ĐORĐE SUBOTIĆ: Devedesete pre roka

06 Jul 2018

Trideset godina od početka "događanja naroda" u Novom Sadu

Kada se pomenu devedesete godine odmah se pomisli na stradanja, inflaciju, redove, etnička čišćenja, proterivanje stanovništva, ratove, korupciju, kriminal, pljačke, zločine, genocid u Srebrenici…

Međutim, te devedesete, koje su teorijsku podlogu imale u „nepostojećem“ Memorandumu SANU, ideološku na Osmoj sednici Centralnog komiteta SKS, a crkvenu u nošenju moštiju cara Lazara kroz neke delove takozvanih srpskih zemalja, populistički rušilački početak imale su u Novom Sadu, tada glavnom gradu Vojvodine.

Devetog jula 1988. godine u Novi Sad, u kojem je kod zgrade tadašnjeg Izvršnog veća Vojvodine bila locirana cisterna na kojoj je jasno pisalo „voda za piće“, i u kojem je za trenutak isključena struja, umarširala je grupa Srba i Crnogoraca sa Kosova ultimativno tražeći poništenje autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i ukidanje svih ovlašćenja autonomija kako bi se poboljšao njihov položaj na Kosovu.

Počelo je „događanje naroda“. Uz crkvenu ikonografiju, veličani su pravoslavlje i svetosavlje, uzvikivane i nošene parole „Dole Ustav!“, „Spalićemo Ustav!“, „Oj, Srbijo, iz tri dela – bićeš opet cela!“, „Care Lazo, nisi im’o sreće da se Slobo pored tebe šeće“, „Slobo slobodo!“, „Rušićemo vladu u Novome Sadu, a u sredu Kosovo na redu!“…

Takozvana antibirokratska revolucija širila se Srbijom kao požar, koji su potpalili politički piromani iz Beograda. Pohod na „celu“ Srbiju bio je brutalan. Zatim se „institucionalno i vaninstitucionalno“ krenulo „u zaštitu srpskog naroda“ u drugim republikama: bio je to ratni pohod radi stvaranja Velike Srbije. Počelo se sa fašizacijom društva i pljačkom.

Takozvanim događanjem naroda, koje je u Vojvodini trajalo četiri meseca, sve do 6. oktobra („jogurt revolucija“), prvi put je omogućeno da se uličnom halabukom menja ustavni položaj zemlje. Skupština Vojvodine je u iznuđenoj situaciji, pod pritiscima, dala saglasnost na promenu Ustava, dok se na Kosovu to nije dogodilo.

Nakon državnog i partijskog puča u Vojvodini je usledila odmazda. Ona je bila višestruka: politička, ekonomska, svojinska, pravna, socijalna! Kadrovska čistka je bila temeljna i svestrana: u medijima, društvenim preduzećima, zdravstvenim i socijalnim ustanovama, prosveti, Univerzitetu, naučnim institucijama, izdavaštvu, sudovima, upravi, policiji, lokalnoj samoupravi, pokrajinskim organima i organizacijama…

To „događanje naroda“ inicirano, inspirisano, usmeravano i organizovano iz političkog Beograda bilo je uvertira u raspad bivše domovine. Na Kosovu se cela Srbija osvajala silom, pa i silovanjem žena i ubijanjem. Unitarizam i centralizam su ovu bivšu pokrajinu oterali u bespovratnu nezavisnost! Kosovo je pre trideset godina oterano iz sastava Srbije. Tada je lošom zaslugom srbijanske politike trasiran put za samostalnost i stvaranje „lažne“ države! Sve što je usledilo docnije bilo je samo tehničko izvođenje.

U Vojvodini je proterivano nesrpsko stanovništvo. Bilo je etničkog čišćenja, što je i suština koja proizilazi iz presude osuđenom ratnom zločincu za slučaj Hrtkovaca. Velikodušno su nuđeni bespovratni prevoz u jednom pravcu i po jedan sendvič za put svima onima koji putuju kraće (Hrvatima i Mađarima), a onima koji putuju duže (Slovacima) – „čak“ dva sendviča! Srbija je svojim ustavom prva izašla iz ustavnog, pravnog i političkog sistema SFRJ, upala u platni promet SFRJ… Na nesreću, usledili su potom rat i krvoproliće. Hipotetičko, ali i sociološko, politikološko i istorijsko pitanje je: da li bi se desili Vukovar, srebrenički genocid, „Bljesak“, „Oluja“, nepregledne kolone izbeglica i bombardovanje 1999. godine… da je bilo snage i političke volje da se spreči promena ustavnog položaja proistekla iz tzv. antibirokratske revolucije.

