- Autonomija - http://www.autonomija.info -

ĐOKICA JOVANOVIĆ: I najmanji protest pokazuje da postoji alternativa

Na proteste dolazim zato što je kriza prešla u trajnu i nepromenjivu fazu. I zato što je kriza normalizovana, čime je društvo preoblikovano u prostor slobodnog, nesmetanog privatizovanja svih javnih dobara zarad interesa političko-tajkunske oligarhije. I zato što je politički prostor, odnosno moć odlučivanja o javnim stvarima, monopolizovan od strane takve oligarhije…, kaže Đokica Jovanović, sociolog kulture, univerzitetski profesor i predsednik niškog Udruženog pokreta slobodnog stanara.

* Mogu li ovi i ovakvi protesti nešto da promene? I šta?

– Svaki protest, ma kako mali i „beznačajan“ bio, dovodi u pitanje hegemonu političko-ideološku strukturu. Dakle, svaki protest pokazuje da postoji alternativa. Ovakav poredak vlasti sebe gradi kao monolit koji inherentno teži da pokrije svo društveno polje i da ga tako kontroliše. Ali, istorijsko iskustvo pokazuje da je takav „projekat“ nemoguć, jer podrazumeva totalnu, neograničenu, moć. Takva totalna moć ne postoji čak ni u najtotalitarnijim uslovima – u robijašnicama ili koncentracionim logorima. Takav „projekat“ je nemoguć čak i u slučaju kada vlast uspostavi skoro potpunu kontrolu, odnosno diktaturu.

Sve takve totalizujuće projekcije, kao što su nacifašizam, staljinizam, da ne idemo u dublju istoriju, neslavno su propale. Kada se zahukta proces neumitne korozije, osipanja, urušavanja u sebe… gubitka autoriteta, zasnovanog na argumentu sile – jer u takvim društvenim prilikama nikada na snazi nije bila sila argument, onda nezadovoljno, eksploatisano, terorisano stanovništvo stupa na istorijski scenu i zadaje završni udarac.

I nije toliko važno da li su protesti svakodnevni, već je važnije da su dugotrajni i da postoji kondicija pobunjenih ljudi. Samo kontinuiranim protestima se lagano i sigurno cepa autoritet. Čak i kod onih malodušnih koji ne veruju u svoju moć. Tek kada se pokrene znatan deo mase malodušnih i uplašenih, u uverenju da neće biti sankcionisan zbog sopstvenog aktiviranja i izlaska iz senke vlasti, poredak vlasti će biti ozbiljno doveden u pitanje.

Dobro je da svaka sredina, odnosno grad, formuliše, pre svega, zahteve koji se odnose na prilike u njoj, jer će tek tada pokretački karakter zahteva biti delatan. Iz mase raznorodnih zahteva se konstituišu zahtevi opšteg tipa.

* Da li bi opozicija trebalo aktivnije da se uključi u proteste i da bude „vidljivija“?

Koja opozicija? Da je ima u smislu aktivnog političkog činioca, ona bi u ovih, bezmalo deset godina, već delovala. To što nazivamo opozicijom je, velikim delom, klijentelistička, politički neodgovorna, interesna grupacija. Nije li veliki deo uticajnog korpusa takozvane bivše vlasti uhlebljen u javnom sektoru od strane aktuelne vlasti? Dakle, na onim položajima na kojima se od nje ne očekuje rad, još manje delatna politička aktivnost, već mirovanje.

Takva opozicija je slaba jer sama želi da bude slaba. NJeno političko delovanje je svedeno na uopštenu, ispraznu (moralizatorsku) retoriku, kao pseudokritiku. Tek sada, kada je društvo temeljno razoreno višedecenijskom brutalnom i primitivnom tranzicijom, kada apatija polako prelazi u stanje nekontrolisanog nezadovoljstva, ona vidi svoju šansu. Ona hoće da artikuliše nabujalo društveno nezadovoljstvo, mada je nevična (neuka) temeljnom, ozbiljnom političkom poslu. Ona ne analizira, ne ispituje i ne istražuje postojeće stanje, te ga u biti uopšte ne poznaje – to rade, pod egzistencijalnom prinudom, samoorganizovani građani.

Najcelishodnije bi bilo da društveni pokreti krenu ka sopstvenom političko-organizacionom strukturisanju i da, tako, formulišu novo političko ustrojstvo koje bi smestilo u neslavnu istoriju sadašnji politički podsistem – i vlast i „opoziciju“. Istorijski čas takvog podsistema je već poodavno minuo – sudeći po bednim, nadasve nehumanim, rezultatima njihove politike. To se može desiti i zavisi od političkih ambicija društvenih pokreta. A još više od njihove sposobnosti da sklope smisaoni red političkih ideja. Sad ili „sutra“? E, to ne znam.

(Zorica Miladinović, Danas / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!