Dojčinović: I u Srbiji je moguće napraviti uspeh

29 Oct 2015

U Srbiji zapravo fali novinarstva uopšteno

Mladi novinar Stevan Dojčinović u javnosti je postao poznat nakon istraživačkih priča koje su tektonski pomerile javno mnjenje u Srbiji. Za svoj rad dobio je više nagrada, ali ona poslednja, najaktuelnija, je 1. nagrada za seriju tekstova o Prvoj banci Crne Gore. Nagradu “Global shining light” Stevanu Dojčinoviću i grupi novinara je dodelila Globalna mreža istraživačkog novinarstva na konferenciji u Lilehameru u Norveškoj. Ova mreža okuplja više od 100 medija sa svih kontinenata koji se bave istraživanjem korupcije i kriminala. Sa redakcijom O radija pričao je između ostalog, o poslu istraživačkog novinara i nagradama kao podstreku.

“Ta nagrada mi je bila značajan podstrek kada sam je prvi put dobio 2010. godine, isto u okviru istraživačkog tima i koliko god da sam mlad, u poslu sam već osam, devet godina, tako da mi u ovom trenutku ne trebaju više podsticaji. Ono što mi je sada najveći podsticaj je sam posao. A ovog puta mi je cela ta priča oko nagrade bitna jer su je baš te priče dobile. Nagrađen sam opet u okviru istraživačkog tima, pošto je to međunarodna nagrada koja se dodeljuje za prekogranično istraživačko novinarstvo, gde se udružuju novinari da rade, i lider tog tima je Miranda Patrucić iz Bosne, koja je i došla do inicijalne dokumentacije po kojoj je priča do kraja dokazana”, kazao je Dojčinović za O radio.

Prema njegovim rečima, radi se o tekstovima vezanim za funkcionisanje  porodične banke premijera Crne Gore Mila Đukanovića i kriminala i korupcije koji se desio kroz njeno poslovanje. Glavna priča u ovom serijalu se tiče Darka Šarića i kako je on prao novac kroz Đukanovićevu banku.

“Ta priča je već jednom bila u konkurenciji za ovu nagradu i mislim da nije bilo fer što je takav serijal nije dobio, jer bukvalno je razotkrila krajnju korupciju na vrhu. To se na kraju desilo i jako mi je drago što se desilo, pre svega sada zbog priča, ne zbog mene. Te su priče dosta univerzalne i pokazuju jednu baš odličnu istraživačku praksu”, ispričao je Stevan.

Danas je prepoznatljiva osoba i ljudi su čuli za njega, ali je svoju karijeru počeo kao i većina drugih novinara, kao volonter, radio je razne poslove…

“Kada sam počeo da radim, radio sam uslovno rečeno neke niže poslove. Prvo sam bio volonter na radiju, pa sam onda radio na RTS-u. I mi sad možemo da pričamo o ovome što smo sad napravili, to je jedna jako kompleksna stvar, na primer ove priče o gradonačelniku Beograda Siniši Malom, ali to je jedan dug put kojim sam stigao dotle. Ono što me je vodilo ceo taj put je što sam od početka gledao na sve teme ozbiljno. Tada sam bio početnik, ali uopšte nisam doživljavao da prvo moraš da radiš loše novinarstvo, da bi došao do dobrog. Ne funkcioniše to tako. U Srbiji zapravo fali novinarstva uopšteno, a ne samo istraživačkog, i to je nešto što demotiviše mlade ljude. Jer oni misle da će prvo morati da se bave nekim kretenskim poslom. Ne, nije. Ti od starta kreneš da se baviš ozbiljno i gde god da si, možeš da napraviš neku dobru priču. Ne postoji taj put koji kao navodno treba da se pređe i koji motiviše ljude, koji još nisu ni počeli da se bave medijima, a u startu krenu da kukaju kako to ne valja. To mislim da je potpuno pogrešno i štetno”, ispričao je Dojčinović.

Dojčinović za sebe kaže da je optimista i da smatra da ni loše društvene prilike, ekonomske krize  ili politička situacija, ne mogu biti razlog da ne uspeš u onome što želiš u životu. Prema njegovim rečima, potpuno je netačno da u Srbiji ne možeš da napraviš nešto veliko i dobro.

“Krik smo bukvalno ja i još petoro novinara napravili. Sami. Mi smo osnivači, mi pronalazimo novac i mi pravimo priče. Tri meseca postojimo, a mislim da za minimum dva naša otkrića svako u ovoj zemlji zna. Baba-seru kad pitate ili taksistu, oni znaju za to. Priča da u Srbiji ne može nešto da se napravi jedino ima smisla ako to govore ljudi koji su već umorni, koji nemaju više energije, ne mogu nešto ozbiljno da naprave ili uopšte ne žele da rizikuju. Za sve ostale koji su spremni, koji se pale na taj posao i voljni su da rizikuju, oni mogu da naprave nešto. Mi nemamo nikakvu ozbiljnu podršku, recimo sistemsku, nemamo ni novca, i mi stvarno idemo da napravimo dobar posao za zemlju i novinarstvo ovde”, kazao je on.

Mladi bi za svoje snove trebali da mogu da pomere sve granice, a Stevan je jedan od onih koji potpuno veruju da odmah za njim dolaze novi koji će imati tu snagu.