Trideset godina posle tih događanja, Kosovo teži članstvu u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama i institucijama, kao ravnopravna članica. Problem građana srpske nacionalnosti, čini se, i dalje je aktuelan. Problem građana crnogorske nacionalnosti više se ne pominje, možda i zbog toga što je država Crna Gora priznala Kosovo, pa problem i ne postoji. Iskustvo ovih proteklih trideset godina pokazuje da je Srbima na Kosovu sve lošije i lošije kad god su im pogledi uprti u politički Beograd.

Svoje životne probleme, egzistencijalne, nacionalne, socijalne, kulturne i druge mogu rešavati i rešiti samo tamo gde žive i rade. To je nekad bila ustavna pokrajina Kosovo, a sada – Republika Kosovo. Sve ono što je projektovano u političkom Beogradu, bez osećaja za realnost, donosi samo neizvesnost i nesreću. Tako je bilo i sa organizovanjem falangi koje su krstarile Vojvodinom i Srbijom postajući putujući cirkus. Danas, Srpska lista projektovana u Beogradu nije deo rešenja nego deo problema Srba na Kosovu, kao što je slučaj i sa vladinom Kancelarijom za KiM, čiji šef oslikava vozove i upućuje ih na Kosovo, dok krišom koristi priliku da se iskrade na prvoj stanici!

Devastirana Vojvodina je danas unutrašnja kolonija države Srbije. Kosovci su se odlučili za nezavisnost, a Vojvođani na dvodnevnom (vikend) referendumu (2006) nisu prihvatili Ustav RS, koji im daruje nesuštinsku, odnosno autonomiju bez autonomije! Građanke i građani Vojvodine su i dalje bez ustavnih prava, što je zatražila Međunarodna mirovna konferencija u Londonu još pre 26 godina (1992). Da li su vraćena građanska i nacionalna prava na Sandžaku, odgovor imaju građani te oblasti.

U Vojvodini su uspostavljeni novi praznici i dani koji se obeležavaju. Nastavlja se srbizacija Vojvodine, u kojoj se negira i antifašistička borba, ali ovog puta ne pretnjama tipa „seli se, ustašo, ili biraj dijete koje ti je draže“, nego suptilnijom porukom i novim praznicima koji nas vraćaju u prošlost i „Srpsku“ Vojvodinu. Vojvodina se deli po principu srpski narod i ostale nacionalne zajednice, koji imaju pravo na „slavlje“. Građana nema nigde, oni su „oni drugi“, kao u Ustavu „ostali“, „izlišni i ničiji“, zapravo nepotrebni. Stvara se privid o Vojvodini, zavičajnog srpskog naroda.

Vojvođanska autonomija je već 30 godina kidnapovana, u dobroj meri svedena na partijsku sinekuru, što pogoduje vladajućoj političkoj eliti. Kidnapovali su je srbijanski unitarizam, centralitam i nacionalizam uz podršku Crkve i pomoć „nepostojećeg“ Memoranduma SANU.

Obeležavanje dana Vojvodine – imajući u vidu situaciju i poražavajući položaj u civilizacijskom, ekonomskom, društvenom, naučnom, kulturnom, obrazovnom, zdravstvenom, socijalnom smislu u kojem se nalazi, poređenjem sa periodom kada je imala Ustav sa zakonodavnim, sudskim i izvršnim nadležnostima – najprimerenije je isticanjem zastave na pola koplja!

A borba za oslobođenje od partokratije, despota, despotije, autokratske vladavine i njihovih gubernatora mora početi u otporu prema pogubnoj unitarnoj državi i jakoj centralističkoj politici.

Možda opet treba krenuti iz Vojvodine i Novog Sada, ali ovog puta u otrežnjujućem smeru! To je i recept za oslobođenje od balasta „devedesetih“.

Autor je aktivista civilnog društva

(Danas)

Podelite ovu stranicu!