DRAGAN BANJAC: Srbija ostaje zaglavljena u blatu i mulju

06 Feb 2018

Umjesto da se makar izvini za baljezgarije iz devedesetih, predsjednik Srbije se pred put u Hrvatsku odlučio za popovanje

Ali, ko je ovde uspeo? Samo oni koji su društvu doneli neuspeh! Ovde najbolje uspeva – neuspeh. Sposobne i kreativne uvek pobeđuju na sve sposobni. (Pera Todorović)

Prva srpska vlada, onda zvana Praviteljstvujušči sovjet, ustanovljena je 15. avgusta 1805. godine i (pre)trajala je do 10. januara 1811. godine. Startni premijer, koji se u to vreme zvao vladalac, bio je Đorđe Petrović Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka (1804), koji će biti vladalac u još jednom mandatu, do 22. septembra 1813. godine.

Sudeći prema zapisima u knjizi Vlade Srbije 1805-1996, Nebojše Rodića i Ljubomira Iv. Jovića (Službeni glasnik, 1996), Srbija je sve do početka februara 1835. godine bila bez vladaoca, kada je na tronu (3. februar 1835. – 14. februar 1839. godine) Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka (1815). Slede knjaz Milan, potom knjaz Mihailo. Nakon Mihaila, koji je u noći između 25. i 26. avgusta 1842. godine prešao u Zemun, odlukom Narodnog zbora na Vračaru svrgnut je, a za novog “premijera” izabran je je Aleksandar Karađorđević, Karađorđev sin.

Do njegove potvrde sultanovim baretom 26. oktobra 1842. godine Srbijom upravljaju predvoditelj naroda Toma Vučić Perišić i predsednik privremenog pravlenija Avram Petronijević. U periodu od izbora (1842) Aleksandar Karađorđević je za vladaoca biran devet puta, a od 6. aprila 1859. do 27. oktobra 1860. godine kratko je na čelu vlade ponovo MIloš Obrenović. Njega nasleđuje knjaz Mihailo, koji je biran još četiri puta, do juna 1868. godine. Na čelo “vlade” dolazi maloletni knjaz Milan, koji je čak deset puta biran kao knjaz, a narednih isto toliko mandata u svojstvu kralja, sve do 22. februara 1889. godine…

Kumovi, a neprijatelji

Čemu ovoliko istorije? Čak i čitaocu s manjkavom pažnjom upada u oči da su se Obrenovići i Karađorđevići smenjivali vrteškama primenjivanim vek kasnije u Jugoslaviji. Jedna se zvala “po ključu”, druga “po redu”. Za one mlađe: prva se odnosila na nacije, a druga na republičke izabranike, kako se to onda govorilo, u republičke organe. Vlast se nikada nije lako predavala, još teže se osvajala.

Primera radi, već pominjani Karađorđe i Miloš (ustaničke vođe), iako kumovi, nisu bili u dobrim, nego u veoma neprijateljskim odnosima. Prvi je važio za naglog, nabusitog i priprostog drznika, koji je, upućuju spisi, majci znao da na glavu nabije pčelinju košnicu, a drugi, poznat po zelenašenju i kao potrošač žena, kumovu je glavu u konjskoj zobnici sultanu poslao u Stambol.

Podosta je onih koji su ubeđeni da se klica demokratskog u Srbiji nikad nije zapatila. Milutin Garašanin (1843-98), jedan od onih što su se trudili da evropeiziraju Srbiju (završio je škole u Francuskoj) i sa ironijom (Momčilo Đorgović, Tragedija jednog naroda) je pratio kako se u život Srbije uvode zapadne institucije. Kao ministar policije pokušavao je da se suprotstavi “raširenoj hajdučiji i političkom ekstremizmu”.

Taj novinar, pisac i političar, sin Ilije Garašanina, tvorca Načertanija, bio je i predsednik vlade, ministar inostranih i unutrašnjih poslova, poslanik i diplomata (Beč i Pariz) i osnivač i prvi predsednik (sic!) Srpske napredne stranke. Garašanin Dokolice objavljuje 1892. godine, koju Srpska književna zadruga ponovo objavljuje 1939. godine.

