DRAGAN PROLE: Politike multikulturalnosti u Vojvodini

31 May 2008

Nasuprot optimisti?kim prognozama koje su pompezno najavljivale sasvim novu sliku Srbije nakon 5. oktobra 2000, dan…

draganprole.jpgNasuprot optimisti?kim prognozama koje su pompezno najavljivale sasvim novu sliku Srbije nakon 5. oktobra 2000, danas je gotovo opšte zastupljeno uverenje da se nasle?e devedesetih godina u Srbiji još uvek žilavo održava. Sa reformama, ?arobnom re?i u koju su se optimisti uzdali, nije se dovoljno odmaklo, uprkos mnogim nesumnjivim pomacima koji su na?injeni. Ne ulaze?i ovde u dijagnozu stanja na terenu državnog aparata i svih službi koje ga prate, možemo konstatovati da se nedovoljni reformski iskoraci mogu ustanoviti i kada je re? kako o recepciji manjinskih zajednica od strane ve?inskog naroda, tako i u pogledu stepena ostvarivanja manjinskih prava, odnosno psihološke sigurnosti kao njihovom životnom ekvivalentu.
Nasle?e devedesetih nije nimalo benigno: ksenofobija, ozna?avanje manjinskih zajednica kao ugrožavaju?eg faktora koji remeti duhovni i ugrožava teritorijalni integritet Srbije, tretiranje manjina kao bezbednosnog pitanja … Gotovo svakodnevno prisustvo ovih modela odnosa prema manjinama kreiralo je novu politi?ku realnost. Iz javnog spektra još uvek nisu iš?ezli glasovi koji u etni?koj, religijskoj i kulturalnoj pluralnosti sagledavaju faktore ?iji prevashodni cilj je usmeren ka destrukciji vitalnih interesa Republike Srbije, uklju?uju?i i secesiju. U tome je posebno opasno identifikovanje interesa manjinske zajednice kao anti-srpskog interesa. S obzirom na intenzitet i javni uticaj takvih glasova situacija nažalost nije olakšana time što je protekao zna?ajan period od završetka ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Štaviše, generacije koje su stasavale u atmosferi u kojoj je destruiran pozitivan sadržaj predstave o mogu?nosti “bratstva” izme?u razli?itih naroda, a promovisan stav da “brata” valja prepoznati samo u pripadniku istog naroda – iskazale su i nasilne potencijale u odnosu prema onima koji nisu bra?a. Utoliko su etni?ki motivisane tu?e izme?u mladih ljudi, zabeležene u mnogim vojvo?anskim sredinama zaslužuju mnogo više opreznosti od one koju izazivaju pojave sporadi?nih incidenata, pre svega zbog toga, što u brutalizovanoj i ogoljenoj formi iskazuju stanje stvari koje je karakteristi?no za nasle?e me?ukulturnih odnosa na po?etku novog milenijuma. Pored toga, proglašenje nezavisnosti Kosova dodatno je zakomplikovalo situaciju, pošto potencijalno osnažuje argumente koji idu u pravcu identifikacije manjinskog i secesionisti?kog, unapred obesmišljavaju?i svaki napor ka unapre?ivanju me?ukulturalnih odnosa kao korak usmeren protiv interesa o?uvanja teritorijalne celovitosti Republike Srbije. Re?ju, kreiranje atmosfere u kojoj ?e zna?ajno oslabiti motivi koji rezultiraju u konfliktima nao?igled samoproglašene nezavisnosti Kosova postalo je još teži zadatak.
