DRAGAN BANJAC: Srbiji protektorat, a Hrvatsku izbaciti iz EU

03 Aug 2016

Srbija i Hrvatska godinama Evropi i svijetu dokazuju da svojim ponašanjem ne zaslužuju biti dio evropske porodice

Dve najveće republike bivše Jugoslavije, Srbija i Hrvatska godinama već Evropi i svetu (u čemu i nisu baš jedine ali se najviše ističu) neprestano pokazuju/dokazuju da prva ni za pola veka (nikad!?) neće da zasluži prijem u evropsku porodicu naroda (Evropsku uniju – EU), a druga da njen prijem nije zaslužen i da je, kako bi se to u narodu reklo, isposlovan preko veze.

Primera i spornih „pitanja” je bezbroj, od „zasluga” za raspad Jugoslavije (Srbija u prednosti), karakteru rata (odbrambeni/osvajački, gde Srbijica takođe vodi velikom razlikom), pitanje ratnih zločina (odnos prema Tribunalu u Hagu), ljudskih prava… sve do najnovijih nastupa u Srbu tokom obeležavanja 75. godišnjice antifašističkog ustanka u Hrvatskoj.

Bilo je u Srbu dosta tragikomičnih slika proteklog 27. jula/srpnja. Na jednoj strani čule su se partizanske pesme posvećene Josipu Brozu Titu i njegovim partizanima, a na drugoj su, da prostite Hrvati, divljali crnokošuljaši s majicama na kojima je pisalo „Za dom spremni″.

Bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić, u konkurenciji boranije ipak najveći državnik posle Tita na prostorima nekadašnje Jugoslavije, pred najezdom „petnaestak žena koje su nosile hrvatske zastave i glasno pevale Tompsonovu pesmu “Lijepa li si” (Večernje novosti) morao je da batali govoranciju.

Hrvatska i Srbija boluju od istih bolesti. Dok srpski sudovi, nakon što je Narodna skupština (za vladavine veselog Borisa Tadića izjednačila četnike i partizane) redom aboliraju razne narodne neprijatelje (kvislinge, četnike…) tako i Hrvatska sledi primer svog suseda.

Dovoljna su samo dva procesa, onaj u splitskoj „Lori” i cirkus vezan za osječkog ratnog gospodara života i smrti Branimira Glavaša. (O Stepincu i Draži sam se već izjasnio na portalu Vreme je.)

Autogolovi

I dok je Hrvatskoj teže da sledi srpsko pravljenje penala ili davanje autogolova jer su u evropskoj familiji koja im narod i državu smatra uljuđenima, Srbiji je nešto lakše. Njen svemoćni novi velmoža i pored toga što ga svetski moćnici opominju da je krajnje vreme da se opredeli (Kosovo, okretanje od Rusije…), daleko je od Evrope i još ima prostora da kroz usta svojih megafona, izvesnog Aleksandra Vulina i tobož koalicionog partnera, najboljeg đaka Slobodna Miloševića – Ivice Dačića kaže šta misli o Hrvatskoj i njenom rukovodstvu.

U Hrvatskoj očito uveliko traje predizborna kampanja. O tome svedoči sukob (u Srbu) predsednika Antifašističke lige Zorana Pusića i poslanika HDZ, izvesnog Željka Glasnovića koji je časnog Pusića nazvao „moralnom nakazom”. Za vreme Pusićevog obraćanja crnokošuljaši su mu dobacivali da troši njihove pare i da se nije borio za Hrvatsku. Isti Glasnović je rekao da se u Srbu obeležava velikočetnički praznik i da se falsifikuje istorija tvrdnjama da je u tom mestu pokrenut ustanak Srba i Hrvata protiv ustaša i Nemaca.

Tu sam te čekao gospon! Zašto onda niste zajedno sa tim prokletim Srbima organizovali obeležavanje „obljetnice” i odmah pitanje „partizanima” zašto su pristali da samo sa Srbima slave Dan ustanka. (Verovatno po nalogu Beograda?!)