Zašto vole ‘ćorava posla’

“Karakteristično je za ove prostore da ljudi vole da se bave takozvanim ćoravim poslovima. To su poslovi o kojima se mnogo priča, mada od njih nema gotovo nikakve koristi. Tako se pri kraju 19. veka u Srbiji otkriva – patriotizam. Pravi rudnik bogatstva, kao i odskočna daska za karijeru. Svi su se osetili važnim, zahtevali nagrade, a u neukoj sredini za napredovanje nisu se tražila znanja, već zaklinjanja”.

Milutin Garašanin je još onda ukazivao na “posebno opasne patriote”. U Srbiji se, kaže, iz patriotizma napajaju zdravice, viče: živeo!, nose bakljade, jedu ručkovi i večere, ali i preklinje i preti, premlaćuje i ruši, ubija i pali.

U jalove patriotske fraze Garašanin ubraja, recimo, “Osvetiti Kosovo, pokajati Lazara i Miloša” i sve druge fraze pune junačenja, u kojima se preti da će “liti krvca, nek’ puška puca, nek’ nož seva”, u kojima se poziva “u boj, u boj”… A sve su to samo želje, da se pritom niko ozbiljno ne pripremi za Kosovo, ni za boj, a kad “dušman” krene, onda počne kukanje na sav glas da je to “mučki napad”, da je to svetska zavera i da nas ceo svet mrzi.

Za vakta vladavine Borisa Tadića glavna svađalica s hrvatskom stranom bio je Vuk Jeremić, tada ministar inostranih poslova. Tadić se intimizirao sa Stjepanom Mesićem (ljudi iz njegovog najbližeg okruženja rekli su mi da je to ocenjeno i kao neozbiljno i kao neiskreno), a Jeremić je dozirao srpsko-hrvatske probleme. Sada je to, očigledno, podignuto na najviši nivo. I kao da se u Srbiji vekovima ništa nije pomerilo.

Kompromisno, ali po našem

Patriotizam/nacionalizam/šovinizam, baška onaj iz računa, i dalje je na (s)ceni. Tako 2. februara iz “Vijene”, koju zovemo Beč, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručuje da će politiku njegove zemlje voditi organi Srbije, a ne članovi Vlade Hrvatske. Da podsetim, reč je o reakciji (nepotrebnoj i nediplomatskoj) na izjavu potpredsednika Vlade Hrvatske i ministra odbrane Damira Krstičevića, koji je dan ranije – u najavi posete srbijanskog predsednika Hrvatskoj – izjavio da je Vučić dobrodošao u Hrvatsku, uz potrebu da se prethodno izvini zbog agresije na Hrvatsku i zbog svojih izjava iz ratnih devedesetih godina prošlog veka.

Umesto da se makar izvini za baljezgarije iz devedesetih, predsednik Srbije se pred put u susedstvo odlučio za popovanje. Hrvatskom rukovodstvu i javnosti Vučić je, dakle, prikričio da gledaju svoja posla i da je (samo) on srpski hazjajin. Dodao je, onako jogunasto, kako je Srbija izabrala politiku pružanja ruke i politiku budućnosti, a ne prošlosti i potom docirao: “Ko želi da ostane zaglavljen u prošlosti, mi mu želimo sve najbolje, ali samo neka nas ne dovodi u istu priču, jer u takvoj priči ne želimo da ostanemo”, zborio je Vučić novinarima posle odvojenih sastanaka sa austrijskim predsednikom Aleksanderom van der Belenom i premijerom Sebastijanom Kurcom.

Vučić je, očigledno, prevideo da u Hrvatskoj nema svoju ružičastu televiziju, tabloide i sve druge zarobljene medije.

Predsednik Srbije u Beču je rekao i da će dati sve od sebe da Beograd postigne dogovor s Prištinom, “kako ne bi ostao zaglavljen u mulju prošlosti”. To zvuči, recimo, korektno, ali iza toga sledi da neće prihvatiti rešenje po kojem će Srbija dati sve i ostati bez ičega. “Ne želim da se ponašam kao svi drugi, da zabijam glavu kao noj u pesak, i da kažem nema problema, čekaćemo još 200 godina…”

Na traženje novinara da pojasni na koji kompromis je Srbija spremna da bi se došlo do trajnog rešenja kosovskog pitanja, Vučić kaže da će sud o tome na kraju dati građani Srbije. Biće referenduma! On je spreman da pokuša – da uradi nešto što će biti kompromis i za Srbe, i za Albance, iako uveren da će za to biti potrebno da plati cenu opstanka na vlasti. Već u drugoj rečenici opet docira: “Nije važno da li će zbog toga da izgubi vlast, već da li to možemo da postignemo ili ne.”