Nezavisno do burnih doga?anja na politi?koj sceni i razli?itih aktera koji su se na njoj smenjivali, osam godina nakon petog oktobra za odnos politi?ke elite prema manjinama može se re?i da je više nego dosledan. Problem je samo u tome, da ono što ga ?ini konsekventnim nije nikakav radikalan rez u odnosu na prethodno stanje, nego odbijanje da se na nivou republi?ke vlasti, u kojem je skoncentrisano središte mo?i, konstituiše posebno ministarstvo za manjinske zajednice. Takvo ministarstvo nije imalo ni najmanje šanse ?ak ni u prestrojavanju prošlog saziva Vlade Srbije koje je podrazumevalo maksimalizovanje ministarskih fotelja. Time je samo dokazano ono što se i ranije slutilo. Otuda su stroži kriti?ari skloni stavu da je Ministarstvo na nivou Savezne Republike Jugoslavije imalo prevashodno simulativni karakter, pošto se sa nestankom te zajednice nije dogodilo institucionalizovanje ekvivalentnog resora na republi?kom nivou. Uprkos Zakonu koji je donesen, te osnivanju Nacionalnih saveta kao posrednika izme?u države i manjinskih zajednica može se zaklju?iti da se na planu svakidašnjih iskustava malo toga promenilo.
Ukoliko posvetimo pažnju okolnostima u regionu ne?e nam po?i za rukom da s lako?om markiramo recepte koji bi bili primenjivi i u Vojvodini. Sti?e se utisak da mehanizmi politi?ke mo?i, ne samo u Srbiji nego i u ve?ini zemalja u tranziciji na podru?ju Srednje i Jugoisto?ne Evrope, funkcionišu na pretpostavci homogenizovanja kulture. Stanje jedne kulture je prema njoj uvek posledica nekih ranijh stanja iste te kulture. To za posledicu ima dalekosežno marginalizovanje momenata uzajamnih uticaja, tj. konstitutivne uloge koju su me?ukulturalne veze imale u formiranju vlastite kulture. U meri u kojoj je lišena uticaja i merila politi?ke elite, autonomna snaga kulture kre?e se upravo u suprotnom pravcu. Njena namera nije da homogenizuje kulturalne „specifi?nosti“ pojedinih nacija, te da ih predstavlja u naglašeno „pro?iš?enim“ formama, nego da uspostavi diferenciranje kulturalne stvarnosti u kojoj uvek ima mesta i za prisustvo „stranog“ (manjinskog, susedskog) u vlastitom.
Jedna od temeljnih kulturalnih pretpostavki za provo?enje istinskih reformi u Srbiji sastoji se u afirmisanju ovakvog modela „kulturalnog prevo?enja“ identiteta. Njegove mogu?nosti su izuzetno primenjive prevashodno na planu obrazovanja, za šta lepo svedo?anstvo pružaju monografije o tzv. „kulturalnim vezama“ koje su se u poslednjih nekoliko godina pojavile u Srbiji. Me?utim, one se ne iscrpljuju samo na planu prevodila?kih aktivnosti i publikacija sa ciljem da se osvetli istorijska bliskost i me?usobna prožetost pojedinih kultura, ve? imaju daleko ve?i politi?ki spektar primene.
Izvan svake sumnje je da su svi napori republi?kih i pokrajinskih vlasti da u nimalo naklonjenom kontekstu doprinesu generisanju druga?ijih me?ukulturalnih odnosa suo?eni sa izuzetno delikatnom i složenom situacijom. Me?utim, ?ini se da je potrebno ispoljiti rezervu u pogledu dometa reklamnih panoa sa sadržajima poput “Neka komšijina krava bude živa i zdrava”. Imamo li u vidu opservacije koje su u propagandi prepoznavale mehanizam koji je sposoban da svakidašnji jezik izobli?i u instrument putem kojeg svako kome se ona obra?a preobražava u sredstvo, a ne u svrhu, onda ?emo mnogo opreznije odmeriti opravdanost takvog pristupa. Otuda nije slu?ajno da su re?i poput tolerancija i bogatstvo razli?itosti, koje su naj?eš?e prisutne u kampanjama pokrajinskih vlasti, odavno izgubile svoj sadržaj. Upore?ene sa složenoš?u životnih fenomena one naprosto nemaju mnogo šanse, ?ak i sa stanovišta onih koji u njima na?elno prepoznaju afirmativne izraze društvenosti.
