Dragomir Jankov: AVNOJ – istorijsko ogrešenje o Vojvodinu

01 Dec 2013

AVNOJ 1943. je predstavljao veliko dostignuće, dao je novu i demokratsku šansu Jugoslaviji, ali je uskratio status republike za Vojvodinu

Odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a udareni su temelji Nove Jugoslavije kao federativne države. Već samo to, opredeljenje da federalizam bude bazični princip državnog ustrojstva, predstavlja svojevrsno civilizacijsko dostignuće, koje i danas u našoj političkoj kulturi ne dostižemo. Nakon Prvog svetskog rata, nova država je trebalo da se stvori od vrlo raznorodnog „građevinskog materijala“ koji su sačinajavali ivični delovi dve raspale velike imperije: Austrougarske i Turske. Prilikom stvaranja tzv. Prve Jugoslavije, jedna od osnovnih tačaka razilaženja bila je u pitanju: unitarna država ili federacija.

Jovan Cvijić kao federalista

U mnoštvu federalističkih projekata u kojima je i Vojvodina kao jedna od istorijskih pokrajina predviđana da postane federalna jedinica, posebno ističemo opredeljenje Jovana Cvijića (koje se potiskuje u zaborav). Tako, naučnik i političar Ljubomir Stojanović u pismu Cvijiću 11.septembra 1918. izlaže svoj koncept federalističkog uređenja Jugoslavije sa sledećim federalnim jedinicama: Srbija, Crna Gora, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Hrvatska sa Slavonijom i Sremom, Bačka s Banatom, i (dalekovido) navodi da bi ovakvo uređenje sprečavalo „prevlast“ bilo kojeg naroda , a „međusobna utakmica“ podsticala bi razvoj u oblasti prosvete, poljoprivrede, političkih sloboda i dr. Cvijić je ovo podržao. On je bio duboko svestan da se nova država gradi na „razlikama kakvih u Evropi nema“ , „civilizacijskim“ i u svom pismu iz Grenobla od 6.oktobra 1918. naglašava: „Nova jugoslovenska država … mora imati federalističko uređenje s potpunom ravnopravnošću pojedinih oblasti – US of Jugoslavija“.

Znamo, pobedila je srpska, Pašićeva koncepcija unitarne monarhije i centralizma. Ali ona je istorijski poražena permanentnom krizom novonastale države i njenom brzom propašću 1941. godine.

Vojvodina – najveća žrtva eksploatacije i hegemonije

Mnogi u Srbiji smatraju da je hegemonija izmišljena lažna optužba, ali evo nekih podataka.

U Jugoslaviji je od 1918. do 1937. ukupno bilo 656 ministara, od toga nesrazmerno najviše iz Srbije:

Srbi iz Srbije – broj ministara 393 ili 61% na 23 % stanovnika

Prečanski Srbi – broj ministara 53 ili 8 % na 19 % stanovnika (obuhvata i područje izvan Vojvodine)

Hrvati – broj ministara 137 ili 17% na 23 % stanovnika

Slovenci – broj ministara 49 ili 8% na 9 % stanovnika ………………………

Komandni kadar vojske kao i sastav policije bio je pretežno srpski. „U aprilskom ratu svi komandanti armija bili su Srbi“. (B. Petranović).

Poslanici: Na izborima 1927. u Narodnu skupštinu od 44 poslanika iz Vojvodine, samo njih 28 je bilo rodom iz Vojvodine, a list Nova zora od 10. jula 1927. piše da su se poslaničke kandidature u Vojvodini delile „među prijateljima po terazijskim kafanama: onaj koga niko nije hteo, mogao je računati da će ga prijatelji zbrinuti u Vojvodini“.

Vojvodina je bila poreski najopterećenije područje u tzv. Staroj Jugoslaviji (1918-1941). Do 1928. plaćala je više od 25 % svih poreza u državi na 11,5 % stanovnika. I kasnije, pored izvršenih korekcija, poreska zahvatanja bila su najviša u Vojvodini.

Novosadska rezolucija 1932.

Demokratska stranka, Samostalna demokratska stranka i deo Radikalne stranke, onaj u Vojvodini, sarađuju na ideji autonomije, te 28.decembra 1932. donose Novosadsku rezoluciju u kojoj se kao najvažnije ističe da: „Vojvodina sa Sremom traži za sebe isti položaj koji će imati ostale pokrajine“, bez preciziranja da li je to autonomija ili federalna jedinica, ali da status Vojvodine bude jednak sa drugima.

KPJ se opredeljuje za ideju federalizma kao osnova za stvaranja nove Jugoslavije.

Titovo pismo 1936.