“Tu je ogromna žrtva koja se daje, ali poenta priče je, kad na kraju pogledaš šta si uradio i koliko je to pozitivno i dobro, to je nabolja nagrada koju imaš. Zato ćemo mi nastaviti da se bavimo kako treba ovim poslom. Lova, društveno priznanje, da budeš faca u društvu, dakle ništa od toga ne može da bude motiv. Samo i isključivo posao. Naravno, imaćeš mnoge žrtve u privatnom životu, finansijakom.. ali to je – The Only Good Fight There is”.

Danas ima 30 godina, u poslu je već desetak, a za sve to vreme nije dozvolio da ga loša ekonomska situacija ili negativne prilike života u današnjoj Srbiji pokolebaju u tome da uspe u svom poslu.

“Mislim da mladi ljudi mogu to da izguraju. Kada se uđe u starije godine, kada je tu porodica i kada upadneš u taj sistem, mnogo manje imaš prostora. Možeš biti urednik ili šta god, ali na ulici, onaj ko stvarno treba da se razvali od posla, to uglavnom mogu mladi ljudi da rade. Vuče te ljubav prema poslu i taj osećaj da si nešto bitno uradio za zemlju i za građane i ta neka mala osveta korumpiranim ljudima za stvari koje su uradili, makar da znaš da, kada pročita tvoju priču, da će se preznojiti i šokirati što je to izašlo”, ispričao nam je Stevan.

Baviti se istraživačkim novinarstvom, posao je koji donosi moguće komplikacije i rizike. Zanimalo nas je i kako se on i mlada ekipa iz Krika suočavaju sa mogućim nelagodnostima.

“Ako razmišljaš o tome onda bolje da ne ulaziš u priču. Ne trebaš nužno biti hrabar i nije u tome poenta. Nikad do kraja ne možeš da budeš bezbedan. Mi smo u okviru međunarodne novinarske mreže sa kojom radimo, prihvatili niz nekih procedura na koje pazimo. To je  u stvari način i model ponašanja kada istražuješ neke priče. To znači da sigurno nećeš istraživati mafiju i pred samo objavljivanje teksta ići da se napiješ po splaovima i kafićima. Dakle, u nekim određenim situacijama naši novinari moraju da budu spremni da zamrznu svoj privatni život. Način na koji odlaziš na posao i vraćaš se je takođe bitan, kako obezbeđuješ kancelariju, paziš šta pričaš… Jer, i ti ljudi koji bi ti možda naškodili moraju da znaju da si ti krenuo na njih. Ne pričaš preko telefona, ne širiš informaciju i pokušavaš da budeš tajnovit do kraja.”

Njegove priče završile su kao mimovi na internetu. Da li je možda satira neka vrsta produžene ruke njihovih priča ili neki comic relief nakon napornog perioda?

“Da, srećan sam što sam video. Mislim da je jako značajno što se to pojavilo, jer kada se pojavilo u šalama, tada smo znali da je priča otišla do kraja i više nema nazad. Pred objavljivanje priča, bar poslednjih nedelju dana, novinarka sa kojom sam radio i ja nismo mogli da sakupimo više od četiri sata sna i samo smo radili, pazili na svaki detalj, što je bilo jako iscrpljujuće i naporno. Na kraju dana, kada sednemo i otvorimo Twitter i Facebook i kad počnu da izlaze ti mimovi, to je jedan od najlepših trenutaka koji nas varaća nazad. Po tome smo videli da, osim što je smešno, da je priča stvarno otišla i da smo završili naš posao”.

Pitali smo ga, naravno i koji mu je od mimova najomiljeniji.

mali-24-stana1“Pa, ima ih par. Jako dobru karikaturu ima Corax, Marko Somborac ima super strip, a najviše mi se dopao… u stvari jel mogu dva da izdvojim? Jedan su poštanski sandučići koje je napravo Njuz.net. To je ono gde su stavili 24 sandučeta sa imenom Siniša Mali. A drugi je napravio neko na Facebook-u, kao CSI Siniša Mali, tako da pogledajte to, ta dva su mi najbolja”.

Jedno pitanje koje bi verovatno svako želeo da mu postavi je svakako da li je imao prilike da upozna glavnog aktera jedne od svojih najvećih priča, Darka Šarića?

“Ne, ne, nisam”.

A da li ponekad zamišlja kao bi izgleao taj susret?

“Zvaću ga za intervju čim bude moglo. On se sada nalazi u zatvoru i nemam mogućnosti da ga intervjuišem dok mu kazna ne bude pravosnažna. Čim prvog dana bude pravosnažno osuđen, ja ću mu poslati preko njegovog advokata pismo u kojem ću tražiti intervju. Na kraju krajeva, sam Šarić je rekao da je, kada je pročitao knjigu, video da nisam toliko bio ostrašćen i napaljen kao drugi novinari, koji su ga potpuno izgazili, već da sam bio, ako sam dobro shvatio, neko ko je objektivan. S tim dobrim komentarom očekujem da će verovatno, možda, nadam se, pristati da razgovara sa mnom. Naravno, to bi bio jedan od najvažnijih intervjua koje ću ikada imati prilike da uradim”.

Sve priče koje je radi redakcija “Krik”-a mogu se pročitati na njihovom web sajtu. Na ovom linku može se pronaći i objašnjenje kako možete pružiti podršku njihovom daljem radu.

(O radio)