Nesporno je da situacija na polju kulture nije imuna na sferu morala, a ona opet ?esto asocira na finansijsku logiku, prema kojoj u situacijama kada dominira blagostanje dominira diskrecija, koja prerasta u komešanje javnosti tek tada, kada sredstva manjkaju. Utoliko i ?esti pomeniti fraziranih sadržaja koji se ti?u me?ukulturalnih odnosa signaliziraju na postojanje svesti o javnoj potrebi za “normalizacijom” i poboljšanjima, ali ujedno ukazuju i da nam nedostaju drugi mehanizmi uz ?iju pomo? ?emo prebroditi postoje?e stanje.
Blagonakloni komentar bi mogao da doda da se i Evropska Unija obilato koristi metafizi?kim konstrukcijama koje su preobražene u fraze tipa “jedinstvo u razli?itosti”, ali se njemu može odvratiti da vitalni stubovi društvenosti ipak ne mogu biti reklamirani paralelno sa proizvodima široke potrošnje. Uz to, svako ko je prerastao doba detinjstva ose?a ili zna da se u reklamama neizbežno krije i elemenat zavo?enja.
S druge strane, teško breme nasle?a i raspad vrednosti u koje se uzdala socijalisti?ka zajednica ipak neminovno prinu?uju na kreiranje novih oblika zajedništva. Legitimacija tih oblika mora biti oslonjena na društvenu stvarnost, a ne na simulativne kvalitete propagande. Pri tom se masovno pouzdanje u budu?nost, u stabilizaciju i poboljšanje ekonomskih prilika i benefite od evrospkih integracija ipak ne sme prepustiti samo sebi. Na?elno uzevši, Vojvodina ipak nije svodiva na prostor ?iji sadržaj se iscrpljuje u me?uetni?kim trvenjima. Njena istorija je itekako ispunjena primerima me?ukulturalnog života koji su po mnogo ?emu uzorni i u evropskim okvirima. Otuda se preporu?uje oslonac na fenomene svakidašnjeg života koji je na?elno ?itljiv svima i oslobo?en svakog manipulativnog upliva. Za razliku od formalizovanog upoznavanja kultura sa kojima zajedno živimo, ispunjenog podacima, istorijskim doga?ajima i istaknutim pojedincima – ?ija manjkavost leži u ?injenici da saznanja takve vrste ne moraju dovesti do izmene vrednosnih sudova – susret sa konkretnim sugra?anima, njihovim životom, snovima i emocijama u zna?ajnoj meri može relativizovati diskredituju?e predrasude. Zbog toga nam sadržaji koji nas upoznaju sa lokalnom baštinom mogu delovati mnogo uverljivije i produktivnije na uobli?avanje me?uljudskih odnosa nego podaci koji se odnose na celokupnu istoriju nekog naroda. Životni sadržaji se iskazuju kao presudni ?inioci u politici multikulturalnosti utoliko, što ?itavu temu osloba?aju od elemenata trubunala, atmosfere u kojoj jedni druge optužujemo i jedni drugima presu?ujemo.
Oslonac takve politike bi iziskivao diskretnije delovanje politi?ke sfere koje podrazumeva pre svega diskvalifikovanje svake emanacije nasilja, kako u verbalnoj, tako i u brutalnom, fizi?kom obliku. Jedno je sigurno: ukoliko re?i poput tolerancija i multikulturalnost iš?eznu iz javnog prostora, to ne?e biti pouzdan znak da su definitivno rešeni svi problemi koji se uz njihovu pomo? nastoje rešiti, ali ?e svakako ukazati na postojanje nekih novih momenata koji ?e u horizontu svakidašnjih iskustava njihovo prisustvo u?initi nepotrebnim.

(Uvodna re? na okruglom stolu „Vojvodina i politike multikulturalnosti”, održanom u Novom Sadu, 30. maja 2008, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava)

Podelite ovu stranicu!