skup je elektronskim putem reagovao i jedan od vodećih ljudi kompanije “Galens”, izvesni g. Šoić, najružnijom uvredom za sve Vojvođane: “Lajte kere Jakobsfelda”, bez reakcije GO SNS, bez ograde, kazne i posledica od strane Firme.

Ovo, da se okruženje gde se deluje i crpe profiti ne mora ni elementarno poštovati, samo čine verovatnijim glasine koje kolaju da je u pitanju veliki kapital velikih ljudi koje su neki moćnici doveli ovde i drže ih. Vojvodinom, pa i ovim gradom, vlada se kao kolonijom, ali atipičnom. Kolonijalisti su kolonijama, ipak, ostavljali i nešto kulture. Ovde, sada već u “prestonici”, ruše se objekti koji svedoče o prisustvu Evrope, zatiru se kulturna memorija i identitet na evropskim vrednostima zasnovani, a nudi se diznilenda kultura “Andrićgrada”.

A gde su kere Jakobsfelda? Umesto da urliknu, ćute. Čak ni ne kevću. Ovo je samo jedan usamljeni kev.

Ipak, apelujem na gradske vlasti i investitora da nađu mogućnost da se bar jedna trščara sačuva, ona koja se nalazi pored kafane na ćošku ulice Kraljevića Marka, koja se neće rušiti. Učinite taj poklon za “Prestonicu” – uostalom to bi sada bila i obaveza vlasti. U protivnom, poput Alekseja Kišjuhasa, pitaćemo: Novi Sad, prestonica – čega?

(Autonomija, foto: D. Jankov)