Pekar, pumpadžija, vatrogasac…

Vučić, očito, nešto sprema narodu. Kaže da postoje oni koji žele da se dođe do rešenja, i oni koji ne žele nikakvo rešenje i hoće da Srbija ostane zaglavljena u mulju prošlosti. Potom da je on izabran da bi probleme rešavao i da će sve ekonomske reforme koje Srbija sprovodi biti uzaludne – ako ostane u blatu i mulju iz kojeg ne može da se izvuče. Kompromis je, veli, moguć, uz uslov da “na takav način razmišlja i Priština”. Albancima je, tvrdi srpski predsednik, jasno da nešto moraju da učine i da Srbi nešto moraju da dobiju da bi moglo da se razgovara o kompromisu.

Podsećam, ko zna koji put, da kosovska strana sa Beogradom ne pregovara, nego, po preporuci međunarodnog faktora, razgovara. O tome šta predsednik Srbije misli o “pregovaranju” sa Prištinom u otvorenom pismu navodi mu pre nekoliko dana Marko Jakšić, član Predsedništva Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije “Otadžbina”:

“Članovi delegacije koju je Aleksandar Vučić sa sobom jednom prilikom vodio u Brisel bili su sledećeg profila: Marko Đurić – diplomac sa akšam privatnog fakulteta u Novom Sadu, istog onog koji je završio i Tomislav Nikolić; Ljubomir Marić, po zanimanju pekar; Zoran Milojević, radnik na benzinskoj pumpi – pumpadžija; Stevan Vulović – trkač; Goran Rakić – vatrogasac. Iako je u Kosovskoj Mitrovici lociran univerzitet sa velikim brojem uvaženih profesora, Vučić se nije setio da pozove nijednog od njih, jer bi oni sigurno odbili da prihvate izdajnički Briselski sporazum koji gasi institucije srpske države na Kosovu i Metohiji”, navodi Jakšić.

Kao što je bila i Pašićeva (Nikola), i sadašnja srpska država zasnovana je na narodnjaštvu – praznom pojmu. Pašić je, piše Momčilo Đorgović, probudio Albance i podstakao ih da stvore svoju državu, a Srbiju upleo u klupko koje do danas nije raspleteno. Nije verovao narodu, ohrabrivao je Srbe u mržnji i zavisti, u zaostalosti, u tome da žive u krdu, jer ih je tako najlakše mogao terati prema svojim ciljevima. A izvor i utoka svih njegovih ciljeva bio je on sam.

‘Neka im je rekao!’

I posle Baje Pašića – isto. Za srpsko lunjanje veoma je zaslužna 1903. godina, kada je ubijen kralj. Događaj su istraživali brojni i eminentni istoričari (Dubravka Stojanović, Latinka Perović…), ali kao da nije dovoljno razjašnjen.

Zanimljivo da su i komunisti i antikomunisti saglasni u jednom: majsko ubistvo bio je veličanstven čin. Revolucionarima i organizatorima (“Srbi su skloni da za heroje biraju zločince” – Bogdan Bogdanović) daje se skoro oreol heroja. U to doba od 4.400.000 duša u Srbiji, pismenih je bilo samo jedan odsto i nije bilo boljeg topovskog mesa. Nigde nisu putovali, nisu znali za druge svetove i samo pokvareni i pohlepni političari žele kontinuitet sa takvom slavnom prošlošću.

Pismeni su danas ogromna većina, ali (propaganda je namenjena tupavima) većina ne razabira najbolje. Kako je moguće da tako mali broj građana Srbije ne shvati šta se već davno desilo sa Kosovom i da je njihov obožavani predsednik Vučić zarad posete Kosovskoj Mitrovici na isteku druge dekade januara – molio albansku administraciju da mu dozvoli posetu “srpskom Kosovu”. Na sličan način doživela je ovdašnja većina i poruku hrvatskom rukovodstvu iz Beča. “Neka im je rekao!”

Slede izbori u Beogradu, zatim državni. Valja još zamajavati narod i jamiti još jedan mandat, i ko zna šta još. Srbija ostaje u blatu i mulju.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!