Tito u Pismu za Srbiju od 2.novembra 1936. navodi: „Ljevičari su za slobodnu zajednicu svih naroda Jugoslavije u sadašnjim granicama, uređenu na federativnoj osnovi, a protiv svakog ugnjetavanja i hegemonije bilo kojeg naroda po drugome“…

„… mora jasno doći do izražaja riješenost da će se pravo samoopredeljenja svih naroda poštovati, tj. ne samo pravo SRBA, HRVATA i SLOVENACA nego i MAKEDONACA i CRNOGORACA isto tako i pravo naroda u VOJVODINI, BOSNI i HERCEGOVINI da odluči o tome da li da sačuva svoju regionalnu samostalnost u federativnoj državi. Zatim „… treba da bude jedinstvenost pogleda na ova dva osnovna pitanja:

1. Federativna država; 2. Koliko federativnih jedinica (mislim sedam).“

AVNOJ 1943 i utemeljenje jugoslovenske federacije 

Odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a od 29. novembra 1943. kojom je utemeljena Federacija nove Jugoslavije glasi: … „ Na osnovu prava svakog naroda na samoopredeljenje, … da bi se ostvario princip suverenosti naroda Jugoslavije, da bi Jugoslavija predstavljala istinsku domovinu svih svojih naroda, da više nikada ne bi postala domenom bilo koje hegemonističke klike, Jugoslavija se izgrađuje i izgradiće se na federativnom principu koji će obezbediti punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, odnosno naroda SRBIJE, HRVATSKE, SLOVENIJE, MAKEDONIJE, CRNE GORE i BOSNE i HERCEGOVINE“.

Između ove odluke i Titovog pisma vidim veliku sličnost, istovetnost ciljeva, pojmova i termina: pravo naroda na samoopredeljenje, protiv hegemonije, federativna držva, nabrajaju se: narod Srbije, Hrvatske, Slovenije… pa i Bosne i Hercegovine , … ALI NE I NAROD VOJVODINE !

Federalna struktura izrasla je odozdo iz, u osnovi, federalno izgrađene strukture partizanske vojne, vojno komandne i partijske strukture, po pojedinim istorijskim pokrajinama i zemljama, a odlukom AVNOJ-a dobila je samo svoju formalnu, ustavnopravnu potvrdu. Buduće federalne jedinice bile su nosioci antifašističkog i narodnooslobodilačkog rata, podređene i koordinirane iz centralnog vojnog i patrtijsko-političkog vrha. Stoga se osnovano govori da je Federacija izrasla iz antifašističke borbe. Ako je Federacija predstavljala političku instutucionalizaciju stanja na terenu, sa začetim i rastućim budućim federalnim jedinicama, onda je i Vojvodina, nesumnjivo, spadala u jednu od njih. Baš tokom te 1943. godine, kada se odlučivalo o federaloj strukturi, Vojvodina je doživela pravu obnovu i zalet. Pokrajinski komitet je obnovljen (sekretar Jovan Veselinov). U proleće, usled naraslog broja boraca, formirane su tri vojvođanske brigade a potom i poznata Šesnaesta vojvođanska divizija. Između različitih pokrajinskih organa i centralnih organa ostvarivani su neposredni kontakti: PK KPJ sa CK KPJ, Glavni štab NOV i POV sa Vrhovnim štabom NOV i POJ, PK SKOJ-a za Vojvodinu sa CK SKOJ itd. Bez posredovanja bilo kog drugog organa, bilo koje druge jedinice, npr. Srbije. Tako da, eventualno “slabo stanje na terenu“ , nije moglo biti izgovor za neostvareni status federalne jedinice.

AVNOJ 1943 – izdaja Vojvodine

Dakle, tokom 1943. Vojvodina se na terenu konstituisala, i u praksi funkcionisala kao samostalna jedinica novog federativnog sistema u nastajanju. Međutim , odlukom AVNOJ-a Vojvodina nije utvrđena kao federalna jedinica. Ovo je bio kardinalni zaokret . Ovim su izdata osnovna polazišta i principi koji su bili i razlozi za formiranje Nove Jugoslavije kao federacije (kako ih ja vidim), a to su onemogućavanje prevlasti i hegemonije i samoopredeljenje . Ovim je izdana Vojvodina. Vojvodina, koja je po egzaktnim podacima bila najeksploatisanije područje nekadašnje unitarne Jugoslavije i najveća žrtva tzv. hegemonije.

Naknadna objašnjenja, da je jugoslovenska federacija stvorena na nacionalnom principu, nisu tačna. Tvrdnja da je u pitanju fedracija po nacionalnoj osnovi s izuzetkom BiH pada baš zbog tog izuzetka. Zašto i Vojvodina nije bila izuzetak? Uostalom ni u odluci AVNOJ-a ne govori se o nacionalnom polazištu, već, kao i ranije o narodima (Srbije, Hrvatske, BiH i dr).

Zašto Vojvodina nije postala federalna jedinica – republika ?