Stoga je verovatno u vetar govorio Milorad Pupovac, predsednik SNV da se većina srpskog stanovništva (1941.) nije opredelila za četnike, već za partizane. To niko ne može da mu ospori, kao ni činjenicu da su najznačajniji prilog tokom borbi u dolini Sutjeske dali upravo Dalmatinci. Ipak, dok se između Srba i Hrvata ne reše „sporna pitanja” (kojih inače nema, ali ih vlast na obe strane fabrikuje zarad sluđivanja birača) ne bi bilo loše da se razmisli da upravo u Srbu Dan ustanka obeleži samo sa dvoje mladih (Srbin i Hrvatica ili Hrvat i Srpkinja, svejedno) koji bi na spomen-obeležje položili buket u znak sećanja na one koji su se žrtvovali za njihovu slobodu. U tom slučaju odlazeći/dolazeći ministar spoljnih poslova, pomenuti Dačić ne bi imao priliku da (isključivo za domaću javnost) povodom ružnih scena u Srbu kaže da je „za Nemce Hitler simbol zla, a jedino u Hrvatskoj se fašistička tvorevina NDH i njen duhovnik Stepinac proglašavaju za heroje, mučenike i svece”.

I da bude dušebrižnik i opominje hrvatsku vladu „da se urazumi i da prestane da narušava ugled sopstvene države (ovde se, je ‘l da, meša u untrašnje odnose druge zemlje!) i nanosi štetu celom regionu”, i „prekine ovo prljavo kazalište za domaću javnost koje nanosi štetu celom regionu”.

Da su dvoje mladih hrvatskih građana postavili jedan cvetak na spomen obeležje ne bi pripadnici A-HSP i njen predvodnik Dražen Keleminec imali razloga da deset dana džedže ispod i oko šatora zbog pasivnog otpora protiv obeležavanja Dana ustanka naroda Hrvatske protiv nemačke okupacije. Poslušajte obraćanje tog gospodina koji na video snimku kaže da da se na tom mestu obeležava agresija na Hrvatsku 1991. godine.

Veoma, veoma slični

Ništa što je omašio za pola veka, sve to prolazi kod puka. Kao što je kod srpskog puka prošao zapis četničkog vojvode Tomislava Nikolića (poslednjih godina predstavlja se i kao predsednik Srbije) koji je nakon postavljanja venca na spomenik Neznanom junaku na Avali, rad velikog meštra Ivana Meštrovića iz 1938. godine, u knjizi utisaka ostavio „dubokouman” trag koji govori da se radi o žrtvama Drugog svetskog rata. Evo citata od 9. maja 2013. godine povodom Dana pobede nad fažizmom: „Ako ste vi mogli da savladate beskrupuloznu vojsku Hitlerove Nemačke, možemo i mi da obezbedimo bolji život onima za čiju slobodu ste dali život”. Aferim, Vojvodo!

I kao što su to nekad davno već u Dugi Brana Crnčević i Mira Marković recimo najavljivali šta sledi, tako i danas vlastodršci imaju svoje predskazivače. Ima ih u svim sferama života, pogotovo u medijima. Raznih su fela, najviše se namnožilo takozvanih političkih analitičara i eksperata javnog mnjenja.

Vlast je okružena čankolizima koji javnosti govore ono što misle pre svega premijer, ali i nazovi predsednik, već pominjani Vojvoda od Bajčetine. U Tadićevo vreme glavna svađalica sa svetom, posebno sa susedima bio je Vuk Jeremić. Danas su to Aleksandar Vulin, Ivica Dačić, skupštinski cirkusanti iz SNS Aleksandra Vučića, bogami i sam premijer. Uporedite Antu Đapića sa Vojislavom Šešeljom, Tomislava Karamarka i Vučića, Milanovića i Tadića, Glavaša i Šljivančanina, Gotovinu i Mladića, Dražena Kelemineca i Savu Štrpca, Tompsona i Boru Čorbu… dobićete, da prostite Hrvati još jednom, da smo ako ne isti – onda veoma, veoma slični.

Rešenje imaju veliki i moćni ali oni, kao i domaći politikanti, ne žele ništa da preduzimaju. Za početak bi dobre mere bile izbacivanje Hrvatske iz EU na pet godina, recimo i zavođenje protektorata u Srbiji. Strani upravitelji bili bi bolji od svih prethodnih, radili bi čak i na polzu naroda.

(Al Jazeera)