AVNOJ nije rekao zašto Vojvodina nije postala republika, niti je to pitalo rukovodstvo Vojvodine! Odgovor na to pitanje treba tražiti u toj 1943. godini i to u delovanju tri aktera, tri partijsko-politička rukovodstva: KP Jugoslavije, KP Srbije i KP Vojvodine. Značajnu svetlost na te događaje pruža iskaz Stevana Doronjskog iz 1980. godine: „Pred sednicu AVNOJ-a Moša Pijade, Ranković i Blagoje Nešković vodili su kampanju protiv toga da Vojvodina i Bosna i Hercegovina postanu federalne jedinice. Pretili su Titu da se Srbija neće boriti ako se odvoje Vojvodina i Bosna i Hercegovina. To je značilo da se oni neće boriti. Tito nije odstupao od rešenja za Vojvodinu kakvo je bilo predivđeno pre rata. Očekivao je kontrapritisak iz Vojvodine. Ali ga nije bilo. Kardelj je došao pre sednice, pripremao je dokumente, došli su i drugi. Bosanci su održali sednicu rukovodstva i energično tražili status federalne jedinice, republike… U stvari, komunisti iz BiH su AVNOJ zapravo doveli pred svršen čin, jer su 25. novembra (1943.) naprasno osnovali ZAVNOBIH (Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja BiH)… Vojvodina nije bila prisutna i o njoj nije doneta nikakava odluka, a već to je bio svojevrstan poraz vojvođanskog rukovodstva, PORAZ KOJI NIJE JEDNOSTAVNO RAZUMETI.“

Prema ovome, srbijansko rukovodstvo KP je ostvarilo snažan, ucenjivački pritisak na centralno rukovodstvo KP. Ono je i u tadašnjem zanosu borbe i sve izvesnijeg ostvarenja komunističkih ideala pokazalo sposobnosti realnog prosuđivanja i delanja na duge staze, i nije bilo lišeno svojstava “državotvornosti” u staroj hegemonističkoj tradiciji, niti je bilo spremno da olako izgubi, ne samo Vojvodinu već i BiH. Rukovodstvo BiH energično i složno je delovalo i oduprelo se pritiscima. O takvom delovanju rukovodstva Vojvodine nema podataka. U navedenom delu Doronjski je rekao i sledeće: „Slabost vojvođanskog rukovodstva počinju sa pripremama Drugog zasedanja AVNOJ-a. Žarko (Jovan Veselinov Žarko) nije hteo da ide na Drugo zasedanje, mada smo imali dobru vezu… U našu delegaciju su određeni Nikola Grulović i Đorđe Nikšić, obojica za to nedorasli. Pred odlazak delegacije nije održan sastanak rukovodstva, niti je razgovarano o budućem položaju Vojvodine u Jugoslaviji“. Rukovodstvo Vojvodine ne samo što nije imalo svest o istorijskom značaju trenutka te ključne 1943 godine, pa i 1944. i 1945. već, ako su tačni navodi Doronjskog, ono se kapitulantski ponašalo iz razloga „koje nije jednostavno razumeti“.

Odgovornost političkog vrha Jugoslavije vidim u tome što je podleglo uceni rukovodstva Srbije i odstupilo od principa. Zbog svega toga, AVNOJ od 1943. smatram za istorijsko ogrešenje o Vojvodinu.

Tito 1944: Vojvodina će dobiti autonomiju.

Kada je konačno, već moralo nešto da se kaže za Vojvodinu, beležimo poznate Titove reči od marta 1944, čitavih 3-4 meseca posle odluke AVNOJ-a: „Bez sumnje, Vojvodina će, kao i druge pokrajine koje pretenduju na to, dobiti najširu autonomiju, ali pitanje autonomije i pitanje kojoj će federalnoj jedinici dotična pokrajina biti pripojena zavisi od samog naroda, od njegovih predstavnika kada se poslije rata bude rešavalo o definitivnom državnom uređenju“. U tom momentu za Vojvodinu je postojala mogućnost da bude kao autonomija vezana za Federaciju ili da se pripoji jednoj od federalnih jedinica, po sopstvenom izboru. Prvo je bilo povoljnije za Vojvodinu ali je Tito nametnuo ovo drugo. Izbora zapravo nije ni bilo. I tako je Vojvodina, posle svih žrtava, ljudskih i materijalnih “zaradila” pravo da se ponovo priključi Srbiji!

AVNOJ 1943. je predstavljao veliko dostignuće, dao je novu i demokratsku šansu Jugoslaviji. On ju je čak i preživeo a neprikosnovenost AVNOJ-evskih granica omogućila je raspad sa manje žrtava i razaranja. Sada, na njegovu 70. godišnjicu to treba reći. Ali, neprincipijelno je uskratio status republike Vojvodini, sa dalekosežnim negativnim posledicama po njene građane. Stoga, mi ne možemo veličati AVNOJ u celini. Neophodno je da se o AVNOJ-u 1943. i Vojvodini donese, novi, pravi a ne apologetski sud. Potom da taj sud izađe iz akademskih okvira i uđe u našu kolektivnu svest. Bitno je da znamo šta nam se desilo, da ne bismo ponavljali iste graške.

(Autonomija) 

 

Podelite ovu stranicu!